ПРИЧА О ШКОЛСКОЈ СЛАВИ, СВЕТОМ САВИ

Сваке године 27. јануара цркве су пуне верника, a у школама је посебна радост. Тога дана се у свим школама у Србији, Републици Српској и Црној Гори слави школска слава – Свети Сава. 

Прва помисао о Светом Сави као школској слави јавила се код Срба изван Србије, у фрушкогорском манастиру Кувеждину, тада у Аустроугарској, а прва прослава Светог Саве, као школске славе, приређена је 1812. године у једној основној школи у Земуну, такође у Аустроугарској. Због ратних дешавања у Другом српском устанку следећа прослава Светог Саве, као школске славе, приређена је у Сегедину, данас у Мађарској, 1830. године, где је по први пут певана песма „Ускликнимо с љубављу“. Отпевао је са својим ученицима свештеник Павле Стаматовић. Помислили су тада многи да је Стаматовић аутор те песме, међутим детаљнијим истраживањима утврђено је да је песму спевао непознати калуђер у Манастиру Кувеждин између 1813. - 1815. године, где је Стаматовић чуо, научио и касније отпевао. 

   Свети Сава се све до 1840. године славио само као црквени празник. Како су наши просветари углавном долазили из српских крајева Аустроугарске, што је био случај и са ректором Крагујевачког лицеја (високе школе) Атанасијем Николићем. Атанасије је 5. децембра 1839. године Министарству просвете и црквених дела предложио да његовој школи за заштитника (патрона) одобри „школског просветитеља Србског Светог Саву, пошто сва заведенија имају своју славу“. Када је министар просвете Стефан Стефановић Тенка прочитао поднету молбу одмах је схватио колико је велики значај овог предлога па га је упутио Совјету (српској влади), који га је проследио Намесништву кнеза Михајла. Након консултација 14. јануара 1840. године свим школама у Србији разаслата је одлука: „Да Свети Сава свих школа у отечеству нашем патрон (заштитник) буде“. Прва прослава Светог Саве као школске славе одржана је управо у Крагујевцу где су ученици, професори и свештеници у пратњи грађанства прошетали главном улицом Крагујевца а потом приредили свечани ручак. На тој првој прослави установљен је обичај да се током прославе прикупља прилог за школу и сиромашну децу. Прикупљено је 11 дуката, 11 форинти и 11 чаршијских гроша. Општина Крагујевац је за ту прославу дала једног живог овна и једно буре вина, а у вечерњим часовима на свим школским прозорима приређена је илуминација, истицање „начертанија, у боји изображенија Светог Саве“ иза којих је на сваком прозору упаљено по 12 воштаних свећа. На тој прослави није певана песма „Ускликнимо с љубављу“ јер је то у Србији, након Земуна и Сегедина (Аустроугарска), изведено тек 1843. године у београдској основној школи под вођством учитеља – ђакона Јованике Симоновића од када је постала и званична Химна Светом Сави.

             Пример једне такве прославе забележен је и у "праовској" школи и објављен у „Просветном прегледу“ из 1887. године, када је од 34 добротвора на прослави школске славе Светог Саве, за сиромашну децу прикупљено тадашњих 32 динара и 50 пара. Од прикупљеног новца сиромашној деци су купљене књиге, а најсиромашнијој, школски прибор и по потреби делови одеће и обућа.

 

БОГОЈАВЉЕНСКИ ОБИЧАЈИ У ПРАХОВУ

Богојављенска водица

На Богојављење се у црквама освештава водица за коју се вјерује да има лековита својства. Према веровању, богојављенска водица је добра за труднице које су пренеле термин порођаја.

Жеља тачно у поноћ

Народно веровање је да се у ноћи са 18. на 19. јануар тачно у поноћ зажели жеља када се уочи да се небо отворило. Такође, ваљало би запамтити сан који се сања у овој ноћи јер се верује да је то порука од Бога.

Неудате д‌јевојке могу да сазнају за кога ће се удати

Веровање је да неудате д‌јевојке могу да сазнају за кога ће се удати ако под јастук ставе огледалце и да ће им се у сну појавити њихов суђени.

Купање у Дунаву за здравље

На Богојављење се купало у реци зарад бољег здравља, а из тог обичаја је проистекла и трка за Богојављенски крст. 

Извод из књиге "Прахово од римског доба до данас"

Ако би која жена родила мртво дете обичај је био да се на Богојављање (19. 1.) гола окупа у Дунаву. На ту тему се у Прахову препричава пример Драгиње Мариновић, рођене Марковић из Самариновца, која се након седморо мртворођене деце на Богојављање окупала у Дунаву и потом родила два здрава мушка детета што нам је потврдила њена снаха Добринка Мариновић, рођена Стојкић 1928. године.

У три ноћи по рођењу детета према народном веровању у његову кућу стижу три сестре суђенице „Урсаторљи“, које му одређују судбину до краја живота. Народ верује да је најстарија сестра преља која преде све животне нити и дужину живота детета. Од животних нити треба направити пређу и исту сложити, а то је посао средње сестре суђенице, од чијег слагања зависи како ће се дете провести у животу. Посао најмлађе сестре је заправо она кључна ствар у животу детета, јер она својим маказама пресеца животне нити и прикупљену пређу, и тако одређује оно што је најважније, дужину дететовог живота. Како би се суђенице умилостивиле влашка домаћинства у Прахову, у прве три ноћи, у једној од соба не гасе светло и ту на столу постављају три лепиње са разним слаткишима и три чаше воде. Ако се ујутру најчешће примети да у чашама нема воде то је добар знак да су суђенице долазиле у кућу и одредиле лепу судбину детету, јер су се послужиле. На крају читавог обреда лепиње по обичају, ако је дете мушко, поједу мушки чланови обитељи, а ако је дете женско онда одрасле жене. Због тога се у Прахову често код трагичних догађаја може чути коментар: „Аша је урсат“ (Тако му је суђено).

KAKO SU NASTALI MOKRANjČEVI DANI

   Povodom rodjendana Stevana Stojanovića Mokranjca - 9.1.1856.

Kada je februara 1956. godine Josip Broz Tito prihvatio predlog da bude pokrovitelj obeležavanja stogodišnjice rodjenja kompozitora Stevana Mokranjca, Negotinac Nikola Račić, latio se olovke i uredniku tadašnjeg dnevnog lista “Borba” poslao pismo, objavljeno 4. aprila 1956. godine, sledeće sadržine: 

            Poštovani uredniče,

            Dnevna štampa je objavila da se u našoj zemlji pod pokroviteljstvom druga Tita priprema proslava stogodišnjice rođenja Stevana Mokranjca da je na plenarnom sastanku Izvršnog odbora Saveza komunista Jugoslavije formiran odbor za proslavu.

            Iz dopisa u štampi vidi se da će u nizu manifestacija 8. juna u Beogradu biti održana svečana akademija, čime će zvanično i otpočeti proslava u čitavoj zemlji.

U vezi s tom značajnom proslavom podsetio bih na neke momente iz Mokranjčevog života.  Mokranjac je rođen u Negotinu. Svoja prva muzička iskustva imao je prilike da primeni u istom gradu, jer je u dva maha, bio horovodja pevačkog društva “Hajduk Veljko”, koje je osnovao samo godina dana posle Prvog beogradskog pevačkog društva. Prvi put, sproleća 1872. godine, kada je u Beogradu napustio šesti razred gimnazije i drugi put 1877/78. godine, pred odlazak na muzičke studije u Minhenu. Iz protokola pevačkog društva “Hajduk Veljko” iz tog vremena, koji se sada nalazi u Negotinskom muzeju, vidi se da su članovi pevačkog društva pravilno ocenili vrednost Stevana Mokranjca, jer su po njegovom odlasku, priredili nekoliko beseda (zabava) i čist prihod od 240 dinara, ili 20 dukata, poslali Mokranjcu u Minhen, gde se nalazio na studijama.

U Negotinu postoji kuća u kojoj je rodjen Mokranjac. Kuća je stavljena pod zaštitu, ali se ona nalazi u takvom stanju da će se uskoro srušiti ako se hitno ne preduzmu mere za njeno restauriranje.

Zato predlažem sledeće:

• da se stogodišnjica rođenja našeg velikog muzičara obeleži akademijom u Negotinu, na kojoj bi učestvovali naši najrenomiraniji horovi,
• da se do tog vremena izvrše svi potrebni radovi na obnovi kuće Stevana Mokranjca,
• da se u njoj otvori Mokranjčev muzej i
• da se na kuću stavi spomen ploča.                                                                                                                                                                                               Negotin, aprila 1956. Nikola Račić.      

Nepuna dva meseca od objave predloga Nikole Račića u “Borbi” od  21.05.1956., osvanuo je novi naslov: “Restaurira se kuća Stevana Mokranjca – Priprema se Mokranjčeva proslava u Negotinu – njegovom rodnom mestu” u čijem se tekstu između ostalog kaže:

   - da je u Negotinu formiran Odbor za proslavu stogodišnjice rođenja Mokranjca,
 - da će se polovinom juna u Negotinu prirediti svečana akademija,
 - da će o radu i stvaralaštvu  velikog muzičara govoriti Mihajlo Vukdragović,
 - da će na negotinskoj akademiji pevati   horovi Radio Beograda i “Hajduk Veljko” iz Negotina,  jednog od  najstarijih u Srbiji, kojim je dirigovao i   Mokranjac,
 - da su preduzete mere da se rodna kuća Stevana Mokranjca zaštiti od propadanja, 
 - da je za restauraciju dosta oronule kuće angažovan arhitekta Vlada Vlaisavljević iz Beograda.

           Dopisnik “Borbe” Čedomir Nikolić