U ovim zimskim danima, kada nema poslova u dvorištu, penzioneru poput mene ostaje dosta vremena za bavljenje raznim hobijima. Tako me ovih dana hobi da čitam stare novine sve više zaokuplja.
Prelistavajući tako stare novine razmišljam kako je to RTB Bor, pošto je 1944. godine oslobođen od eksploatacije nemačkog okupatora, za samo dva petogodišnja plana u Prahovu pokrenuo najveću investiciju u FNRJ i izgradio:
- fabriku superfosfata i fabriku kriolita;
- šest ogromnih skladišta (hala);
- železničku prugu od železničke stanice Prahovo do fabrike;
- novi put sa nadvožnjakom (kod škole);
- najveće pristanište na donjem Dunavu;
- dalekovod od Bora do Prahova (60 km);
- trafostanicu za napajanje fabrike;
- stanove za radnike u Prahovu (Kolonija) i Negotinu (Borska);
- osam brodova i skoro stotinu šlepova i barži za prevoz fosfata od Braile do Prahova.
Sve je to postignuto za samo desetak godina, i to u razdoblju obnove ratom razrušene Jugoslavije, sa malobrojnim stručnim kadrovima, sa nekvalifikovanim radnicima i sasvim malim brojem kvalifikovanih, priučenih na raznim kursevima (hemičara, vozača, bravara, električara, varioca, zidara, tesara itd.).
A danas, sa svim tim silnim naučnicima, doktorima nauka, profesorima, magistrima, sa viškom tehničara i kvalifikovanih radnika svih mogućih struka, primenom najviših standarda projektovanja (dronovima i kompjuterima) i najbržom mogućom digitalnom komunikacijom, mi naše prirodne resurse poklanjamo strancima povlačeći se pokorno u stranu, i još se stavljajući u njihovu službu.
Moj zaključak je vrlo jednostavan: SAMI SMO KRIVI!
Нема коментара:
Постави коментар