КИЧ КРАСИ ЦЕНТАР ПРАХОВА

Када је у пролеће 1987.године академски вајар Станислав Гранић започео рад на изради бисте Вука Караџића, његов захтев је био да дође у Прахово и види место где ће биста бити постављена. Тадашње руководство МЗ-це га је дочекало и испред новог дома културе му показало место на коме се биста Вука Караџића данас налази, у травњаку десно од улаза у Дом културе. Гранић је, када је видео где је планирано место за бисту, одмах рекао: "Моја биста неће стојати на том месту! Нађите другог вајара!"
Након краћег убеђивања, присутнима je објаснио: "Вук Караџић је био човек из народа. Његова висина је била 176 сантиметара, и мој услов је да његова биста буде постављена на постамент те висине и то на средини платоа, између два улаза у зграду дома културе, који носи његово име. Тако ће он у свим догађајима који се буду овде дешавали, симболично бити са народом".
Уметници јесу помало чудни и на своју руку, али је тада његова реч превагнула, политика је уступила место уметности и постамент је маја 1987.године био урађен, а дан пре отварања новог дома културе 22. маја исте године биста је била постављена на постамент, и њу је приликом свечаног отварања открио тадашњи председник општине Љубиша Добрић.
Много година касније је неко ново руководство МЗ Прахово, не консултујући притом ама баш никог (иако су скоро сви носиоци градње дома културе још увек живи) и не поштујући захтеве вајара Гранића, бисту Вука Караџића за један дан изместило ''ван народа''. Али то и не би било тако страшно, да се на томе завршило. Ти исти руководиоци, потпуно оперисани од доброг укуса (а о интелигенцији да не причамо), уместо зелених парковских површина оковаше Вука Караџића са свих страна бетоном, по угледу на своја дворишта. Изградише и ''спомен чесму'' и на њој су чак планирали да уклешу своја имена, тек да уђе у историју да су управо они те 1998. године (туђим парама) саградили сеоски водовод. Они и данас верују да је водовод лично њихов, јер без њихове сагласности нема прикључења нових корисника на ''њихов водовод''.
А славина из те јавне чесме излази из уста Луцифера лично, а уместо замишљених зелених површина, цвећа и засада украсног дрвећа, новокомпоновани политичари на све стране начичкаше бетонске балустере (и то криве да кривљи не могу бити) а хортикултура је високо поникла амброзија. Коров над коровима, као ђаво над ђаволима. А путнику намернику уклесане речи поруке: ''Путниче намерниче, пре него што пођеш..стани, попиј чашу воде са чесме за чију су се градњу побринули неимари села...'' Права поезија.
Али, нису они криви што сада центар Прахова тако изгледа, јер то је ниво њиховог схватања прошлости, традиције и осећаја за меру и естетику. Центар насеља је њихова слика и прилика. Криви смо ми, што смо то дозволили.