UJ 106
Proteklih mesec dana fotografije potopljenih nemačkih brodova kod Prahova obilaze svet. Dunav je ovog leta bio toliko nizak da su iz vode izašli delovi brodskih konstrukcija koji se u normalnim uslovima gotovo i ne vide. Ponovo se pričalo o nemačkoj flotili, povlačenju 1944. godine, eksplozivu koji je ostao u pojedinim olupinama i čuvenom „groblju brodova“ koje već više od osam decenija leži kod Prahova.
Ovih dana vodostaj se polako vraća u normalu. Brodovi se iz dana u dan vide sve manje i uskoro će ponovo nestati pod Dunavom. Onda će ih se verovatno retko ko setiti sve do nekog sledećeg ekstremno niskog vodostaja, ili možda do nekog novog novinskog teksta koji će se pitati gde su završili milioni eura namenjeni njihovom vađenju. Ali o tome neki drugi put.
Dok je voda niska i dok olupine izrone, o njima se uglavnom govori kao o desetinama ili stotinama potopljenih plovila, gomili zarđalog čelika koja smeta plovidbi.
Ali svaki od tih brodova imao je svoju priču. Svaki je neko projektovao, negde je napravljen, imao je motore, opremu, posadu. Ljudi su na njima živeli, jeli, spavali, dežurali, popravljali kvarove i ratovali.
Zato ćemo, umesto već mnogo puta ispričane priče o potopljenoj nemačkoj flotili, pokušati da ispratimo sudbinu samo jednog broda, od mesta gde je napravljen, preko Crnog mora, pa sve do njegovog kraja kod Prahova.
Najpre se zvao KT 23, kasnije je dobio oznaku UJ 106.
Njegova priča počinje u Lincu na Dunavu, vodi niz Dunav prema Crnom moru i ratištu kod Krima, a onda ga slom nemačkog fronta 1944. godine istim Dunavom vraća nazad do Prahova.
Brod iz Linca
KT 23 pripadao je nemačkom tipu brodova poznatom kao Kriegstransporter – ratni transporter.
Nemačkoj mornarici tokom rata bili su potrebni transportni brodovi za udaljena ratišta, naročito za Crno more, pa su ovakva plovila građena i u brodogradilištima na Dunavu.
KT 23 nastao je u Schiffswerft Linz, brodogradilištu u Lincu.
Brodovi ovog tipa bili su dugi približno 67,5 metara, široki oko 11 metara i imali deplasman od oko 700 tona. Danas, kada od njih vidimo samo deformisane i zarđale delove, te brojke možda ne znače mnogo. Ali 68 metara dug čelični brod početkom četrdesetih godina prošlog veka sigurno nije izgledao beznačajno.
Ne znamo tačan datum kada je KT 23 prvi put prošao ovim delom Dunava.
Ali njegov put je jasan. Iz Linca je morao da krene niz Dunav, kroz Đerdap, dalje prema Rumuniji i Crnom moru. To znači da je na tom prvom putovanju prošao i pored Prahova. Nije teško zamisliti nekog dečaka koji je tada stajao na obali u Prahovu i gledao veliki vojni brod kako prolazi rekom, ne sluteći da će se isti brod nekoliko godina kasnije vratiti i ostati tu.
Drugim rečima, brod koji će 1944. završiti kod Prahova već je jednom tu prošao, ali u suprotnom smeru.
Zašto su Nemcima bili potrebni brodovi na Crnom moru?
U pričama o prahovskim olupinama često se kaže da se nemačka Crnomorska flota 1944. povlačila Dunavom u begu od Crvene armije, ali mnogo ređe se objasni kako su ti brodovi uopšte dospeli na Crno more.
Kada je Nemačka 22. juna 1941. napala Sovjetski Savez, rat se proširio na ogroman prostor od Baltika do Crnog mora. Nemačke i rumunske snage napredovale su preko Ukrajine i Besarabije prema Krimu, Sevastopolju i Kavkazu.
Što je front bio dalje od srednje Evrope, snabdevanje je postajalo teže. Crno more dobilo je veliki vojni i saobraćajni značaj, a luke poput Konstance i Sevastopolja postale su veoma važne.
Nemačka, međutim, nije mogla da deo svoje velike ratne flote provede kroz Bosfor i Dardanele. Turska je najveći deo rata bila neutralna, što je ograničavalo prolaz ratnih brodova zaraćenih država.
Zbog toga su Nemci bili primorani da svoje pomorske snage na Crnom moru stvaraju na neobične načine: manja plovila prebacivana su kopnom i unutrašnjim plovnim putevima, dok su veći brodovi građeni direktno u dunavskim brodogradilištima i zatim Dunavom slati prema Crnom moru.
Među njima su bili i Kriegstransporteri. U početku su služili za prevoz ljudi, municije, goriva i drugog ratnog materijala, ali pošto su nemački i rumunski konvoji bili izloženi sovjetskim podmornicama, minama i avijaciji, deo KT brodova dobio je sasvim novu ulogu.
KT 23 postaje UJ 106
KT 23 je na Crnom moru preuređen u protivpodmornički brod i dobio novu oznaku:
UJ 106.
To nije bila samo promena imena.
Brod je dobio dodatno naoružanje, i od transportera je postao borbena jedinica čiji je posao bio da nemačke konvoje štiti od sovjetskih podmornica, koje su pokušavale da preseku pomorske veze između rumunske obale i Krima.
U stručnoj literaturi se pominje da je imao posadu od oko 122 čoveka. Ono što je sada nekoliko desetina metara iskrivljene i zarđale konstrukcije nekada je bilo radno i životno mesto za više od stotinu ljudi, sa stražama, smenama, kuhinjom, oficirima i mornarima.
Crno more, Krim i ratna služba
UJ 106 pripadao je nemačkim protivpodmorničkim snagama na Crnom moru.
Kako se nemačka vojska posle Staljingrada i neuspeha na Kavkazu povlačila, pomorski pravci postajali su sve važniji.
Konvoji su u jednom smeru prevozili municiju, gorivo, vojsku i opremu, a u drugom ranjenike i jedinice koje su se izvlačile sa ugroženih položaja.
UJ 106 bio je jedan od brodova koji su obezbeđivali taj saobraćaj.
Njegova oznaka pojavljuje se i u nemačkoj pomorskoj dokumentaciji. Jedan zapis od 12. maja 1944., tokom evakuacije nemačkih i rumunskih snaga sa Krima, beleži da je desantno plovilo AF 54 predalo municiju upravo UJ 106 pre povratka konvoja prema Konstanci.
To je mali detalj, ali važan jer pokazuje da UJ 106 nije bio neki sporedni brod koji je stajao u luci, već deo ratnog saobraćaja na Crnom moru.
23. avgust 1944: dan kada se sve promenilo
Do leta 1944. situacija je bila potpuno drugačija nego nekoliko godina ranije.
Krim je izgubljen, Sevastopolj se ponovo našao u sovjetskim rukama, Crvena armija se približavala Rumuniji i nemački položaj na jugoistoku Evrope je počeo da se raspada.
20. avgusta 1944. godine, Crvena armija je pokrenula veliku Jaši–Kišinjevsku ofanzivu. Sa severa je napadao 2. ukrajinski front Rodiona Malinovskog, a sa istoka i juga 3. ukrajinski front Fjodora Tolbuhina.
Na samom vrhu sovjetskog ratnog sistema nalazio se Josif Staljin kao vrhovni komandant. Ali vojskom koja je tih dana neposredno prodirala kroz Rumuniju komandovali su komandanti frontova. Za ovu priču najvažniji su Malinovski i Tolbuhin. Tolbuhin nam je posebno zanimljiv jer će njegov 3. ukrajinski front samo nekoliko nedelja kasnije nastaviti preko Balkana i učestvovati u operacijama u Srbiji.
A onda je došao 23. avgust 1944.
Za ovu priču taj datum je presudan.
Rumunija je do tada bila jedan od najvažnijih nemačkih saveznika na istočnom frontu, ne samo zbog svog geografskog položaja i luke Konstanca već i zbog nafte iz oblasti Ploještija.
Formalni šef države bio je mladi kralj Mihaj I, dok je stvarnu političku vlast držao maršal Ion Antonescu, predsednik vlade, Conducător i faktički vođa zemlje.
Kada je rat za Rumuniju postao katastrofa, kralj Mihaj je 23. avgusta pozvao Antonescua u kraljevsku palatu u Bukureštu i zatražio da prihvati izlazak zemlje iz rata. Antonescu na to nije pristao i kralj je naredio njegovo hapšenje.
Istog dana formirana je nova vlada na čelu sa generalom Constantinom Sănătescuom, a kralj Mihaj se stanovništvu obratio preko radija i objavio prekid saveza sa Nemačkom.
.jpg)
predsednik rumunske vlade i Conducător Rumunije
kralj Rumunije
Često se kaže da je Rumunija tog dana „promenila stranu“, ali u stvarnosti se nije sve završilo u jednom danu. Rumunija je 25. avgusta objavila rat Nemačkoj, a formalno primirje sa Saveznicima potpisano je 12. septembra.
Ali za nemačke brodove na Crnom moru najvažnije se dogodilo odmah, jer Konstanca i rumunska obala preko noći više nisu bile sigurna nemačka baza.
Brodovi i ljudi koji su se tamo zatekli morali su da traže izlaz.
Taj izlaz bio je Dunav.
I tek kada se tako pogleda cela slika postaje jasno zašto se početkom septembra 1944. baš kod Prahova našla tolika masa nemačkih ratnih, transportnih, desantnih, pomoćnih i drugih plovila.
Zato što im je Dunav ostao poslednji put prema zapadu.
Povratak prema Dunavu
Posle 23. avgusta nije ostalo mnogo vremena za planiranje, nemački brodovi koji su mogli da se pokrenu pokušavali su da se odmah izvuku iz crnomorskih i donjodunavskih luka i krenu uzvodno.
Krajem avgusta komandovanje nemačkim pomorskim snagama na donjem Dunavu preuzeo je kontraadmiral-inženjer Paul-Willy Zieb. Pre toga bio je na čelu višeg brodogradilišnog štaba za Crno more, komandu na donjem Dunavu preuzeo je u trenutku kada se povlačenje pretvaralo u trku sa vremenom.
Njegovo ime ostaće vezano za kolonu vojnih, transportnih, pomoćnih i civilnih plovila koja je pokušavala da se probije prema Đerdapu – grupu koja se u dokumentima i kasnijoj literaturi često naziva Ziebova grupa ili Marinekampfgruppe Zieb.
I tako se UJ 106 ponovo našao na Dunavu, na istoj reci kojom je nekoliko godina ranije otišao prema ratu.
Samo što je sada plovio u suprotnom smeru.
Fotografija sa poslednjeg putovanja
Sačuvana je fotografija koja je za ovu priču možda najvredniji dokument.
Snimljena je u Sulini u septembru 1944. godine. Na njoj se vide UJ 106 i UJ 110 iza broda-baze KRIEMHILD.
Još važniji od same fotografije jeste njen originalni potpis. U njemu se izričito navodi da se UJ 106 i UJ 110 nalaze sa nemačkom Dunavskom flotilom na putu prema Prahovu.
Na toj fotografiji UJ 106 još nije zarđala olupina koja izroni kada Dunav opadne, nego je još uvek čitav brod sa posadom, snimljen na svom poslednjem putovanju. I znamo kuda ide.
Prema Prahovu.
Ziebova kolona stiže pred Prahovo
Povlačenje uz Dunav nije izgledalo kao uredna kolona ratnih brodova koja planski plovi prema sigurnoj bazi.
Pojedina plovila bila su oštećena, neka su zaostajala ili bila potapana, a uz ratne brodove kretali su se transporteri, desantna i pomoćna plovila, kao i civilne jedinice sa ljudima i materijalom koji su pokušavali da se izvuku pred Crvenom armijom.
Nemačke hronologije beleže da je Ziebov sastav 1. septembra 1944. stigao u Prahovo. Pred Prahovom se na vrlo malom prostoru našao ogroman broj različitih plovila.
Ono što danas nazivamo „grobljem brodova“ nije nastalo kao neka isplanirana operacija u kojoj je nekoliko stotina brodova istovremeno potopljeno na jednom mestu, bio je to završni rezultat haotičnog povlačenja koje je trajalo nekoliko dana, napada, oštećenja, kvarova, blokiranog prolaza i konačne odluke da se brodovi ne ostave protivniku.
Tako je Prahovo, pored kojeg je KT 23 nekoliko godina ranije prošao nizvodno na putu ka Crnom moru, sada postalo poslednja tačka njegovog putovanja.
5. ili 7. septembar?
Jedna nemačka pomorska hronologija navodi 5. septembar 1944. kao datum kada su UJ 106 i UJ 110 samopotopljeni kod Prahova, dok specijalizovane tabele nemačkih U-Bootjägera i tekst Reinharda Kramera navode 7. septembar 1944.
To i nije toliko bitno, možemo jednostavno da kažemo ono što je sigurno i što dokumenti pokazuju: UJ 106 je početkom septembra 1944, između 5. i 7. septembra prema različitim izvorima, završio samopotapanjem kod Prahova. Dakle, pre tačno 82 godine.
Zatvoren krug
KT 23 nastao je u Lincu na Dunavu.
Odatle je krenuo niz reku, prošao kroz Đerdap i pored Prahova, stigao na Crno more i tamo dobio novu ulogu i novu oznaku UJ 106. Služio je u ratu oko Krima, a onda su ga velika sovjetska ofanziva, događaji u Rumuniji i slom nemačkog položaja na jugoistoku Evrope naterali da se vrati istim putem kojim je došao.
Dve godine ranije Dunav ga je odveo prema ratu.
U avgustu i septembru 1944. ista reka postala mu je put za bekstvo.
Stigao je do Prahova.
UJ 106.
Brod koji se vratio u Prahovo.
Reinhard Kramer, „Kriegstransporter in Black Sea War – as transports and submarine chasers“, Marina Română, br. 3 (148), 2011. Originalni PDF.
Historisches Marinearchiv – hronologija povlačenja nemačkih pomorskih snaga na Dunavu i događaja kod Prahova. Izvor.
Gordana Karović, publikacije o ostacima nemačke flotile kod Prahova i identifikaciji UJ 106 / ex KT 23.
