ЕКОЛОШКА КАТАСТРОФА НА ИСТОКУ СРБИЈЕ (5)

РАДЕ, А КРВ ИМ ЦУРИ ИЗ НОСА

Један од пословођа ми је рекао да се не узбуђујем јер је то нормално, капилари пуцају од великог процента сумпорне киселине у ваздуху, каже бивши радник фабрике "Еликсир"

Текст можете прочитати ОВДЕ

ЕКОЛОШКА КАТАСТРОФА НА ИСТОКУ СРБИЈЕ (4)

ОТРОВНИ ГАСОВИ УБИЈАЈУ И ДЕЦУ

Све чешће обољевају млађи људи, недавно је преминула девојчица од 10-11 година од малигног обољења, истиче примаријус доктор Синиша Челојевић

Текст можете прочитати ОВДЕ

 

ЕКОЛОШКА КАТАСТРОФА НА ИСТОКУ СРБИЈЕ (3)

ЗАТРОВАНИ И ВАЗДУХ И ВОДА И ЗЕМЉИШТЕ

Нема дилеме да је узрок за све чешћа обољевања од рака - рад хемијске индустрије, каже мештанин Драги Никуцић

Текст можете прочитати ОВДЕ

ЕКОЛОШКА КАТАСТРОФА НА ИСТОКУ СРБИЈЕ (2)

Што због страха, а што због корумпираности, о еколошкој катастрофи у Прахову сви затварају очи и ћуте. Зато су "Вести" током летњих месеци спровеле обимно истраживање током којег смо обишли све токсиколошки опасне локације, разговарали с више десетина релевантних саговорника и забележили неколико десетина сати аудио материјала, укључујући и неколико часова тајно снимљених разговора, прегледали више хиљада страница разних докумената и стручних анализа...

Текст можете прочитати ОВДЕ 

ЕКОЛОШКА КАТАСТРОФА НА ИСТОКУ СРБИЈЕ (1)

Ни држава ни надлежне општинске службе не чине апсолутно ништа како би зауставили еколошку катастрофу, мада има довољно доказа о затрованости земље, воде и ваздуха, али и драматично повећаном броју од малигних болести.

 Текст можете прочитати ОВДЕ

СРПСКИ ЈУНАК МАРИНКО ИЛИЋ

            Прошло је  100 година од објављивања текста у "Ратном дневнику" из Великог рата, и моја намера је да тим поводом чињенице о националном хероју, какав је био Маринко Илић, отргнем од заборава. То чиним јер то је пример колико се површно сагледавала наша прошлост и како су запостављени великани. У два „Ратна дневника“ из 1915.године, описујући време у коме се у Великом рату још увек није догодила ни једна велика битка (август 1914.), истакнуто место заузела је прича, а касније и епски написана песма о храбром борцу и хероју Маринку Илићу из Прахова. У његовом родном Прахову се о томе скоро није ништа знало,  а уверен сам, да нема интернета, да се још дуго не би знало.

На једној од послератних прослава тзв. јулских празника (дана бораца и устанка), један припити сеоски шерет, несмотрено је узвикнуо: „Живела Србија, живели пали борци!“. Ту паролу сматрали смо непромишљеном. Али ако се са временске дистанце од више деценија погледа смисао ове несмотреног усклика, наша је обавеза да неке од храбрих  јунака из славне прошлости оживимо, кроз причу, и подсећања о њима, јер они то свакако заслужују. Маринко Илић треба да још дуго "живи", да се помиње, да га не заборавимо. Управо је Маринково име прво уклесано на споменику жртвама ослободилачких ратова 1912-1918. године, у порти праховске цркве. Све до ових дана веровало се да је то због чина потпоручника које му је постхумно додељен, јер Маринко је у тренутку своје смрти био поднаредник. 

Истражујући порекло породица Илић, којих у Прахову више нема, долазимо до сазнања да је Маринко рођен у Прахову 1892. године. од оца Анђела на основу чега је лако израчунати да је  у 22. години мобилисан као припадник српске војске, првог позива и распоређен у Шумадијску дивизију. То је све што се могло сазнати. Ако неко зна нешто више нека се слободно огласи коментаром на блогу а ја у наставку објављујем извод из „Ратног дневника“ од јула 1915.године:

РУГЛО НА УЛАЗУ У СЕЛО

Честа тема жестоких расправа међу старијим Праховљанима јесте стање задружног дома. Најчешће се тражи кривац за обрушавање кровне конструкције под теретом снега 2010.године, и као по правилу расправе се завршавају без одговора на питање: "Чији је сада задружни дом?" У дебатама има "високоумних" који тврде "да то није задружни дом, већ стари дом културе". Те тврдице нису свесне да својим "паметним" изјавама бескрупулозно газе по својим прецима (очевима и дедовима) и њиховим мукама да саграде нешто што им је у то време заиста било потребно, негирајући  званична документа државе каква је била ФНРЈ.
На последњем збору грађана одржаном 5.11.2015.године, један  "добро упућени" мештанин и бивши високи функционер месне заједнице, без имало осећаја одговорности за јавно изговорену реч, рече "да је задружни дом срушен јер су се у њему кретала тешка возила, селектирала пшеница, калибрирао црни лук итд.". Људи који су знали у каквом је стању била та зграда нису ни покушали да поменутом бившем руководиоцу МЗ-це било шта кажу, јер добро је да постоји "ријалити програм", где свако може сваког да оптужи, где се "паметан" и "будала" свађају док се посматрачи забављају.
Спашавајући архивску грађу, затрпану у рушевинама зграде задружног дома, нађох докуменат који даје одговоре напред постављена питања, па и више од тога.
Савет МЗ-це и управни одбор ЗЗ Прахово, који су одувек јако лепо сарађивали и били на истом задатку, осим када је било превише оних "паметних", су 2003.године на заједничкој седници донели одлуку да стручна комисија прегледа стање задружног дома и да се о томе сачини записник. Комисија у саставу Миодраг Кицорановић Стајк, Властимир Абрашевић и Петар Синкић, je у присуству директора задруге Велимира Траиловића, 1. априла 2003.године, дакле 7 година пре обрушавања крова, приступила сагледавању стања читаве зграде и утврдила следеће:
         1. У највећем делу крова цреп је померен услед савијања летви, на неколико места кров прокишњава па је неопходно претресање црепа у читавој површини и замена дотрајалих летви;
         2. Плафон изнад велике сале је оштећен на неколико места изнад балкона па је неопходно санирање оштећених површина;
          3. Олуци су дотрајали у целини, како по хоризонталним тако и по вертикалним одводима, те их треба комплетно заменити;
          4. Изнад појединих улаза у зграду треба уградити снегобране, како корисници зграде не би у зимским данима били угрожени од наглог обрушавања снега, с обзиром на висину крова од преко 10 метара;
          5. Спољашњи зидови су делимично санирани са предње (западне) стране, у делу који покрива пословни простор задруге, као и носећи стубови код сводова на главном улазу;
          6. Са задње (источне) стране зидови су потпуно руинирани услед влаге и сливања кишнице низ зидове због зарђалих олука, као и влаге која долази из влажног тла. Дозидана просторија иза некадашње позорнице према "Копаонику" остала је без крова, који се обрушио унутар просторије и није више за употребу без потпуне санације;
          7. Јужна стране (према "Копаонику") је такође значајно руинирана због влаге, а у нивоу некадашње амбуланте спољашњи зид је напукао и померен у целини за десетак сантиметара ка спољашњости, вероватно услед превеликог терета металне конструкције, која је складирана на тој страни балкона;
          8. Унутрашњи зидови су у приземљу зграде значајно руинирани док су на спрату делимично очувани али ипак захтевају комлетну санацију;
          9. Плафони су оштећени и не могу се користити без санације;
        10. Прозори су разбијени или напукли, а дрвени рамови су у највећем делу иструлели услед влаге или их на неким местима уопште нема.
        ДА ЈЕ СТАЊЕ ЗАДРУЖНОГ ДОМА У ПРАХОВУ приказано у овом записнику заиста такво својеручним потписима потврђују под свом моралном одговорношћу чланови Комисије у саставу: 1. Кицорановић Миодраг, с.р.; Абрашевић Властимир, с.р.; Синкић Петар,с.р. и Велимир Траиловић, с.р. Оверено печатом Земљорадничке задруге Прахово.

ЧИЈИ ЈЕ НАШ БУНАР ?

Недавно је у Хајдук Вељковој улици тридесетак грађана полемисало о криминалној продаји јавног бунара са пет независних хидрофорских система за напајање домаћинстава питком водом. Тај бунар један је од првих ископаних бунара у Прахову, лоциран је на самом улазу у насеље поред главног пута за Неготин. Некада се ту вода вадила кофама, напајала стока у бетонским коритима, а сада су ту пумпе и хидрофори. Вода је у њему по свим анализама Завода за здравствену заштиту у Зајечару исправна за употребу, па се због близине (50 метара) од пумпног постројења сеоског водовода размишљало и о допуни слабог пристиска у сеоском водоводу из тог бунара.   
Шта се ту у ствари десило? Дошао човек из белог света са мало више пара и по оној народној: "Ђе наказу сатулуј таје пула барбатулуј" (ко разуме схватиће) без много размишљања одлучио да купи тај бунар, што је, веровали или не, и урадио. Ко је и како то продао, остаје да се види. Неко је упитао да ли је то у реду, и како ће на то народ да реагује, а одговор је био брз: "Ма који народ, пусти ти народ. Народ ко народ, галами, виче и  псује, ако неко и и подигне галаму, ти се прави да не чујеш и не видиш, и крај приче". 
Човек из белог света мртав ладан преузме бунар, подигне ограду а народ пита: Шта је комшија ово, шта то радиш? Ко ти је дозволио да то радиш, јеси ли нормалан ?
А онда се јави "глас разума" и објасни: "Ово је спор двојице физичких лица па нећете ваљда ви да одлучујете чији је тај ваш бунар? Ајде разлаз!"
Али народ није желео разлаз, а "глас разума" оде за Неготин.
Поводом свега наведеног покренута је  петиција коју је већ потписало близу 1.000 пунолетних грађана, од 1.600 колико их укупно има. Петицију потписују и гастарбајтери који кад стигну из иностранства питају: Где могу и ја да потпишем? 
Шта даље? Обавестиће се све релевантне институције у општини, округу и Републици, па ако не сазнамо чији је наш бунар, можда нам Стразбур то каже!
Праховљани стрпљиво чекају одговор на питање: Чији је наш бунар?