ПРИЧА О ШКОЛСКОЈ СЛАВИ, СВЕТОМ САВИ

Сваке године 27. јануара цркве су пуне верника, a у школама је посебна радост. Тога дана се у свим школама у Србији, Републици Српској и Црној Гори слави школска слава – Свети Сава. 

Прва помисао о Светом Сави као школској слави јавила се код Срба изван Србије, у фрушкогорском манастиру Кувеждину, тада у Аустроугарској, а прва прослава Светог Саве, као школске славе, приређена је 1812. године у једној основној школи у Земуну, такође у Аустроугарској. Због ратних дешавања у Другом српском устанку следећа прослава Светог Саве, као школске славе, приређена је у Сегедину, данас у Мађарској, 1830. године, где је по први пут певана песма „Ускликнимо с љубављу“. Отпевао је са својим ученицима свештеник Павле Стаматовић. Помислили су тада многи да је Стаматовић аутор те песме, међутим детаљнијим истраживањима утврђено је да је песму спевао непознати калуђер у Манастиру Кувеждин између 1813. - 1815. године, где је Стаматовић чуо, научио и касније отпевао. 

   Свети Сава се све до 1840. године славио само као црквени празник. Како су наши просветари углавном долазили из српских крајева Аустроугарске, што је био случај и са ректором Крагујевачког лицеја (високе школе) Атанасијем Николићем. Атанасије је 5. децембра 1839. године Министарству просвете и црквених дела предложио да његовој школи за заштитника (патрона) одобри „школског просветитеља Србског Светог Саву, пошто сва заведенија имају своју славу“. Када је министар просвете Стефан Стефановић Тенка прочитао поднету молбу одмах је схватио колико је велики значај овог предлога па га је упутио Совјету (српској влади), који га је проследио Намесништву кнеза Михајла. Након консултација 14. јануара 1840. године свим школама у Србији разаслата је одлука: „Да Свети Сава свих школа у отечеству нашем патрон (заштитник) буде“. Прва прослава Светог Саве као школске славе одржана је управо у Крагујевцу где су ученици, професори и свештеници у пратњи грађанства прошетали главном улицом Крагујевца а потом приредили свечани ручак. На тој првој прослави установљен је обичај да се током прославе прикупља прилог за школу и сиромашну децу. Прикупљено је 11 дуката, 11 форинти и 11 чаршијских гроша. Општина Крагујевац је за ту прославу дала једног живог овна и једно буре вина, а у вечерњим часовима на свим школским прозорима приређена је илуминација, истицање „начертанија, у боји изображенија Светог Саве“ иза којих је на сваком прозору упаљено по 12 воштаних свећа. На тој прослави није певана песма „Ускликнимо с љубављу“ јер је то у Србији, након Земуна и Сегедина (Аустроугарска), изведено тек 1843. године у београдској основној школи под вођством учитеља – ђакона Јованике Симоновића од када је постала и званична Химна Светом Сави.

             Пример једне такве прославе забележен је и у "праовској" школи и објављен у „Просветном прегледу“ из 1887. године, када је од 34 добротвора на прослави школске славе Светог Саве, за сиромашну децу прикупљено тадашњих 32 динара и 50 пара. Од прикупљеног новца сиромашној деци су купљене књиге, а најсиромашнијој, школски прибор и по потреби делови одеће и обућа.

 

БОГОЈАВЉЕНСКИ ОБИЧАЈИ У ПРАХОВУ

Богојављенска водица

На Богојављење се у црквама освештава водица за коју се вјерује да има лековита својства. Према веровању, богојављенска водица је добра за труднице које су пренеле термин порођаја.

Жеља тачно у поноћ

Народно веровање је да се у ноћи са 18. на 19. јануар тачно у поноћ зажели жеља када се уочи да се небо отворило. Такође, ваљало би запамтити сан који се сања у овој ноћи јер се верује да је то порука од Бога.

Неудате д‌јевојке могу да сазнају за кога ће се удати

Веровање је да неудате д‌јевојке могу да сазнају за кога ће се удати ако под јастук ставе огледалце и да ће им се у сну појавити њихов суђени.

Купање у Дунаву за здравље

На Богојављење се купало у реци зарад бољег здравља, а из тог обичаја је проистекла и трка за Богојављенски крст. 

Извод из књиге "Прахово од римског доба до данас"

Ако би која жена родила мртво дете обичај је био да се на Богојављање (19. 1.) гола окупа у Дунаву. На ту тему се у Прахову препричава пример Драгиње Мариновић, рођене Марковић из Самариновца, која се након седморо мртворођене деце на Богојављање окупала у Дунаву и потом родила два здрава мушка детета што нам је потврдила њена снаха Добринка Мариновић, рођена Стојкић 1928. године.

У три ноћи по рођењу детета према народном веровању у његову кућу стижу три сестре суђенице „Урсаторљи“, које му одређују судбину до краја живота. Народ верује да је најстарија сестра преља која преде све животне нити и дужину живота детета. Од животних нити треба направити пређу и исту сложити, а то је посао средње сестре суђенице, од чијег слагања зависи како ће се дете провести у животу. Посао најмлађе сестре је заправо она кључна ствар у животу детета, јер она својим маказама пресеца животне нити и прикупљену пређу, и тако одређује оно што је најважније, дужину дететовог живота. Како би се суђенице умилостивиле влашка домаћинства у Прахову, у прве три ноћи, у једној од соба не гасе светло и ту на столу постављају три лепиње са разним слаткишима и три чаше воде. Ако се ујутру најчешће примети да у чашама нема воде то је добар знак да су суђенице долазиле у кућу и одредиле лепу судбину детету, јер су се послужиле. На крају читавог обреда лепиње по обичају, ако је дете мушко, поједу мушки чланови обитељи, а ако је дете женско онда одрасле жене. Због тога се у Прахову често код трагичних догађаја може чути коментар: „Аша је урсат“ (Тако му је суђено).

KAKO SU NASTALI MOKRANjČEVI DANI

   Povodom rodjendana Stevana Stojanovića Mokranjca - 9.1.1856.

Kada je februara 1956. godine Josip Broz Tito prihvatio predlog da bude pokrovitelj obeležavanja stogodišnjice rodjenja kompozitora Stevana Mokranjca, Negotinac Nikola Račić, latio se olovke i uredniku tadašnjeg dnevnog lista “Borba” poslao pismo, objavljeno 4. aprila 1956. godine, sledeće sadržine: 

            Poštovani uredniče,

            Dnevna štampa je objavila da se u našoj zemlji pod pokroviteljstvom druga Tita priprema proslava stogodišnjice rođenja Stevana Mokranjca da je na plenarnom sastanku Izvršnog odbora Saveza komunista Jugoslavije formiran odbor za proslavu.

            Iz dopisa u štampi vidi se da će u nizu manifestacija 8. juna u Beogradu biti održana svečana akademija, čime će zvanično i otpočeti proslava u čitavoj zemlji.

U vezi s tom značajnom proslavom podsetio bih na neke momente iz Mokranjčevog života.  Mokranjac je rođen u Negotinu. Svoja prva muzička iskustva imao je prilike da primeni u istom gradu, jer je u dva maha, bio horovodja pevačkog društva “Hajduk Veljko”, koje je osnovao samo godina dana posle Prvog beogradskog pevačkog društva. Prvi put, sproleća 1872. godine, kada je u Beogradu napustio šesti razred gimnazije i drugi put 1877/78. godine, pred odlazak na muzičke studije u Minhenu. Iz protokola pevačkog društva “Hajduk Veljko” iz tog vremena, koji se sada nalazi u Negotinskom muzeju, vidi se da su članovi pevačkog društva pravilno ocenili vrednost Stevana Mokranjca, jer su po njegovom odlasku, priredili nekoliko beseda (zabava) i čist prihod od 240 dinara, ili 20 dukata, poslali Mokranjcu u Minhen, gde se nalazio na studijama.

U Negotinu postoji kuća u kojoj je rodjen Mokranjac. Kuća je stavljena pod zaštitu, ali se ona nalazi u takvom stanju da će se uskoro srušiti ako se hitno ne preduzmu mere za njeno restauriranje.

Zato predlažem sledeće:

• da se stogodišnjica rođenja našeg velikog muzičara obeleži akademijom u Negotinu, na kojoj bi učestvovali naši najrenomiraniji horovi,
• da se do tog vremena izvrše svi potrebni radovi na obnovi kuće Stevana Mokranjca,
• da se u njoj otvori Mokranjčev muzej i
• da se na kuću stavi spomen ploča.                                                                                                                                                                                               Negotin, aprila 1956. Nikola Račić.      

Nepuna dva meseca od objave predloga Nikole Račića u “Borbi” od  21.05.1956., osvanuo je novi naslov: “Restaurira se kuća Stevana Mokranjca – Priprema se Mokranjčeva proslava u Negotinu – njegovom rodnom mestu” u čijem se tekstu između ostalog kaže:

   - da je u Negotinu formiran Odbor za proslavu stogodišnjice rođenja Mokranjca,
 - da će se polovinom juna u Negotinu prirediti svečana akademija,
 - da će o radu i stvaralaštvu  velikog muzičara govoriti Mihajlo Vukdragović,
 - da će na negotinskoj akademiji pevati   horovi Radio Beograda i “Hajduk Veljko” iz Negotina,  jednog od  najstarijih u Srbiji, kojim je dirigovao i   Mokranjac,
 - da su preduzete mere da se rodna kuća Stevana Mokranjca zaštiti od propadanja, 
 - da je za restauraciju dosta oronule kuće angažovan arhitekta Vlada Vlaisavljević iz Beograda.

           Dopisnik “Borbe” Čedomir Nikolić  

ПОСЛЕДЊИ ПОЗДРАВ МИТИ "ПУЈИ"

Јуче је за мене био тужан дан. То је дан када је сахрањен Димитрије Бируцић „Мита Пуја“. Осећам моралну и људску потребу да се свом другу из детињства, члану дечије фудбалске екипе „Спартак“, која је за лоптом јурила на ливади испред његове капије, и изузетно поштеном колеги са посла, док смо заједно радили у Земљорадничкој задрузи Прахово, захвалим за све што је учинио за наше дружење, за задругу у којој смо некада радили и у којој је дуго носио терет њеног пословања. Ускоро излази из штампе моја друга књига ПРАХОВО КРОЗ ВРЕМЕ, која представља збирку монографија Цркве, Школе и Задруге. Доста ми је помогао у расветљавању догађаја из рада задруге и разних анегдота које су се у њој дешавале.

Нажалост није дочекао читање делова те књиге у којој се на много места помиње његово име. Мита ми је и код прве књиге, ПРАХОВО ОД РИМСКОГ ДОБА ДО ДАНАС, објављене 2019. године, испричао анегдоту из његове породице, коју овим поводом извлачим из њеног садржаја и објављујем у целости:

"У свим поменутим биткама првог и другог балканског рата учествовао је велики број Праховљана. Највећи број њих се након рата срећно вратило својим кућама а мањи број такву срећу није имало. Њихова имена уклесана су на споменику палих бораца балканских ратова у порти праховске цркве, а међу њима је и један од најпознатијих крајинских трубача тога времена, Марин Бируцић „Пуја“ који је као врсни музичар био „капелник“ војне музике. На дан његове погибије према породичном предању, труба са којом је Марин зарађивао за живот на бројним бојерским весељима у суседној Румунији, окачена на зиду велике собе њихове куће, запиштала је сама од себе. Породица је слутила да се догодило зло што се убрзо потврдило телеграмом о Мариновој погибији. Писак трубе, као неживог предмета, у тренуцима када породица није имала сазнања о страдању свог борца сигурно да нема објашњење. Као врсни трубач Марин Бируцић је био веома популаран широм Крајине, па и у суседној Румунији, а његову свирку људи су по чистоти тонова поредили појем пилета (на влашком језику ''кнта ка пују''), те се отуда и данас у Прахову породица Бируцић распознаје по надимку 'Пуја' ".

Не могу а да не поменем, и једну другу Митину страст, то је лов којим се бавио дуго година а истовремено и пионир у стварању и организовању Удружења ловаца Прахова. Када сам писао поглавље о раду и постојању Ловачког удружења у Прахову, Мита се поново нашао на страницама моје књиге, и то преносим у целости: "Чланови секције ловаца у Прахову активно учествују у свим планским активностима Ловачког друштва „Хајдук Вељко'' у Неготину. У том смислу изузетан резултат остварен је освојањем ловачког трофеја у ловној сезони 1991. године када је један од активнијих праховских ловаца, Димитрије Бируцић, одстрелио срндача капиталца вредног златне медаље са 153,33 поена што је успех значајан не само у Србији већ и бившој СФРЈ. Бируцић је све до 2015. године био једини добитник златне медаље од када му се са истим бројем поена и трофејем придружио још један ловац у Србији. Из разговора са најтрофејнијем праховским ловцем Димитријем Бируцићем могло се чути низ знимиљивости од којих посебну пажњу привлачи уловљени трофеј. Срндач са чијим је трофејем Бируцић освојио златну медаљу устрељен је у праховским шумама крај саме обеле Дунава, надомак Индустрије хемијских производа, што по његовом мишљењу указује да срндач са таквим трофејним роговима не припада саставу присутне дивљачи праховског ловног подручја. Природни услови и све околности указују да је срндач дошао са Карпатских планина суседне Румуније што је честа појава преласка дивљачи са једне на другу страну. На препливавање Дунава дивљач је најчешће натерана спасавајући се од крволочних звери или паса луталица а има примера да читава крда дивљих свиња препливава Дунав".

Миту ћемо дуго памтити по његовом простодушном и искреном опхођењу према свим комшијама, пријатељима, фамилији и другарима са којима је делио време на клупи испред Дома Културе "Вук Караџић" у Прахову. Једно место на тој клупи за неко време остаје празно, јер болест са којом се носио годинама га је 25. децембра 2023. године у јутарњим сатима савладала.

Мито нека ти је већна слава и лака земља. Почивај у миру.

 

  

Na današnji dan...

Na današnji dan pre tačno 70 godina, na Dan republike 29. novembra 1953. godine, u Prahovu su zasvetlele prve sijalice. Bila je to monofazna mreža koja se uglavnom koristila za osvetljavanje prostorija, a umesto današnjih utičnica u zidu koristile su se dve utičnice iznad sijalica, u koje se najčešće priključivao radio aparat. Radio je tada u prahovskim kućama bio prestižni uređaj koga nije mogao svako da priušti, i oko koga su se okupljale komšije kako bi čule najnovije vesti iz FNRJ i sveta, kao i radi slušanja muzike sa programa radio Bukurešta, posebno je bila omiljena rumunska pevačica Marija Lautarec.

Na isti dan 36 godina kasnije, 29. novembra 1989. godine, svečano je u rad puštena prva kablovska televizija u Srbiji. Grupa entuzijasta upustila se u avanturu gradnje nečega čega je na prostoru Jugoslavije u tom trenutku bilo jedino u Sloveniji. Za izgradnju idejnog rešenja, kao osnove za projekat, angažovan jedan od tada prvih stručnjaka za montažu kablovsko-distributivnih sistema u Jugoslaviji, Đorđe Zavišin, predstavnik  beogradske ekspoziture "Gorenja" iz Velenja, a kada je sistem izgrađen (radi umeravanja) angažovan je Živko Tufekdžiev, inženjer iz Metalskog zavoda "Tito" u Skoplju.

Tog dana su prvi put prikazane slike svetskih televizija na četiri različita televizora u prostoriji nekadašnje picerije "Akvis", gde se danas nalazi Klub penzionera u Domu kulture "Vuk Karadžić". Tom prilikom okupilo se stotinak meštana, finansijsera čitavog sistema. Prahovo je tada postalo prvo naselje u Srbiji koje je u potpunosti pokriveno kablovskom mrežom, putem koje su Prahovljani mogli da prate 2 domaća tv kanala (TV Beograd 1 i 2), 4 strana kanala sa satelita "Astra", kao i interni kanal KTV Prahovo, za koga je malo ko verovao da se može emitovati. Taj program je ubrzo postao najgledaniji, a privlačio je pažnju i meštana susednih naselja pa i Negotina, čije je rukovodstvo od kritike i podsmeha kako "Prahovljani gaze blato a gledaju belosvetsku televiziju", ubrzo prešlo na izgradnju sopstvenog kablovskog sistema sa istim izvođačem radova, Telekomunikacionim servisom Rajka Gligića iz Prnjavora u Republici Srpskoj.

Kablovska televizija Prahovo i danas postoji. Njene prostorije su pre nekoliko godina, zahvaljujući sredstvima Stanka Popovića vlasnika kompanije "Elixir", u potpunosti preuređene i studio opremljen najnovijom tehnikom (kamerama, kompjuterima, monitorima, video i tonskim miksetama, pa čak i podnim grejanjem) tako da zaista lepo izgleda.

RAZGLASNA STANICA

U arhivi Mesne zajednice Prahovo postoji zanimljiv dokument o radu razglasne stanice, koja je 1971. godine puštena u rad i tako zamenila nekadašnje seoske dobošare. Poslednji dobošar bio je Vitomir Burucić “Maku”, a onda je funkciju obaveštavanja građana preuzela razglasna stanica, sa 18 zvučnika ravnomerno raspoređenih po čitavom naselju, sa kojih su se u popodnevnim satima emitovala obaveštenja, muzičke želje, čestitke i pozdravi, a o državnim praznicima himna, koračnice, pesme o Titu, recitali, i prenosile centralne svečanosti i prenosi fudbalskih utakmica preuzetih od Radio Beograda. Posebno je zanimljivo da se u jednom periodu vršio i prenos fudbalske utakmice koja se igrala na prahovskom igralištu. Reporter i komentator bio je Slobodan Todosijević , poznatiji pod nadimkom “Dane Šeki”, koji se toki-voki vezom javljao sa samog igrališta, dok je tehnički realizator u stanici bio Siniša Vojinović “Vasa”. Razglasna stanica zabavljala je građane sve do 29. novembra 1989. godine (Dana Republike), kada je svečano puštena u rad kablovska televizija, sa 4 satelitska i 2 zemaljska programa (TV Beograd 1 i 2),  kao i interni televizijski kanal koji je preuzeo ulogu obaveštavanja građana o svim važnim dešavanjima i aktivnostima u naselju.

       Međutim, tema ovog teksta jeste rad razglasne stanice. Taj zanimljivi zabavni program razglasne stanice koji su volonterski organizovali prahovski omladinci nažalost nije bio svima drag.

       Tako je maja 1981.godine Skupštini opštine Negotin, Komisiji za prestavke i pritužbe, Đorđe Kostantinović, jedan od dvojice posleratnih prahovskih “intelektualaca”, uputio zahtev kojim traži “da se zabrani rad razglasne stanice, posebno emitovanje pesama sa ploča, a da se rad ograniči samo na najvažnija saopštenja građanima”. U obrazloženju svog zahteva, penzionisani aktivni oficir starojugoslovenske vojske, Đorđe Kostantinović, navodi “da su zvučnici razmešteni po banderama, preko kojih se emitovanjem treštave muzike sa ploča građani obaveštvaju o fudbalskim utakmicama, o bioskopskim predstavama u prahovskom bioskopu “Pobeda”, o zakazanim zorovima birača, i to se ponavlja po 30 puta između muzike, gde snažni džezovi, trube i bubnjevi, toliko trešte da od njih podrhtava vazduh, ljudi koji imaju kuće pored bandere ne mogu se sporazumeti sa ukućanima šta će se i šta raditi. Od toliko treštanja veliki je problem kako sačuvati bubne opne u ušima. Ljudi koji dolaze sa posla i žele da odmaraju, da spavaju, to ne mogu od treštave muzike osim ako stavljaju vatu u uši. Pesme se emituju rafalno, jedna za drugom, subotom i nedeljom po ceo dan, pa kad čovek ide u treću smenu on nije spavao ni trenutak. Na kraju se još spiker i zahvaljuje što su građani imali strpljenja da slušaju takav program”.

  Podnosilac zahteva, Đorđe Kostantinović, traži da se razglasna stanica koristi samo u svrhu obaveštavanja građana, kako to radi selo Sićevo kod Niša, gde on živi tri puta godišnje, a ne da se pušta muzika sa ploča. Na kraju Đorđe moli inspekciju “da se ovo smatra kao poverljivo i da se  provera obavi inkognito samački ili sa više članova”. U Prahovu, 11.05.1981.

PRAHOVO "GOSPODAR SVOJE OKOLINE"

Poslednjih godina Prahovo sigurnim koracima grabi ka prerastanju u industrijsko-saobraćajni centar, ne samo opštine Negotin već i istočne Srbije. I do sada se Prahovo u razvojnim planovima opštine Negotin definisalo kao sekundarni centar opštine, ali sa predstojećim proširenjem Luke Prahovo i njenih kapaciteta u jednu od najvećih na donjem Dunavu, sa modernizacijom pruge Zaječar - Prahovo - Prahovo Pristanište (radovi su već izvedeni do Trnavca) i izgradnjom brze saobraćajnice sa četiri saobraćajne trake, tri nadvožnjaka i dva kružna toka, retko će se gde u Srbiji naći takav saobraćajni čvor sa prirodnim ukrštajem rečno-železničko-drumskog saobraćaja.

Na sajtu Opštine Negotin, od poslednjih pet objava tri se odnose na područje katastarske opštine Prahovo, i to:

1. Obaveštenje javnosti da je doneto Rešenje o odobrenju Projekta izgradnje stanice za snabdevanje gorivom, autoperionice i autoradionice za pratećim sadržajima, na kompleksu od čak 16 katastarskih parcela u KO Prahovo;

2. Obaveštenje javnosti o Projektu skladištenja neopasnog otpada na jednoj katastarskoj parceli u poslovnom krugu "Elixira" Prahovo;

3. Obaveštenje javnosti o donošenju Rešenja o Projektu za izgradnju brze saobraćajnice kojom će povezati granični prelaz  Kusjak sa Hemijskom industrijom "Elixir" i Lukom Prahovo, a završava na granici sa KO Radujevac, istim projektom planira se i rekonstrukcija puta Negotin - Radujevac - Prahovo - Samarinovac. 

Pored već pomenutih planova u izgradnji i razvoju Prahova treba pomenuti ranije usvojeni Plan izgradnje Luke na Dunavu (za koji je objavljen tender i čak 12 izvođača preuzelo dokumentaciju), Plan izgradnje gasovoda sa merno-regulacionom stanicom u Prahovu, i najzad, izgradnja hemijsko-tehnološkog parka sa više proizvodnih pogona i pratećom energetskom, transportnom i komunalnom infrastrukturom, u kome je već izgrađeno nekoliko vitalnih objekata poput Spalionice komunalnog otpada iz koje će se čitava Elixir  industrija snabdevati strujom i vodenom parom, a možda će u nekoj doglednoj budućnosti na taj sistem centralnog grejanja prikačiti i samo naselje Prahovo.

Novinar "Zemunskog glasnika" je 1868. godine, u tekstu koji se bavio izmeštanjem Negotina na dunavsku obalu kod Kusjaka, oduševljeno zabeležio: "Najposle Prahovo će, samo ako se tudi varoš naseli, kad - tad izgubiti dosadanji seoski tip, i taj vis (63 m.n.v) iopet mora postati gospodarom cele svoje okoline". 

Moj skroman zaključak je da kada se ove godine asfaltiraju dve glavne ulice, Vuka Karadžića i Kneza Miloša, Prahovo više neće biti samo selo već lepa varoš na Dunavu, na ponos svojih stanovnika!

ВЛАШКА БУНА

У дневним новинама „Борба“ од 19. маја 1953. године објављена је занимљивост из Бора, где су рудари својим новцем желели да изграде фабрику, као приказ новог облика управљања и демократије. 

   Новинар Драган Марковић, као сведок времена, Бор описује као „малену паланку пуну дивљих кестенова, где јутро никада не доноси пролеће, а зеленкасти дим разноси мирис киселине који њени становници осећају и свакодневно удишу. Нигде олисталих воћки, а једини украс рударског насеља је јама у коју свакодневно силазе три рударске смене. Како је чудна та пурпурна руда, а има и злата. Али је сумпор на простору од 20.000 хектара уништио сво зеленило и живот сељака.“ 

У тој паланци новинар је пронашао занимљивог саговорника, сведока прошлих времена: „Французи су топили бакар. Тридесет три године дим из пећи  је разносио сумпор по околини.  Земља је венула, а пшенична поља су постајала пуста. С јутром, сељаци су са трема својих кућа гледали пут дима и проклињали. Једнога дана, у пролеће 1935., дигли су буну. Из околних села: Слатине, Кривеља, Оштреља и Брестовца — вукле су се друмовима колоне сељака наоружаних вилама и секирама. Водио их је неки чича Станоје Миљковић. Имао је њиву на шестом километру. Дошли су пред топионицу, било их је преко 5.000 и тражили да им Французи плате земљу коју уништава сумпор. Ови су то одбили. Уместо договора почело је крвопролиће. Читав пук жандармерије покушао је да ватром угуши буну. Али, гнев је пламтео, људима је пред очима класала пшеница. У потоку, недалеко од рудника, водила се неравноправна борба. Било је мртвих, неки су стрељани тада, неки касније. Дим из Бора и даље уништава њиве”.    

  Свануо је 7. април 1953. године. У Бору је заказан референдум са питањем: „Друже да ли се слажеш да се 300 милиона од нашег новца уложи за изградњу фабрике сумпора?". Гласање је почело у 6 ујутру, кад трећа семена излази из рудника, а трајало је ноћу до 10. Сваки погон имао је своју комисију. 

        Да ли ће се предлог усвојити?  

        Занимљиви су неки детаљи са овог референдума које је записао директор рудника, инжењер Драго Чех: „Срео сам рудара Јанка. Имао је једну ногу у гипсу и ишао је на штакама. Упитао сам га: Куда? На гласање. Због гласа бих ишао и на врх брда!" Не мало њих, скрива се, шета около и гледа да ли га неко посматра. Људи хоће да гласају тајно, има случајева да испуњен листић донесу тек ноћу. 

        За време референдума у граду је владала необична живост. Људи су долазили и из околних села, око 40 километара далеко, да чују шта ће рећи рудари, хоће ли се градити нова фабрика која ће да уклони сумпор и спаси њихова поља. Гласови су се пребројавали, сви су се интересовали за њих, и народни одбор, и занатлије, и јавни тужилац, и грађани — јер свако од њих има у породици рудара. 

        Бор је тога дана с нестрпљењем чекао крај референдума. Само три гласа је било против. Нова фабрика почеће да се зида још ове године. Рудник је за њу одвојио својих 300 милиона из фонда за самостално располагање. Она ће оживети зеленило на пољима, заталасаће се опет пшеница и сељаци више неће боловати. А фабрика ће сваке године нашој привреди давати и преке три милијарде динара. То је достојан споменик Влашкој буни!

        А онда неочекивано сукоб сељака (који раде у Бору) и радника. Логика радника - сељака је да ако се за станове радника у Бору искористи вишак од 50 милиона, а шта добија село? Раднички савет борског рудника је пресудио: 15 милиона за друштвени стандард на селу. Тако је и било. Из тог новца у Злоту је купљена кино-апаратура и почела градња школе, у Слатини се копао артески бунар, у Брестовцу кино-апаратура, у Белој Реци гради се мост. За све ове набавке и градње сељаци су формирали своје одборе и тако лагано ушли у нове самоуправљачке односе као и Раднички савет рудника у Бору, који је ускратио давање 100.000 њихових пара за бициклистичке трке око Србије или чак 900.000 за излете и шетње. О свему сада одлучују Сељачки одбори и Раднички савет рудника. Узалуд су ургенције из Београда, јер ако Раднички савет није донео Одлуку од трошења пара за друге потребе нема ништа!   

                            Тако је то било 1953. године, а како је данас?