На текст са оваквим насловом одлучио сам се зато што сам последњих дана имао прилике да разговорам са више људи, који би морали да знају како је и на који начин изграђен наш задружни дом, али сам од њих чуо потпуно погрешне тврдње да је "задружни дом" тако назван јер је у њему пословала задруга, а да он заправо никада није био задружни већ сеоски дом културе. Те тврдње слушам већ годинама уназад и на њих се нисам превише обазирао. Међутим, ако тако мисле људи који би по друштвеним функцијама које су обављали (или обављају) требали да знају, шта у том случају очекивати од обичних грађана који нису никада ни били у прилици да сазнају праву истину. Да будем искрен, и ја сам тако мислио све док нисам стекао поуздана и документована сазнања. Ево тих сазнања:Изградњу задружних домова у Србији, покренуо је Централни одбор Народног Фронта Србије (касније ССРН – социјалистички савез радног народа) посебним прогласом. То потврђују документи са Другог конгреса Народног фронта Србије, одржаног 20-21. марта 1948.године и Енциклопедија задругарства објављена 1954.године. Користећи се овим документима писци многих сеоских монографија широм Србије овај податак често помињу, а како их није могуће све објавити, овом приликом ћу навести део текста из историје задругарства села Бошњана Варваринског, у коме се, у ставу 6, дословце каже: "Зато ће (бошњански) задругари наставити са провереном традицијом задругарства, па ће одмах, већ 1948.године прихватити проглас Централног одбора Народног фронта Србије којим се позивају задруге да приступе изградњи задружних домова који би требали да буду будући центри економског просперитета села". Комплетан текст можете прочитати ОВДЕ.
О изградњи задружних домова у Тимочкој Крајини књигу под насловом: „Основни циљеви првог петогодишњег плана - изградња задружних домова у Тимочкој Крајини 1948-1952“, са близу 300 страница, објавио је познати привредник Божин Јовановић, који је на 195.страни дао кратак осврт градње задружног дома у Прахову. Божину Јовановићу треба веровати из више разлога. Рођен је 1920.године тако да је у време градње задружних домова имао 30 година, дакле најлепше године. Друго, тих година Божин је са завршеним правним факултетом обављао дужност генералног директора тимочких рудника угља и треће, био је члан Комитета КПЈ. Дакле био је у прилици да веома добро зна да су се у то време градили „задружни домови“, а не „домови културе“, па је своју књигу тако и насловио. На 79. страни поменуте књиге дословце стоји:“Будући да ће највећи део послова морати да се уради на добровољној основи и бесплатно, закључено је да акцију воде Народни фронт и задруге као инвеститори“. Према томе акцију је водио народни фронт (ССРН) а инвеститори су биле задруге, и то за Прахово неспорно потврђује допис Народног одбора среза неготинског, бр. 4125 од 13.04.1951.г. достављен Месном народном одбору Прахово:
Такав закључак стекли су и новинари локалног листа „Краjина“ у Неготину, који постоји у Историјском архиву , када су у својим новинама 1953.године објавили текст:
Писци јединствене Енциклопедији задругарства, објављене 1954.г., знали су у то време да по селима широм ФНРЈ нису грађени „домови културе“ већ ЗАДРУЖНИ ДОМОВИ и томе су на 221 страни енциклопедије посветили графикон о броју започетих и изграђених задружних домова у ФНРЈ:
Није дакле спорно да су Праховљани учествовали у изградњи (превозу материјала, исхрани радника са стране итд.) али постоје бројни примери манипулација попут оне да је појединим мештанима Прахова одузимана цигла која им никада није враћена или плаћена. То једноставно није тачно јер постоје писани докази из којих се види да је цигла одузимана на основу решења које су скупа донели: месни народни одбор, управни одбор задруге и управа за градњу и кога су, због одговорности коју носи доношење једног таквог решења, својеручно потписали сви чланови сва три напред поменута одбора (близу 30 људи). На такво решење истина није дато право жалбе што је преседан у правним наукама, али је тим решењем утврђена обавеза да сва одузета цигла мора бити враћена наредне, 1949.године и она је враћена у истој количини или у новцу, а неки су то право остваривали и преко Суда. Постоје бројни писани докази да је цигла заиста враћена што потврђује и видео запис једног од тадашњих директора задруге, Боривоја Праховљановића, који се овде може приказати ако се за то искаже интересовање.
Нема коментара:
Постави коментар