ОТВОРЕН ГРАНИЧНИ ПРЕЛАЗ

ПРАХОВО - Гранични прелаз између Србије и Румуније на средини бране Хидроцентрале "Ђердап 2" код Прахова, данас су отворили министри унутрашњих послова две државе, Ивица Дачић и Константин Tрајан Игаш.
Двојица министара после отварања граничног прелаза Кусјак су истакли да ће захваљујући том прелазу бити омогућено лакше комуникација, кретање и сарадања грађана с обе стране Дунава.
Дачић и Игаш изразили су задовољство што је прелаз отворен после низа година, колико су грађани комплетне регије тражили да им се омогући лакши прелаз државне границе. (ТАHJУГ)
Опширније ОВДЕ.

Гранични прелаз "Ђердап II"

Заменик председника Владе Републике Србије и министар унутрашњих послова Ивица Дачић посетиће гранични прелаз "Ђердап II" у среду, 28. децембра.
Дачић ће се у 11 часова састати са министром унутрашњих послова Румуније Константином Трајаном Игашом на граничној линији на средини бране. Након тога Дачић и Трајан Игаш ће на румунском делу територије дати изјаве за медије. (Сајт Владе Републике Србије)
Иначе, данас је Press објавио занимљив коментар Живојина Драгишића, управо на тему граничног прелаза "Ђердап 2". Текст можете прочитати ОВДЕ.

ФЕСТИВАЛ ВЛАШКЕ МУЗИКЕ

Када је у пролеће 1987.године отворен нови дом културе, очекивало се да ће рад праховског културно-уметничког друштва бити још квалитетнији, а убрзо се дошло до идеје да у новој згради дома културе, какву у то време није имао ни Неготин, са великом и малом салом, рестораном, кабловском телевизијом и пространом позорницом, треба да се дешава нешто значајније, по чему би дом културе у Прахову био посебно препознатљив. Од бројних идеја савета културно-спортског центра „Вук Караџић“ најлепшом и најприхватљивијом чинила се организација фестивала влашке музике. Идеја је у почетку наишла на критике и ниподаштавања неких Праховљана који су сматрали да такав фестивал пуно кошта и да то и није никаква манифестација већ обична популаризација “свадбарске музике“.
Упркос томе, фестивал је одржан фебруара 1990.године уз велику помоћ Слободана Домаћиновића, који је својим ауторитетом успео да на једном месту окупи велика имена влашке музике. На фестивалу су између осталих наступили оркестри Слободана Божиновића, Живе Динуловића, "Дукати", "Цимери", Жика Цветковић, Бранкица Букацић, Љубица Болдескић, Милисав Флорић, Душко Опрић, незаборавни трубач Ика Петришоревић и многи други.
На првом фестивалу влашке музике у Прахову било је пуно лепих тренутака, а тренутак за памћење свакако је наступ Слободана Домаћиновића и Слободана Божиновића којима се у једној музичкој нумери придружио и Жива Динуловић, па су тако тројица великана влашке музике након много година поново наступили заједно, управо пред публиком у Прахову.

OПШТИНА ПРАХОВО

Мало је познато да је у време такозваног „комуналног система“ управљања, од 1955-1957.године, Прахово било седиште једне од општина неготинског Среза. Општина је конституисала своју прву скупштину 31. јула 1955. године, а чинили су је 8 одборника из Прахова, 10 из Радујевца, 9 из Душановца и 4 из Самариновца. На истој седници за председника општине изабран је Љубомир Лападатовић из Радујевца, за потпредседника Тома Стојановић из Прахова, док је општинском управом руководио секретар Милош Тодоровић из Неготина. Комуна је бројала 2.000 домаћинстава у којима је живело 8.306 становника са просечним бруто дохотком по становнику од 9.980 динара или 82,9 милиона динара дохотка на нивоу општине, што је нову праховску општину сврставало у ред богатијих општина тога времена.
Новоформирана општина Прахово је већ у првој години постојања, на седници од 31.01.1956.године, по захтеву рударско-топионичарског басена Бор донела одлуку о сагласности за извођење припремних радова на изградњи фабрике суперфосфата и криолита. То је истовремено био и почетак спровођења експропријације земљишта, спроведене код 178 власника парцела у којима је било 80 њива, 89 винограда и 3 воћњака. У многим каснијим рефератима и извештајима помињало се да је „на ледини крај Дунава, никла велика хемијска индустрија“, а истина је заправо била да је одузето земљиште припадало првој класи, осим седам парцела друге класе и три воћњака треће класе. Радови на изградњи фабрике започели су већ августа 1956.године, када је упоредо започела и изградња великог пристаништа на Дунаву и радничког насеља Колонија, као дела пројектованог будућег града Прахова са 15.000 становника, који као што је познато до дана данашњег није изграђен.

ИЗРОНИЛО РИМСКО ПРИСТАНИШТЕ

МИСЛИШ ЛИ ЗЕЛЕНО?

Ових дана актуелна је вест о могућем одласку ИХП Прахово у стечај (детаљније о томе ОВДЕ), што ме је подсетило на један догађај. Прошлог лета, баш у време штрајка радника ИХП Прахово, пролазећи са унуцима аутом поред пружног прелаза на улазу у насеље, приметио сам две велике камион цистерне паркиране на обе железничке пруге према пристаништу и ка ИХП Прахово. У тренутку сам схватио, зауставио ауто и окренуо се. Свакога тренутка воз из пристаништа могао je да наиђе и удари у несавесно паркиране цистерне са по 40 тона амонијака, дакле са 80 тона веома опасне супстанце од чијег испарења настаје бели дим од кога смрт наступа за неколико минута!
На срећу, нисам био једини који је то приметио, и цистерне су већ после неколико минута уклоњене. Нешто касније, у близини рампе угледао сам видно узбуђеног мештанина и питао га шта је са цистернама. Потпуно ван себе, одговорио ми је: "Ма, отерао сам их у ...! Нису нормални! Могу све да нас побију!"
Тог тренутка осетио сам олакшање. Прво зато што су цистерне уклоњене са пруге, и друго, нисам једини, има још људи свесних реалне опасности која нас свакодневно вреба.
Дневни лист „Ало“ је 9. априла 2008.године објавио списак еколошко „опасних фирми“ у Србији, а међу њима је Хемијска индустрија у Прахову сврстана у првих 10. Иако је од тада прошло три и по године, све што је у новинском тексту поменуто још увек је актуелно. А поменуто је:
- да смо потпуно неприпремљени за било коју врсту акцидентних појава,
- да у области заштите животне средине мора да постоји „свето тројство“ које подразумева постојање закона, његову примену у пракси и најзад контрола његовог спровођења. Нажалост закони постоје само на папиру;
- да „ватрогасци не поседују адекватну опрему“ (ИХП Прахово ватрогасну екипу готово да уопште и нема).
Подсетио бих само да у случају акцидентне ситуације, између осталог:
- Грађанство се о опасности обавештава преко система за узбуњивање (сиреном). Колико ја знам сирена у ИХП Прахово не фунционише већ 20 година, јер од када се покварила нико је није поправио;
- Становништво се у случају изненадног избијања амонијака мора затворити у своја купатила и мокрим крпама заптивати прозоре и врата, како би спречили улазак белог дима. Искључује се струја, а Праховљани остају и без воде;
Већина нас који живимо у Прахову друге алтернативе немамо, али често се питам, да се мени деси оно најгоре то у мојим годинама и не би било тако страшно, али шта су крива деца која овде живе или наша деца у иностранству која једва чекају да свако лето проведу у Прахову, потпуно несвесна опасности.
И када о томе размишљам све сам више уверен да је, упркос свих економских тешкоћа, одлазак ИХП-а у стечај, бар у еколошком смислу, најбоље што Праховљанима може да се деси.

Дана 3. децембра 1977. године, у присуству председника СФРЈ Јосипа Броза Тита и председника СР Румуније Николае Чаушеска, свечано су отворени радови на изградњи хидроенергетског и пловидбеног система "Ђердап 2" симбола присних веза пријатељства и сарадње између Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и Социјалистичке Републике Румуније.

ЦРКВА ВАЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕГ

Праховска црква грађена је на садашњој локацији у периоду од 1872. до 1878. године добровољним прилозима мештана у новцу, житу, кукурузу и грађевинском материјалу (камен и греда), а освештана је 1878. године од стране епископа неготинског Евгенија. Црквено звоно, које се и данас користи, поклонили су у време градње београдски трговац Ристо Паранос и праховски сељак Јован Н. Предић. Пре ове цркве у Прахову је постојала стара црква брвнара на старом црквеном плацу, посвећена Светом великомученику Димитрију.
Данашње генерације Праховљана могу се похвалити потпуном реконструкцијом храма последњих неколико година (2008.-2010.г.) што је урађено захваљујући бројним прилозима верника, а посебно значајнијим прилозима Праховљана који живе и раде у иностранству, о чему је већ било речи на овом блогу. Обновљену цркву је пред Крстовдан 26. септембра 2009.године освештао Епископ тимочки господин Јустин, а тада је освештана и новоизграђена чесма у црквеној порти као и место будуће капеле, изграђене за само неколико месеци, прва опела обављена су у њој лета 2010.године.
Мало је међутим познато да је хришћанство на простору данашњег Прахова присутно од својих самих почетака, што нам је својим истраживачким радом потврдио Игуман Филарет Петровић, који о томе пише: „Под царем Трајаном, у граду Децибалуму код данашњег Праова, мученички венац за Христову веру примили су Ахеј и Гаија између 107. и 110.године нове ере“, да би на почетку 4. века нове ере било записано да је у граду Аквеји (данашње Прахово) било седиште хришћанске епископије.
Поред овога, нова сазнања су и подаци о изградњи старе праховске цркве брвнаре, које нам је својим дугогодишњим научним радом „о народном животу Срба“ оставио Тихомир Ђорђевић. Он у једној од својих књига износи податак да је прва црква (брвнара) у Прахову изграђена и освештана 1731.године, управо у периоду када је овим крајевима уместо турске успостављена аустријска власт, што је био период масовне градње православних богомоља у читавој тадашњој Србији. Ово сазнање потврђује податак наведен у турској пореској евиденцији за 1734.годину, у којој се као највећи порески обвезник у Праову наводи „свештеник Преда Данилов, који у парохији има 60 домов у Праови и 70 у Кусијаку“.

ЧЕТНИЦИ ПОТОПИЛИ НЕМАЧКУ ФЛОТУ ???

Прича о потопљеним бродовима се наставља. Ових дана је веома низак водостај Дунава учинио да потопљени немачки бродови изроне из воде, по тврдњама старијих мештанa никада раније нису били тако добро видљиви и у толиком броју.
Након скоро 30 година истраживачког рада и бројних сведочења Праховљана која сам имао прилику да чујем, мислио сам да се о потопљеним бродовима (до њиховог вађења) нема више много шта сазнати. Наслушао сам се невероватних прича за које није сигурно да ли су производ маште или праве чињенице, прича о ратном плену из Русије, товарима злата, о сијалицама које су и након толико година под водом још увек исправне, о сандуцима најквалитетнијег вискија, наоружању итд., да би се ових дана на сајту Републичке асоцијације за неговање тековина Равногорског покрета појавио текст под насловом:
„Немци флоту потопили због четника“, у коме млади нишки историчар Александар Динчић износи занимљиву тврдњу, на основу свог истраживања, да су на потапање сопствених бродова код Прахова Немци били приморани управо од стране четника, под командом пуковника Велимира Пилетића.
Наведени текст можете прочитати ОВДЕ.
Оно што је мени до сада било познато о пуковнику Пилетићу јесте “званични“ историјски податак да је војска поменутог четничког корпуса доведена до обала Дунава где се наводно распала док је њен командант нестао без трага, па се чак претпостављало да се ставио у службу Руса и да живи негде у Русији.

ПРИЧА О ПОТОПЉЕНИМ БРОДОВИМА

У недељу 13.11.2011.године, у дневнику Радио-Телевизије Србије емитована је кратка репортажа о потопљеним бродовима код Прахова, у којој је између осталог најављено приказивање документарног филма на ту тему, "Тајна Дунавског Вилењака", септембра 2012.године.
Како би читаоци блога били боље упознати са ратном операцијом потапања немачких бродова, одлучио сам да објавим део текста из још увек необјављене монографије Прахова.
Текст можете преузети ОВДЕ.



У петак 4. новембра 2011.године на свечаности којој је присуствовало око 80 мештана Прахова али и највише руководство општине, Др. Влајко Ђорђевић, Бранко Марковић и мр. Милан Уруковић, свечано је отворена мала сала Дома културе. Био је то и повод за приказ једногодишњег рада савета МЗ-це, на чијем је челу сада Богдан Гугић.
Присутнима на свечаности дата је позивница са приказом инвестиционих активности у МЗ Прахово у протеклих годину дана, који је привукао пажњу присутних, а из кога сазнајемо да је у радове на канализацији уложено 3,9 милиона динара, на адаптацији и обнављању мале сале 571 хиљада динара од којих је за нову грејну инсталацију издвојено 300 хиљада (средства МЗ-це), на глетовање, фарбање и археолошку поставку 93.000 (средства Општине) док је у завесе, столице и прибор за ручавање уложено 178.000 (средства грађана). Посебну пажњу привукла је најављена модернизација телефонске мреже у износу од 5,5 милиона динара, што су према већ урађеном пројекту средства „Телекома“.

ПРИМЕР ЗА ПОШТОВАЊЕ

Власта Трандафировић "Гаја" је годинама живео и радио у Аустрији, а када је стекао пензију вратио се са својом супругом у родно Прахово, са намером да ту на миру ужива пензионерске дане. Али не лези враже! Неки од комшија нису губили време па су га врло брзо оптужили да је узурпирао друштвену имовину и да је наводно то разлог због чега је улица која води ка обали Дунава сужена, па људи не могу долазити колима до "паркинга" изнад средње чесме (створеног од грађевинског отпада).
Дозлогрдила Власти стална комшијска оговарања па је одлучио да уплати потребан новчани износ (који није мали) и поднесе захтев Служби за катастар непокретности у Неготину да званично утврди спорну међу.
И шта је утврђено? Утврђено је не само да Гаја није заузео друштвено земљиште, већ да је граница између његове и друштвене имовине негде на средини пута који води ка обали Дунава. Како је Власта већ раније планирао изградњу нове ограде на законски утврђеној међи, због чега је и ангажовао геометре, ту је ограду сада могао поставити на средини спорног пута. Уместо тога, Власта "Гаја" је одлучио да се са новом оградом повуче још један метар од старе ограде, чиме је Прахову и Праховљанима уступио два метра сопственог плаца у дужини од отприлике тридесетак метара, објашњавајући то речима: „Шта ће ми, имам ја довољно плаца...“.
Треба рећи и то да се површина коју Власта великодушно уступа налази на веома атрактивном и лепом месту, са кога се пружа поглед ка Дунаву чак до Михајловца, на преливна поља електране, острво, део влашке низије у Румунији и обронке Карпата.
Сада када је јасно да Власта није узурпирао друштвену имовину, остаје питање: Зашто је поменута улица сужена толико да је недавно ангажована механизација за измештање кишних канализационих цеви једва стигла до дивље депоније изнад средње чесме?
 

УЛИЦА ТАНАСИЈА ЧАРАПИЋА?

Када су 1991.године одређивани називи улица у Прахову, начињен је пропуст који, по мом скромном мишљењу, треба исправити. Наиме, ниједна улица тада није добила назив по Танасију Чарапићу, иако је он својим херојским ликом и делом то свакако заслужио. А ево и зашто.
У Прахову се августа и септембра 1810.године одиграла једна од највећих битака Првог српског устанка, у којој су се здружене српско-руске снаге месец дана бориле против Турака, вишевековних поробљивача српског народа. Србе је у том боју предводио Војвода Танасије Чарапић. Њему се касније придружио и Хајдук Вељко, који се у то време по Карађорђевој наредби борио у Соко Бањи.
Треба знати да у ослобођеној Србији (од 1804-1810.г.) Кладово, Брза Паланка и Прахово нису били слободни. У њима су, за разлику од свих насеља у Србији, постојала јака турска утврђења са по три реда ровова. Таквим рововима било је опасано и Прахово, на 500 метара испред насеља, и у њима се налазило преко 3.000 добро наоружаних Турака. Чињеница да у читавој тадашњој ослобођеној Србији постоје три неослобођена насеља сметала је Карађорђу, па су војводе Петар Добрњац и Танасије Чарапић са својом војском послати у Крајину да коначно отерају Турке и ослободе Брзу Паланку, Фетихслам (Кладово) и Прахово. Долазећи из Пореча преко Мироча најпре су ослободили Брзу Паланку, а потом се Петар Добрњац са војском упутио узводно на Кладово и Ада Кале, а Танасије Чарапић низводно ка Прахову. Све време битке садејствовали су и Руси под командом генерала Исајева.
Ту, на праховским рововима у коначном обрачуну за ослобођење Прахова, Турци су тако поражени да су у бегу ка Видину за собом оставили наоружање, топове, па чак и заставе. Али у тој жестокој борби у Прахову живот је, поред многих, изгубио и војвода Танасије Чарапић. Сахрањен је у порти старе Цркве у Прахову (брвнаре), а касније су његове кости измештене у порту поречке Цркве (Доњи Милановац).
Фамилија Чарапић јесте једна од најугледнијих српских породица тога времена. Танасијев брат Васа Чарапић, погинуо је четири године пре њега, са још 54 своја саборца у ноћи 29/30 новембра 1806.године, у крвавим борбама за ослобођење Београда. У тим борбама учествовао је и Танасије, и тада је доживео да му брат Васа издахне на рукама, поручивши му да га сахрани код манастира Раковица, што је Танасије и учинио. Али Васа и Танасије Чарапић нажалост нису једине жртве породице Чарапић. У сечи кнезова 1804.године, од стране Турака погубљен је стриц Васе и Танасија, кнез грочански Марко Чарапић из Белог Потока.
Након погибије Танасија Чарапића 1810. године, Васин син Илија, иначе Карађорђев зет, са само 18 година постављен је за новог грочанског војводу уместо свог стрица. Илија Чарапић је касније био први управитељ Београда. А Танасијеви синови Марко и Ђорђе били су предводници чувене буне против диктатуре кнеза Милоша, познате „Чарапића буне“, који су такође дали своје животе за слободу српског народа.

УРЕЂЕНА МАЛА САЛА ДОМА КУЛТУРЕ

Спонтана иницијатива групе праховских жена за опремање мале сале дома културе брзо је прихваћена од стране великог броја Праховљана, и добровољним прилозима за кратко време прикупљено је 164.000 динара. Тим новцем је, према речима Миодрага Кицорановића „Стајка“, купљен прибор за ручавање за 84 особе, колики је и капацитет мале сале. Средства се и даље прикупљају ради набавке преосталог потребног прибора као и друге опреме, а сви заинтересовани грађани који желе да помогну ову акцију своје прилоге могу понудити неком од чланова савета, који ће им издати уредну признаницу.
Иначе, ове године је у малој сали замењена комплетна столарија, обезбеђено независно централно грејање, зидови су освежени новом бојом а на једном од зидова је, специјалним фото-материјалом, урађена стална поставка фотографија археолошки вредних предмета пронађених на локацији Прахова.



Мала сала је опремљена и новим столовима и столицама, па ће уз топле радијаторе окупљање Праховљана у хладним зимским данима бити много пријатније. Драги Кицорановић и Бранко Стефановић, између осталог потврдили су ми да је сва купљена опрема књиговодствено власништво МЗ, и да сви заинтересовани грађани за коришћење мале сале (са целокупним инвентаром и опремом) могу да се обрате савету МЗ-це са таквим захтевом, и она ће им бити стављена на располагање уз јединствене услове за све потенцијалне кориснике.

ПУТ ДО ЕВРОПСКОГ СЕЛА

Када су неки Праховљани у Бечу најавили да ће Прахово бити ''европско село'', наивно сам поверовао да ће се то заиста и догодити, верујући да Прахово има потенцијала да се та идеја реализује и да смо на том путу у овом тренутку уз Јабуковац (који је већ прешао половину тог пута) међу првима у нашој општини. Међутим, како је на последњој седници Скупштине општине Неготин, одржаној 7. октобра, покренуто питање увођења месног самодоприноса у Самариновцу, чини се да ће Самариновац постати ''европски'' пре Прахова. Jер за разлику од наших мудраца у Савету МЗ, у суседном Самариновцу очигледно знају шта им треба чинити, и прве кораке већ чине.
Моје мишљење је да је месни самодопринос у овом тренутку најбоља опција за бржи развој насеља, јер се из буџета општине без истог не може добити ни динар. Средства месног самодоприноса су део буџета општине која се уплаћују на наменском подрачуну, и онога тренутка када на том подрачуну буду уплаћена прикупљена средства грађана, општина ће за исту намену издвојити исту суму новца. Или простим језиком речено, ако они за пет година прикупе 200.000 евра, општина ће им за исту намену обезбедити још 200.000 евра. Рачуница је проста.
Праховљани међутим немају намеру да уводе самодопринос, већ сматрају да то треба да буду готовинска средства, или како народ каже „паре у кешу“. Али проблем је што је тај кеш у рукама неког сеоског благајника, а не на подрачуну општине Неготин, па тако општина нема увид у то колико смо ми то пара прикупили, те по Закону о самодоприносу нема ни обавезу да учествује у нашим пројектима (када се ми сами финансирамо ''из џепа'', а не са наменског подрачуна буџета општине).
Подсетио бих да је у једном од првих постова на овом блогу из 2009.године, тадашњи председник општине Љубиша Ђорђевић ову тврдњу практично потврдио изјавом објављеној у "Вестима", где се каже:
"Predsednik privremenog organa Ljubiša Đorđević je rekao da će meštanima Prahova pružiti svu logističku podršku, te da će se takođe potruditi da iz različitih fondova obezbedi i finansijsku pomoć ovom projektu.
'Moj cilj je da se na svaki njihov uplaćen 1 evro, obezbede još 2', poručio je on. Projekat naime predviđa tačan iznos uplate samodoprinosa u petogodišnjem periodu za različite projekte infrastrukture, poput obnove kanalizacije, asfaltiranje puteva kao i uređenje groblja."

УШЋЕ ТИМОКА У ДУНАВ

Када се размишља о излету у природу људи нашег краја најчешће помисле на већ позната излетишта: Вратну, Стеванске ливаде, Совинац или обалу Дунава.
У том смислу желим да вам поставим питање: Да ли сте некада били на месту где се Тимок улива у Дунав?
Готово сам сигуран да нисте!
Да будем искрени, до пре неколико месеци до тог места се није ни могло јер се налазило у граничној зони у којој се могло кретати само уз посебну дозволу граничне милиције. Међутим, гранична зона више не постоји и сада се без проблема може доћи до места где се Тимок улива у Дунав. Због лепоте ушћа и природе коју сам  код првог одласка угледао, у другој посети повео сам и пријатеље. Њихов је утисак, као и мој, да је права штета да живимо на десетак километара од тог географски значајног места а да га бар једном не посетимо.
Ушће Тимока у Дунав са надморском висином од 28 метара је најнижа тачка у Србији. Долазак на ушће пружа веома леп поглед на Бугарску, која је (када сте на самом ушћу) удаљена само десетак метара. А поглед на Румунију је, чини се, одатле још лепши, посебан доживљај је сам поглед на Дунав који је од ушћа видљив десетак километара. И најзад, ту се опраштамо од Дунава који, кажу, низводно до Црног мора наставља мирнији ток .
Пут до ушћа Тимока води кроз Србово и пролази кроз прелепе шумовите пределе попут  Мироча или Дели Јована, све до Косног грла, места нижег од корита и нивоа самог Дунава због чега су 1930.године изграђена чак три постројења за црпљење воде из природних каптажа Неготинске низије. Био је то једини могући начин потпуног исушивања великих баруштина око Неготина и "неготинског блата" као остатку некадашњег Влашко-Понтијског мора.

ДОМ КУЛТУРЕ "ВУК КАРАЏИЋ"

Нови Дом културе у Прахову грађен је у периоду од 1982-1987.године, али је његова градња почела много раније. Трагајући за подацима ко је, када и како одлучио да се уместо реновирања и оправке старог Задружног дома Прахово окрене изградњи новог дома културе, дошао сам до неких занимљивих сазнања. Из записника са зборова бирача из седамдесетих година прошлог века види се да нико у Прахову у то време није размишљао о новом дому културе, већ само о посебној згради амбуланте. Тада је одлучено да се спроведе писмено изјашњавање грађана како би се утврдило да ли се та идеја прихвата, колико су домаћинства спремна да издвоје за финансирање изградње нове амбуланте и на ком месту би она требала бити лоцирана.
По спроведеном изјашњавању постало је јасно да је идеја прихваћена, да је спремност за учешће у финансирању изнад очекивања и да већина грађана сматра да би најпогоднија локација нове амбуланте била у самом центру насеља. Подсетио бих да је Прахово тога времена било на узлазној путањи развоја, стално је истицана потреба за пристојнијим условима за рад месне заједнице, библиотеке, политичких организација, омладинске организације, а у то време је било активно (и веома успешно) културно-уметничко друштво чије су активности превазилазиле локалне оквире, јер се сваке године ишло на гостовања пограничним насељима у Румунији и Бугарској, као и нашим радницима у иностранству (у Аустрији, Швајцарској), па се од пројекта изградње нове амбуланте дошло до идеје изградње много веће зграде у центру насеља у којој би функционисала трговина, угоститељство, политичке организације, удружења грађана, дешавали се културни догађаји (концерти, приредбе, биоскопске представе итд.) али и пружале адмнистративне, информативне, поштанске, здравствене услуге.
Тако је започела изградња Дома културе „Вук Караџић“ у центру насеља, површине од преко 1.500 м², средствима месног самодоприноса кога су Праховљани плаћали 15 година (1975-1990). Изградња је успешно завршена три године пре истека самодоприноса, тј. 23. маја 1987.године. Нови дом је тога дана свечано отворио тадашњи председник општине Неготин, Љубиша Добрић, а свечаност је започела наступом четири фолклорне групе са близу 100 извођача - чланова тада активног КУД „Браћа Лазаревић“ из Прахова.

ШАЗИТОАРЕ ÂН ПРАОВА

Влашка демократска странка је, оглашавајући се преко интерне телевизије Прахово, за недељу 25. септембар најавила одржавање посела („шазитоаре“) у Дому културе „Вук Караџић“, у коме се већ дуго ништа не дешава. Том се догађају нажалост одазвао веома мали број људи, а општа је оцена присутних да је овом, пре свега културном а не политичком догађају, изостало боље информисање Праховљана, с обзиром да праховску интерну телевизију више нико и не гледа. За малобројне посетиоце пријатно изненађење био је наступ (на дуго запостављеној позорници дома културе) глумачке трупе Балкан Нови Покрет, коју предводи Весна Станковић.
Велика је штета што је овај догађај прошао готово незапажено, јер „посело“ је заправо веома добра позоришна представа „Сан о Балкану“ на тему начина живота и обичаја Влаха у Источној Србији, са приказом елемената влашке магије и култа мртвих, праћена препознатљивом музиком „Балканике“.
Управо због свега наведеног, преносим снимак поменуте представе, највише због великог броја Праховљана који о одржавању ове представе нису били обавештени.

УПУТСТВО ЗА ЗАУЗИМАЊЕ ПЛАЦА НА ОБАЛИ ДУНАВA

Када на обалу Дунава испод Прахова дођете из правца праховске луке приметићете да је на самој обали, на песку и у подножју бедема, никло ново насеље. Његови мештани назвали су га ЛЕЊОГРАД и о томе обавестили и његове посетиоце.
Шетајући обалом схватио сам како је треба освојити ако то заиста желите, и управо из тог разлога објављујем конкретно УПУТСТВО .

1. На обалу долазите чешће и добро осмотрите терен а све са циљем да пронађете место које вам се највише свиђа, али се прво добро распитајте да га није већ заузео неко од (бивших или садашњих) председника тимочких општина (Бољевац, Неготин итд.)





2. Када сте се одлучили за погодну локацију, на изабрану локацију најпре разапните шатор, а ако немате шатор послужиће и најлон као на слици;








3. Набавите цемент, склоните најлон, ископајте на брзину мали темељ и простор који сте заузели бетонирајте у виду темеља;





4. Када темељ очврсне довезите и поставите на њега камп кућицу (своју или позајмљену) а онда и њу покријте кровом од дрвене грађе и црепом.




5. Када се након извесног времена комшије, узводно и низводно, навикну на ваше присуство и почну да вас ословљавају са: Комшија!, знајте да сте постали грађанин Лењограда, и тада можете да кренете у озбиљнију градњу зградице од тврдог материјала;


6. А ако су вам апетити већи од тога, поред ваше викендице можете засадити парадајз, паприку, лук, шаргарепу, црни или бели лук и остало поврће, и то вам може бити одлична забава јер ради рекреације у вечерњим сатима можете кофом захватати воду из Дунава до миле воље и заливати ваше поврће.



Скрећемо пажњу да је ово упутство сачињено на основу вишегодишњег искуства људи који су то већ урадили и верујте потпуно је успело, а приноси повртарских производа су већи од очекиваних!
ПОЖУРИТЕ ДОК ЈОШ ИМА СЛОБОДНИХ МЕСТА!
А КАДА ЛЕГАЛИЗАЦИЈА ПОМЕНУТИХ ОБЈЕКАТА ДОЂЕ НА РЕД, БОГ НЕКА ВАМ ЈЕ НА ПОМОЋИ...

НИЗАК ВОДОСТАЈ ДУНАВА

Ових дана је водостај Дунава достигао изузетно низак ниво. У неким дунавским лукама у Румунији и Бугарској усидрени су бродови скоро свих подунавских земаља. У мерној станици Прахово, у којој се водостај мери од 1925.године, на мерној лествици забележен је ниво воде од 90 сантиметара. Неуобичајено низак водостај за ово доба године учинио је, између осталог, да из дунавских вртлога изроне олупине немачких бродова потопљених септембра 1944.године, а на самој обали и остаци римског пристаништа изграђеног у последњој години првог века нове ере.

Постоји податак да је због изузетног значаја пристаништа у римском граду Аквису, на једном од стубова његове источне капије 99.године нове ере била постављена прва Трајанова табла, друга је стоте године била постављена на мосту преко Дунава код Костола, а трећа, она која је данас видљива у Ђердапској клисури код Текије, постављена је 101.године у знак пробијања Трајановог пута кроз Ђердапски теснац.

ПОСЛЕДЊИ ДАН ЛЕТА

КО ЈЕ САГРАДИО ЗАДРУЖНИ ДОМ?

На текст са оваквим насловом одлучио сам се зато што сам последњих дана имао прилике да разговорам са више људи, који би морали да знају како је и на који начин изграђен наш задружни дом, али сам од њих чуо потпуно погрешне тврдње да је "задружни дом" тако назван јер је у њему пословала задруга, а да он заправо никада није био задружни већ сеоски дом културе. Те тврдње слушам већ годинама уназад и на њих се нисам превише обазирао. Међутим, ако тако мисле људи који би по друштвеним функцијама које су обављали (или обављају) требали да знају, шта у том случају очекивати од обичних грађана који нису никада ни били у прилици да сазнају праву истину. Да будем искрен, и ја сам тако мислио све док нисам стекао поуздана и документована сазнања. Ево тих сазнања:
Изградњу задружних домова у Србији, покренуо је Централни одбор Народног Фронта Србије (касније ССРН – социјалистички савез радног народа) посебним прогласом. То потврђују документи са Другог конгреса Народног фронта Србије, одржаног 20-21. марта 1948.године и Енциклопедија задругарства објављена 1954.године. Користећи се овим документима писци многих сеоских монографија широм Србије овај податак често помињу, а како их није могуће све објавити, овом приликом ћу навести део текста из историје задругарства села Бошњана Варваринског, у коме се, у ставу 6, дословце каже: "Зато ће (бошњански) задругари наставити са провереном традицијом задругарства, па ће одмах, већ 1948.године прихватити проглас Централног одбора Народног фронта Србије којим се позивају задруге да приступе изградњи задружних домова који би требали да буду будући центри економског просперитета села". Комплетан текст можете прочитати ОВДЕ.
О изградњи задружних домова у Тимочкој Крајини књигу под насловом: „Основни циљеви првог петогодишњег плана - изградња задружних домова у Тимочкој Крајини 1948-1952“, са близу 300 страница, објавио је познати привредник Божин Јовановић, који је на 195.страни дао кратак осврт градње задружног дома у Прахову. Божину Јовановићу треба веровати из више разлога. Рођен је 1920.године тако да је у време градње задружних домова имао 30 година, дакле најлепше године. Друго, тих година Божин је са завршеним правним факултетом обављао дужност генералног директора тимочких рудника угља и треће, био је члан Комитета КПЈ. Дакле био је у прилици да веома добро зна да су се у то време градили „задружни домови“, а не „домови културе“, па је своју књигу тако и насловио. На 79. страни поменуте књиге дословце стоји:“Будући да ће највећи део послова морати да се уради на добровољној основи и бесплатно, закључено је да акцију воде Народни фронт и задруге као инвеститори“. Према томе акцију је водио народни фронт (ССРН) а инвеститори су биле задруге, и то за Прахово неспорно потврђује допис Народног одбора среза неготинског, бр. 4125 од 13.04.1951.г. достављен Месном народном одбору Прахово:


Такав закључак стекли су и новинари локалног листа „Краjина“ у Неготину, који постоји у Историјском архиву , када су у својим новинама 1953.године објавили текст:


Писци јединствене Енциклопедији задругарства, објављене 1954.г., знали су у то време да по селима широм ФНРЈ нису грађени „домови културе“ већ ЗАДРУЖНИ ДОМОВИ и томе су на 221 страни енциклопедије посветили графикон о броју започетих и изграђених задружних домова у ФНРЈ:


Није дакле спорно да су Праховљани учествовали у изградњи (превозу материјала, исхрани радника са стране итд.) али постоје бројни примери манипулација попут оне да је појединим мештанима Прахова одузимана цигла која им никада није враћена или плаћена. То једноставно није тачно јер постоје писани докази из којих се види да је цигла одузимана на основу решења које су скупа донели: месни народни одбор, управни одбор задруге и управа за градњу и кога су, због одговорности коју носи доношење једног таквог решења, својеручно потписали сви чланови сва три напред поменута одбора (близу 30 људи). На такво решење истина није дато право жалбе што је преседан у правним наукама, али је тим решењем утврђена обавеза да сва одузета цигла мора бити враћена наредне, 1949.године и она је враћена у истој количини или у новцу, а неки су то право остваривали и преко Суда. Постоје бројни писани докази да је цигла заиста враћена што потврђује и видео запис једног од тадашњих директора задруге, Боривоја Праховљановића, који се овде може приказати ако се за то искаже интересовање.

ПОБЕДА ДУНАВА

Фудбалери "Дунава" су у петом колу Поморавско-Тимочке лиге савладали нешто слабију екипу „Напретка“ из Дреновца, резултатом 4:1, и тако остварили своју прву победу ове сезоне. Добар пласман екипе из околине Параћина и освојених 9 бодова у прва четири кола пре почетка утакмице изазивао је забринутост код навијача "Дунава", међутим, како се утакмица ближила крају било је све очигледније да „Напредак“ ипак није тако добра екипа. Фудбалери „Дунава“ су веома брзо дошли у вођство, а да су били мало спретнији победа је могла бити још убедљивија.
Малобројни навијачи из Дреновца су слаб резултат својих играча правдали причама о „намештању резултата и наклоњености судија домаћој екипи“. Судије су (на несрећу обе екипе) доста траљаво водили овај сусрет и својим су суђењем у неколико наврата довели до инцидентних ситуација. И велики број додељених жутих картона играчима оба тима само показује да је главни судија на тај начин покушао да наметне ауторитет који на терену није могао да покаже добрим познавањем правила фудбалске игре.

ИЗМЕШТЕНА КИШНА КАНАЛИЗАЦИЈА

На крају Дунавске улице, којом се стиже до средње чесме, ових дана је прикупљеним средствима грађана и уз ангажовање механизације „Водоградње“ из Зајечара измештена одводна цев (пречника 800 милиметара), тако да атмосферске воде неће више изазивати одроњавање тла, чиме је заштићена бетонска стаза као и више водоводних цеви којима се водом из хидрофорских постројења напаја око 50 домаћинстава и Дом културе. Водоводне цеви за домаћинства су сада осигуране, али је водоводна цев којом се напаја Дом културе услед одроњавања стигла до средине депоније.

УРЕЂЕЊЕ СРЕДЊЕ ЧЕСМЕ

Неколицина заљубљеника у лепоте дунавске обале у Прахову последњих дана је своје слободно време посветило делимичном уређењу чесме, познате као "средња чесма", запуштене и обрасле у коров и самоникло дрвеће. До чесме се сада лакше долази јер је све очишћено, али би за потпунију адаптацију и улепшавање била потребна додатна финансијска улагања, пре свега за набавку цемента, а радове би поново извели добровољци без накнаде, којих на нашу срећу има довољно.
На месту данашње чесме у римско доба био је посебно уређен извор, а пре уређења чесме 1925.године, на њеном месту је постојала мања чесма на чијим темељима је, средствима од бродске таксе у праховском пристаништу, изграђена садашња чесма. За њену изградњу ангажовани су мајстори из Видровца, непосредну помоћ пружао им је Витомир Тодосијевић из Прахова, док су радове изводили мештани такође добровољним радом.
Приликом изградње чесме на горњој плочи био је урађен посебан отвор са бетонским поклопцем, чиме је било омогућено да се приликом високих водостаја вода из чесме извлачи као из бунара. Непосредно пред Други светски рат (1940.г.) Немци из Бесеребије су кроз горњи отвор поставили пумпу којом се преко површинских металних одводних цеви постављених по улицама Прахова снабдевао тадашњи логор бесерабијских Немаца, изграђен од дрвених барака на простору од задружног дома до железничке станице Прахово.

ИЗБОР ПОПИСИВАЧА ФАРСА!

Јавни позив грађанима за учешће у попису становништва у својству пописивача (који ће се у Србији спровести од 1–15. октобра 2011.) прихваћен је као добра вест, пре свега због лепо замишљене објективности у избору пописивача, јер се свим заинтересованим грађанима пружа једнака шанса, што на претходним пописима није био случај. Да подсетим, некада је пописиваче бирао Савет МЗ-це и то су углавном били сами чланови савета или њихови укућани.
Овога пута није требало да буде тако, већ су сви заинтересовани грађани наводно добили прилику да буду пописивачи, а затим је предност у избору требало да имају они који испуњавају одређене услове. Међутим, сада када је поступак завршен, пописивачи изабрани и њихова имена објављена, сасвим је јасно да се неко поново "добро снашао" и да ако је нешто у овогодишњем попису лепо замишљено, то је онда ПРЕВАРА. И не само то...
Сва је прилика да ће овогодишњи попис становништва (у ери компјутера и интернета) бити само "тачан збир нетачних података", с обзиром да ниједан од изабраних пописивача не испуњава услов без кога нема квалитетног пописа, а то је онај пети по реду објављени услов „да кандидат добро познаје терен, тј. да станује на територији насеља за које се пријављује“. Од седморо изабраних пописивача бар петоро њих вероватно никада није ни боравило у Прахову. Оно преостало двоје изабраних пописивача су такође лоши познаваоци терена јер један од њих се одавно иселио из Прахова, а други се ту настанио недавно.
Било би добро да господа из Пописне комисије општине Неготин и Републичког завода за статистику одговоре на питање: „На који је то начин утврђено да изабрани пописивачи за попис у Прахову добро познају терен, кад од њих седморо само двоје има неке везе са Праховом, док ће осталима инструктори морати прво да покажу где се Прахово налази? Али ни то није довољно, јер чак ни та два изабрана пописивача немају појма од кога могу да сазнају податке о Праховљанима који живе у иностранству, а њих је НАЖАЛОСТ највише!
А када кажем да ће овогодишњи попис бити "збир нетачних података" (кад је Прахово у питању), имам у виду три чињенице. Прво, више од 50% становништва Прахова уопште не живи у Прахову, друго, највећи број мештана присутних на попису (баба и деда) јесте у таквим годинама да неће моћи пописивачима да пруже тачне податке ни о себи, а камоли о члановима своје породице који живе у иностранству. И треће, сигуран сам да до миле воље можете слати писмена обавештења о обавези јављања пописним комисијама (члан 27. Закона о попису становништва Србије) не једном него више пута, они ће их можда и прочитати идуће године кад дођу на УРЛАП!

ЧУКИН КРАК

"Водоградња" из Зајечара укопава последње метре цевовода канализације, према Кусијаку "ла Кокинце" (што можете видети у прилогу). У пројекту канализације то је тзв. крак број 70, а неки га људи у селу иронично називају "Чукин крак". Распитујући се зашто је то Чукин крак, одговор нас доводи до оних што у новинама изјавише „ДА У БЕЧУ РАДЕ А ПРАХОВО ГРАДЕ“ , обећавају да ће „ПРАХОВО БИТИ ЕВРОПСКО СЕЛО“ и поручују да се „БЕЗ ДИЈАСПОРЕ У ПРАХОВУ НИШТА НЕ ОДЛУЧУЈЕ!“. Оних што се сликаше за новине и то више пута. У страху да се њиховим парама не гради канализација лично за Драгана Дрондића, званог Чука, одлучише да обећану суму новца (од око 10.000 евра) ипак не скупљају, јер би се тим новцем градила канализација за Дрондића, "а то стварно није поштено".
А да ли је та прича реална или је само изговор најбоље показује податак да би се, кад би то било могуће, већ сутра на канализацију прикључили: Дејан Караљиу, Воја Цâку, Душан Стојана, Фила Боса, Зоран Кицоран, Биша Кокинце, Миле Маристанчу, Неша Дронда, Чеда Цуркâ, Драган Чука, Таљика Наврка, Момче Бобок, Драгослав Бурића, Душица Јоновић, Бора Тка и Горан Васа. "Чукин крак" (који је сада на срећу завршен парама из општинског буџета) би дакле служио свим породицама на западном крају насеља.
А ако икада наши људи у Бечу прикупе те обећане евре готово је извесно да ће исти бити усмерени на изградњу станице за пречишћавање отпадних вода крај обале Дунава, а њу ће користити сви будући корисници канализације.

ДУНАВ ПРЕТПОСЛЕДЊИ

У прва три кола такмичења у Поморавско-Tимочкој лиги фудбалери „Дунава“ доживели су два пораза, у Мајданпеку где су од бившег друголигаша поражени са 2:0 и Параћину од екипе „Јединства“ са резултатом од чак 6:1, док су само један бод остварили играјући нерешено (2:2) у Прахову са екипом „Жупе“ из Александровца.
После овако слабог старта екипа „Дунава“ заузима претпоследње 15. место на табели Поморавско-Tимочке лиге.
У наредном колу Дунав гостује екипи „Рембаса“ у Ресавици.

КИЧ КРАСИ ЦЕНТАР ПРАХОВА

Када је у пролеће 1987.године академски вајар Станислав Гранић започео рад на изради бисте Вука Караџића, његов захтев је био да дође у Прахово и види место где ће биста бити постављена. Тадашње руководство МЗ-це га је дочекало и испред новог дома културе му показало место на коме се биста Вука Караџића данас налази, у травњаку десно од улаза у Дом културе. Гранић је, када је видео где је планирано место за бисту, одмах рекао: "Моја биста неће стојати на том месту! Нађите другог вајара!"
Након краћег убеђивања, присутнима je објаснио: "Вук Караџић је био човек из народа. Његова висина је била 176 сантиметара, и мој услов је да његова биста буде постављена на постамент те висине и то на средини платоа, између два улаза у зграду дома културе, који носи његово име. Тако ће он у свим догађајима који се буду овде дешавали, симболично бити са народом".
Уметници јесу помало чудни и на своју руку, али је тада његова реч превагнула, политика је уступила место уметности и постамент је маја 1987.године био урађен, а дан пре отварања новог дома културе 22. маја исте године биста је била постављена на постамент, и њу је приликом свечаног отварања открио тадашњи председник општине Љубиша Добрић.
Много година касније је неко ново руководство МЗ Прахово, не консултујући притом ама баш никог (иако су скоро сви носиоци градње дома културе још увек живи) и не поштујући захтеве вајара Гранића, бисту Вука Караџића за један дан изместило ''ван народа''. Али то и не би било тако страшно, да се на томе завршило. Ти исти руководиоци, потпуно оперисани од доброг укуса (а о интелигенцији да не причамо), уместо зелених парковских површина оковаше Вука Караџића са свих страна бетоном, по угледу на своја дворишта. Изградише и ''спомен чесму'' и на њој су чак планирали да уклешу своја имена, тек да уђе у историју да су управо они те 1998. године (туђим парама) саградили сеоски водовод. Они и данас верују да је водовод лично њихов, јер без њихове сагласности нема прикључења нових корисника на ''њихов водовод''.
А славина из те јавне чесме излази из уста Луцифера лично, а уместо замишљених зелених површина, цвећа и засада украсног дрвећа, новокомпоновани политичари на све стране начичкаше бетонске балустере (и то криве да кривљи не могу бити) а хортикултура је високо поникла амброзија. Коров над коровима, као ђаво над ђаволима. А путнику намернику уклесане речи поруке: ''Путниче намерниче, пре него што пођеш..стани, попиј чашу воде са чесме за чију су се градњу побринули неимари села...'' Права поезија.
Али, нису они криви што сада центар Прахова тако изгледа, јер то је ниво њиховог схватања прошлости, традиције и осећаја за меру и естетику. Центар насеља је њихова слика и прилика. Криви смо ми, што смо то дозволили.

НЕЗАКОНИТО АНКЕТИРАЊЕ КОРИСНИКА ВОДОВОДА

Савет МЗ Праховo већ неколико година спроводи писмено изјашњавање корисника водовода о измени члана 27. уговора o заједничком инвестирању изградње водовода, који је месна заједница 1998.године склапала са свaким корисником појединачно.
Ако се поступак писменог изјашњавања сагледа са правног аспекта намеће се неколико логичних питања. Прво, колико је то разумно решење ако се има у виду да по најновијим законским прописима писмено изјашњавање грађана више није могуће? Ако ће се корисници водовода, као до сада, писмено изјашњавати, по ком ће се Закону то спроводити? Друго, како се то о неком заједничком проблему може изјашњавати само једна група грађана, у овом случају само садашњи корисници водовода у Прахову, а не сви пунолетни мештани? Ако пак корисници водовода сматрају да су они његови власници, шта ће им онда месна заједница, која је пред законом инвеститор и власник водовода?
Ако је намера Савета МЗ била да се на тај начин избегну евентуални приговори од стране неких грађана (јер је тако одлучила већина а не Савет) та је намера пре доношења закона била оправдана, али ако се писмено изјашњавање спроводи у оквиру утврђених правних норми (који ипак важе у Србији) онда је то губљење времена и непотребно ангажовање анкетара.
Водовод је основно средство МЗ Прахово, а бригу о имовини месне заједнице води Савет као легитимно изабрано представничко тело грађана. Према томе, одлуку о прикључивању нових корисника на водовод доноси Савет МЗ, и са сваким будућим корисником склапа потпуно нов кориснички уговор који уопште не мора да садржи спорни члан 27. старог уговора, јер у новим околностима треба да се дефинишу и нови уговорни односи.
Незадовољни стари корисници водовода би у том случају могли да своја права потраже преко суда (у складу са одредбама Закона о облигационим односима) и то тако да суду прикажу како су то њихова права угрожена, за што би морали да понуде добру аргументацију. Али они у овом случају уместо аргумената могу да понуде само елементе себичности, неразумевања, мржње и мањка одговорности.
С обзиром да би се средства од будућих корисника (у приближној вредности од око 25.000 еура) усмерила на боље снабдевање свих корисника (и старих и нових), они би у том случају били без аргумената и суд не би могао да донесе пресуду којом би се грађани лишили основних права на воду коју пију и ваздух који дишу.
Корисницима водовода, између осталог, треба да је јасно да „њихов водовод“ постављен по средини сеоских улица које нису само њихове, да су за изградњу водовода добијена средства Републике и Општине, која сигурно нису дата само њима већ свим Праховљанима, те због тога треба настојати да у коришћењу водовода сви грађани буду равноправни а не подељени на старе и нове, што је погубна месна политика која је Прахову као насељу већ нанела велике штете у прошлости.
Ако било која од ових тврдњи није тачна, молим посетиоце блога да слободно изнесу аргументе који доказују супротно, јер бих заиста волео да их чујем.

ПРОСТОРНИ ПЛАН ОПШТИНЕ НЕГОТИН

Уверен сам да је мали број људи прочитао просторни план општине Неготин, кога је скупштина општине разматрала и усвојила 11. јула, те сам зато одлучио да читаоцима блога представим најбитније детаље из тог плана.
Завод за урбанизам у Неготину је уз стручну помоћ Географског института из Беoграда прикупио и сагледао тренутно стање у нашој општини и предложио најповољнија решења за уочене проблеме. У поменутом плану приметна је јасна разлика између Прахова и других насеља када је у питању заштита животне средине, јер је Прахово јасно означено као подручје са загађеном и деградираном животном средином. Сам град Неготин је означен само као потенцијално угрожено подручје, што је битна разлика. Загађење подручја Прахова је такво да има негативне утицаје на човека, биљни и животињски свет.
За Праховљане је такође занимљив планирани развој путног саобраћаја, у коме се истиче изградња аутопутског коридора Ниш–Зајечар–Ђердап 2 (после 2014.године) и ревитализација и модернизација једноколосечне пруге Ниш–Зајечар–Прахово и прикључење на коридор 7 (Рајна – Мајна – Дунав), чија је дужина 3.505 км. У склопу железничког саобраћаја помиње се могућност повезивања Прахова са румунском железницом, а потом и спајање са железницом Бугарске код Мокрања, чиме би се добила железничка веза значајна за читав регион. У том склопу је и решавање питања граничног прелаза "Ђердап 2". Код прикључења на дунавски коридор 7 све снаге требало би да буду усмерене на јачање капацитета луке Прахово изградњом терминала, не само за расуте терете већ и за генералне и течне терете.
Развојем и изградњом гасовода предвиђана је траса Вражогрнац–Неготин–Прахово са само две мерно регулационе станице у општини Неготин, у Неготину и Прахову.
За нас је значајна и планирана изградња три марине дуж дунавског коридора, у Михајловцу, Прахову и Радујевцу.
Пољопривредна производња у Прахову је у просторном плану приоритетна како због већ изграђеног пилот система за наводњавање тако и због квалитета обрадивих површина, која су бонитета три прве класе. У том смислу је истакнуто да таквом земљишту највише погодује повртарска производња, а подручје у коме је присутна гајњача (од Прахова до Радујевца) је веома погодно за виноградарску производњу, чему посебно доприносе и температуре веће од 5 степени које у Крајини просечно трају 8,5 месеци годишње. Из тих разлога дата је препорука интензивирања градње секундарне мреже система за наводњавање, хладњача и капацитета за прераду поврћа.
Осврт на просторни план општине Неготин, када је Прахово у питању, треба завршити препоруком да што пре треба приступити изради студије о загађености и изради конкретних планова заштите од евентуалних акцидентних појава, с обзиром да крај самог насеља своју делатност обављају два евидентно велика загађивача, ИХП Прахово и инсталација нафтиних деривата „Југопетрола“.

КРАТКЕ ВЕСТИ

ПОЖАР УГРОЗИО ИНДУСТРИЈУ
Тренутно нисам у могућности да вам прикажем снимке пожара у пословном кругу ИХП Прахово (и непосредној близини инсталације „Југопетрола“), али потврђено је да је узрок пожара људски фактор, тј.немарност, неодоговорност и одсуство сваке намере да се послуша савет пољопривредних стручњака који кажу ДА НИЈЕ ДОБРО ПАЛИТИ СТРЊИКЕ, јер се тиме род у наредној години умањује и до 40%. Tврдоглавост наших „напредних“ пољопривредника да на уштрб лакшег орања униште сву флору и фауну на стрњишту (и тиме потпуно поремете природне процесе на сосптвеним ораницама) до те мере је присутна, да је једини начин да се то спречи, по мом мишљењу, да сваки пољопривредник који то уради добије 25 батина по туру или оних бугарских 19 + 6.

ПОЧЕЛО АСФАЛТИРАЊЕ РАСКОПАНИХ УЛИЦА
На делу трасе недавно изграђене канализације улицом Кнеза Милоша (према Кусијаку) и стотину метара улице Вука Караџића (у центру села испред Дома културе), почело је асфалтирање раскопаног дела улице, тј. само за ширину раскпаног старог асфалта. Већ је асфалтирана половина поменуте трасе а ускоро ће асфалт бити постављен и у центру насеља.
На делу пута од раскрснице пута за Неготин и ИХП Прахово (поред Задружног дома) па кроз центар насеља све до основне школе, Фонд за грађевинско земљиште је у оквиру акције крпљења коловоза у насељима низијског дела неготинске низије раскопао све делове уништеног асфалта па се очекује да раскпани делови буду ускоро асфалтирани. Последње асфалтирање овог дела главних улица кроз насеље урађени су 1982.године, дакле пре равно 30 година.

ПОЧЕЛА ИЗГРАДЊА ХЛАДЊАЧЕ У ПРАХОВУ
Иза пословне зграде нове Пољопривредне задруге Прахово започела је пре две недеље изградња темеља за нову хладњачу. Овакав објекат јако недостаје воћарима и повртарима Неготинске крајине јер је некада једина хладњача из састава Пољопривредног комбината „Крајина“ уништена. Најближа хладњача у коју се могу сместити и квалитетно чувати воће и поврће је она у Зајечару изграђена пре две године.
Хладњача је за сада инвестиција коју финансирају задругари нове пољопривредне задруге у Прахову, истовремено једине опстале сеоске задруге у Неготинској крајини, обзиром да од 18 старих земљорадничких задруга ни једна више не функционише.
Према информацијама добијеним из праховске задруге ускоро ће из монтажних сегмената бити постављени зидови и кров будуће хладњаче, а уз помоћ министарства пољопривриде (према обећањима) приступиће се монтажи расхладног система. Хладњача ће запошљавати најмање 20 људи, претежно из Прахова, али у нашем селу још увек постоје људи који сматрају да су ипак били потребнији досадашња пуста ледина на излазу из Прахова, и порушена зграда старог млина, од тамо неке хладњаче.

ПОЧЕЛЕ ПРИПРЕМЕ ФУДБАЛЕРА ДУНАВА
Фудбалери „Дунава“ остварили су пласман у поморавско-тимочку фудбалску лигу а то значи и квалитетнији ранг фудбалског такмичења, па су у складу са тим већ приступили припремама, које се интензивно одвијају на лепом фудбалском стадиону крај железничке станице у Прахову. Импонује велики број присутних играча као и озбиљност у раду па се може очекивати да фудбалери „Дунава“ у том такмичењу буду екипа која ће достојно представљати фудбалску традицију у Прахову која траје већ осамдесет година.

РАСПРАВА О КАНАЛИЗАЦИЈИ

Пре неки дан сретох једног члана Савета МЗ и уз чаврљање стигосмо и до теме даљих радова на канализацији. Од ћаскања наста неочекивана расправа, коју вам преносим по сећању.

- Зашто се чека са канализацијом, што се не крене са уплатама заинтересованих, па да се даље ради на прикључивању домаћинстава?
- Ко је луд да потпише нешто унапред а да не зна ни колико то кошта?
- Може да се утврди аванс (рецимо 300 евра), па када се утврди број заинтересованих и тачна цена прикључка, да се доплати до тог износа. Да се не би губило време, него да се ради у ходу.
- А ко то да ради?
- Па ви који сте изабрани у Савет, ви то треба да радите.
- Ма не пада ми бре на памет!
- Па ко ће ако ви који сте изабрани нећете?
- Mа нисам будала да потписујем уговоре са целим Праховом у име Савета МЗ-це, па да ме после сви прозивају... А и шта ће да пише у том уговору?
- Када се седне па се лепо о свему разговара, постигне се договор, састави се уговор, а затим како смо се договорили - тако и радимо!
- Да ли би ти смео да испред МЗ-це потпишеш такав уговор?
- Ако ме овластите за то, одмах почињем...од сутра!
- Да, па да после МЗ-ца настрада због тебе зато што си зезнуо ствар?!
- Друже мој, па нисте МЗ-ца вас седморo величанствених који сте изабрани у Савет.
МЕСНА ЗАЈЕДНИЦА СМО СВИ МИ ЗАЈЕДНО, А ВИ КАО ЧЛАНОВИ САВЕТА ИЗАБРАНИ СТЕ ДА НАС ПРЕДСТАВЉАТЕ ПРЕД ДРЖАВНИМ ОРГАНИМА А НЕ ПРЕД НАМА САМИМА, ЗАТО ТРЕБА ДА НАС КОНСУЛТУЈЕТЕ И ДА СЕ СА НАМА О СВЕМУ ДОГОВАРАТЕ, ЈЕР НЕ ГРАДИТЕ КАНАЛИЗАЦИЈУ ВИ, НЕГО МИ СВИ!

Постављам питање посетиоцима блога:

Треба ли да се и даље чека или треба да се већ склапају уговори и сакупља новац од оних који су спремни да плате аванс, чиме би се већ створили услови за прве прикључке?
Подсећам да тачан износ зависи од броја заинтересованих, тај број се не зна, а да сазнамо и немамо како (јер нам нико ништа не говори)...

УПОЗНАЈМО ПРОШЛОСТ РАДИ ЛЕПШЕ БУДУЋНОСТИ

Одувек је у Прахову било људи који су кочили развој насеља и били препрека на том путу. Када су водеће политичке структуре у Неготину педесетих година прошлог века схватиле да ће Прахово уз помоћ РТБ-а Бор, са друмско-железничким и речним потенцијалима, бити далеко испред Неготина, било је довољно да тројици водећих људи праховске општине понуде боља радна места у неготинском срезу и да општина Прахово буде укинута. Општина је укинута да би они постали директори и секретари других општина, а градња „борске колоније“ уместо у Прахову настављена је у Неготину. Праховска колонија је срећом изграђена пре тог постигнутог договора иначе и ње у Прахову не би било, а Пројекат новог Прахова са више стамбених зона за 15.000 становника, две средње и две основне школе, два градска стадиона, дечијим вртићем, канализацијом, водоводом, асфалтираним улицама, телефонском мрежом, хотелом на обали Дунава, остао је у архиви МЗ-це Прахово а пронађен је много година касније у хрпама старог папира продатог неготинском „Папир сервису“ за 3 динара по килограму. Из поменутог Пројекта отргли смо само једну од фотографија макете новог града Прахова, који никада није изграђен.

Крајем осамдесетих година Прахово је имало најлепши (и највећи) дом културе у Тимочкој Крајини, кабловску телевизију, реконструисану електричну мрежу и обновљену школу, а водеће општинске политичке личности добиле су „по носу“ зато што Прахово ИМА а Неготин НЕМА, па је убрзо и Неготин добио Дом културе, кабловску телевизију... И уместо да се у циљу даљег развоја Прахова подржи начин рада у МЗ Прахово, неки Праховљани су тражили смену руководства МЗ-це. Када је школи у Прахову (и нашој деци) искључена питка вода која је од Фабрике доведена још 1962.године, Праховљани су протестовали а њиховом протесту се није супроставило руководство ИХП-а Прахово већ група праховских полтрона.
Када је пре неколико година дошло до потпуног распада задругарства у Србији (па и oпштини Неготин) и када је стара праховска задруга са групом најмлађих пољопривредника у Прахову успела да створи нову пољопривредну задругу, опет су исте личности потегле тужбе суду наводно „ради заштите сеоске имовине“, а права намера је билa спасавање приватног бизниса једног од њих.
Данас Прахово једино у Општини Неготин има сопствену ЗАДРУГУ. Уместо да се у касне сате (неосветљеним и неисправним) тракторима одлази за Неготин, пшеница се може предати задрузи у Прахову. Али некима je то сметало јер је по њих много боље било да откуп обављају они а не задруга.
То што су се појединци борили за своје личне интересе и сопствени бизнис није ништа чудно, али је крајње жалоснo што су управо ти људи добиjaли подршку наивних Праховљана.


Нова задруга je ових дана започела изградњу модерне хладњаче у којој ће се складиштити и чувати повртарски производи. Поред хладњаче у плану је и изградња неколико силоса за привремено складиштење пиварског јечма, пшенице и сунцокрета... Tо је начин да млади људи остану у свом селу. Те тежње потврђујe чињеницa да је до пре три године систем за наводњавање у Прахову имало само три пољопривредна газдинства а данас их има најмање педесет, да је пре десетак година било преко 300 пољопривредника од којих је до данас преостало једва стотину,која на срећу обрађују далеко веће површине са новом и модернијом механизацијом тако да нема необрађених њива. Наша застарела екстензивна пољопривреда кренула је тако путем развoја и унапређења производње, а томe je неко опет покушао да стане на пут.

ДУНАВ НА ПРВОМ МЕСТУ БОРСКЕ ОКРУЖНЕ ЛИГЕ!

У недељу 26.06.2011. одиграно је последње коло фудбалске окружне лиге Бор. ФК Дунав из Прахова се на крају првенства нашао на првом месту и тако обезбедио пласман у већи ранг такмичења тј. Поморавско-Тимочку зону. Дунав има исти број бодова као и борски Рудар (68), али је на првом месту због бољег скора у дуелима са борском екипом (4:0 за Дунав у Прахову и 1:1 у Бору).
Иако је праховска екипа у другом делу сезоне била на самом врху табеле са убедљиво највећим бројем бодова (захваљујући пре свега доброј игри али и наглом паду квалитета борског ривала), порази које су Праховљани доживели у претходна два кола (1:0 од Пореча у Доњем Милановцу и 0:1 од Неметала из Доње Беле Реке у Прахову) смањила су предност Дунава на само 2 бода разлике у односу на Рудар, чиме је пружена прилика борској екипи да у последњем колу ипак освоји прво место. До таквог епилога би дошло да је Дунав у недељу доживео пораз на гостовању у Слатини, а Рудар победу над екипом Кривеља. Међутим, иако Рудар јесте савладао Кривељ резултатом 3:6, Дунав је у Слатини играо нерешено 1:1, тако задржао прво место и пласирао се у виши ранг такмичења.
Ово је свакако велики успех за фудбалску екипу из једне мале средине каква је наша, и треба честитати свима који су својим ентузијазмом и радом довели до овог сјајног резултата.
Управо ће тим поводом, у среду 29.јуна 2011. бити одиграна ревијална утакмица на праховском стадиону између ФК Дунава и селекције ОФЛ, а најављена је и забава на коју су позвани играчи, заинтересовани навијачи и бивши руководиоци ове екипе.

ДУНАВУ ТРИ НОВА БОДА

Прошле суботе навијачи и фудбалери "Дунава" чекали су противнике из Рудне Главе, али они нажалост нису допутовали. Такмичарска комисија регистровала је неодиграну утакмицу резултатом 3:0 у корист Дунава, што нашу екипу учвршћује на првом месту Борске окружне лиге. Праховска екипа сада има 67 бодова, док другопласирани "Рудар" из Бора има 59 бодова. Остала је разлика од осам бодова, иако су "Рудари" прошле недеље противу Слатине(Неготинске)остварили победу од чак 5:0.

РАСПЛЕТ У НАРЕДНОМ КОЛУ

Следеће суботе "Дунав" путује у Доњи Милановац где ће се састати са екипом "Пореча", а потребан је најмање нерешен резултат па да се наши фудбалери из Милановца врате са победничком песмом и пласманом у Поморавско-Тимочку лигу. На другој страни "Рудар" из Бора путује у Кладово на сусрет са доста јаком екипом "Бродоремонта", где би у случају да доживе пораз умањили све шансе да освоје прво место и угрозе водећу позицију "Дунава".

Тренутно стање на табели Борске окружне лиге можете погледати ОВДЕ