Када се пре тридесетак година говорило о раду културно-уметничког друштва у Прахову, помињало се да је основано одмах након другог светског рата, тачније 31.3.1946.године, уз помоћ учитеља Драгише Недељковића, виолинисте родом из Кобишнице. Учитељ Недељковић је прву праховску фолклорну дружину одвео на среско такмичење у Зајечар и Књажевац, а међу тадашњим фолклористима помињу се Витомир Крацановић, Љубомир Брзуловић, Магдалена Добривојевић са сестром Елеонором (Њикуцом), Радмила Станчуловић, Драгица Ђурић и други.
Провером усмених казивања сазнаје се да је Драгиша Недељковић у праховску школу дошао из Плавне тек 1949.године, а из архивских списа да је среско такмичење фолклора одржано 1952. и 1953.године, из чега се може закључити да су фолклорна и драмска дружина у Прахову свој рад започеле 1949.године.
Рад Друштва никада није био сталан јер је често долазило до дужих и краћих пауза, а најчешћи разлог за то била је немарност музичара, недостатак ентузијазма и личне одговорности према средини у којој су живели. Сви наведени проблеми су се најчешће решавали материјалном накнадом музичарима. Међутим, мора се признати да је и у тим и таквим условима било запажених успеха на општинским смотрама „Сусрети села“, на „Хомољским мотивима“ у Кучеву и посебно на Балканском фестивалу фолклора у Охриду (1968.г.).
Повремено и периодично окупљање заљубљеника у музику и игру престало је 17. фебруара 1980.године, када је званично оформљено Културно-уметничко друштво „Браћа Лазаревић“, регистровано код надлежних државних институција, од када је започет организован, плански и систематски рад. У периоду од 1980-1990.године Друштво је забележило највећи успех у 40 година свога трајања (1949-1989.г.).
Тих осамдесетих година Друштво је бројало преко 100 чланова и имало близу 200 наступа у свим већим насељима неготинске и кладовске општине. Сваке године у оквиру пограничне сарадње гостовало се у Румунији, у насељима Порцили де фер дој (Острово маре), Патулеле, Извореле и пет година за редом у градићу Внжу Маре. Сваке године гостовало се у Аустрији, у Бечу, а о истом трошку се одлазило до Горње Аустрије, у Дорбирн, Ватенс, Инсбрук, Хал и Херисау у Швајцарској. Од већих градова у Србији гостовало се у Лебану, Аранђеловцу, Београду (Дом гарде и Пионирски град), Новом Саду, Шапцу (радна акција) и на регионалним смотрама фолклора у Зајечару, Мајданпеку, Књажевцу, Кладову и Доњем Милановцу.
Шта је са КУД-ом данас? Велика већина људи покретача и носача терета свега реченог још увек је у Прахову. Али покушаји поновног окупљања су безуспешни јер, кажу, „више нису млади“, заборављајући притом да су баш они били сведоци изванредног наступа фолклора ветерана кога су у то време, кад су они били млади, чинили људи од 60 и 70 година. И још нешто. Све што нам се лепо дешавало одвијало се у старом, руинираном и дотрајалом Задружном дому, у незагрејаним просторијама, уз слабо светло, без тоалета и са лепо украшеним зидовима на којима се поњавама као декорацијом вешто прикривао отпали малтер а завесе биле прикачене на водоводне цеви.
Сада имамо нови дом културе, имамо и централно грејање и позорницу велику као пола старог дома, са три реда завеса, рефлекторе од по хиљаду вати, испод којих нема никога. За нужду се више не мора ићи иза старог дома у кукуруз јер се на сваком ћошку налазе тоалети који сада ником нису потребни, јер се у том новом дому ништа не дешава.
Некада су Прахову недостајали музичари. Данас ту постоје бар два музичка састава, али културно-уметничко друштво више не.
И на крају остају питања:
- Како, када и где је нестао ентузијазам?
- Зашто наша деца не користе материјална добра која смо годинама стварали?
Нема коментара:
Постави коментар