Бродом од Београда до Прахова 1958.

Брод полази из Београда за Прахово суботом и уторком. Увек у осам увече. Продорни јаук бродске сирене објављује полазак. Са кеја машу тамне прилике. Кад престане Сава, брод се окреће супротно од Земуна и ведро загази у Дунав. 

Репортажа почиње на постаји Панчево. Она почиње у ходнику уз само машинско одељење. Ту је топло и равномерно клокоће. Дивно место да путници друге класе спавају. Око њих на простртим капутима леже деца. Дивна толеранција I и II капетана. Први капетан је сед и омањи човек, али елегантан и са фотографским апаратом преко рамена. Он је у друштву девојака, које се поносе што је капетан с њима у друштву. Девојке имају кабину и то луксузну на горњем делу брода. Али, заиста шта би оне могле да сањају у утроби дунавске лепотице. Девојке иду до Текије. Оне тамо имају тетку, а тетка нема деце, па ће можда и да презиме. Уче оне приватно гимназију и бележе утиске о мушкарцима.

Скоро је десет. Они који немају кабине састављају у салону прве класе столице и пребројавају овце које прелазе брвно. На тај начин они дођу до драгоценог сна. Неко већ код стошездесете овце не зна за себе, а неко разбијен о гребен брига мора да преброји неколико бескрајних стада узалуд. Кад се успавају наилази строги манипулант а наплаћује казну. Ако се боље погледа, манипулант је у праву. Није салон прве класе за спавање, салон је за седење, вечеру и разоноду. Казна није велика, свега двеста динара. Уз интервенцију милиционара, пратиоца брода, све је уредно исплаћено. Васпитава се наш свет.

Брод такорећи заноћи у Великом Градишту. Тих неколико сати провешће витези округлог стола у пристанишној крчми. Главну реч има плава жена у зеленом џемперу. Она свечано обећава да ће у чарапама играти. Њен каваљер, стручњак за пролазност, уверава је да је нико и ништа ако то не учини. Баш у то време лаганим ходом са забринутим лицем пролази први капетан. Он обилази брод. Девојке је успавао у намери да их фото-камером овековечи тек сутра на палуби кад се у позадини буде видео Голубац, древни порушени град. Моја је кабина Б. Али, мој сустанар није се још увек појавио. Он тражи мене, а ја њега. То исто чини и једна млада жена чије је име Зага и која путује код мужа на градилиште. Она би најрадије легла и стигла што одморнија, јер жене су жене. Оне пазе на први утисак, па макар био у питању и муж. Госпођа Зага има више среће од мене. Њена сапутница, млада инжењерка, долази и отвара луксузну кабину. Присуствујем њиховом упознавању. Оне после тога закључавају кабину и још нешто разговарају. Претпостављам да су се погађале која ће од њих две да спава на спрату. На крају ме затиче код врата моје кабине сапутник коме падају густи бркови на усне и који се смеје на цео овај призор који нам пружа стари брод „БЕОГРАД“. Да не би дошло до расправе причам сапутнику, иако не знам његову професију, како сам тек јуче скинуо гипс са леве ноге. То га је дирнуло и ја сам закључио да је врло добар и нежан човек.

У три ноћу пошли смо из Великог Градишта. Било је дивно јутарње купање на благом ветру. С леве стране лежала је Румунија са местима која нису показивала живот. Скоро једна уз другу, дизале су се до пристојне висине осматрачнице. По јасном сунчаном дану њихови војници су гледали кроз дурбине наш путнички брод.

Нека екскурзија више гимназије из Приштине певала је и играла на првом сунцу. Први капетан се бунио због игре, јер је палуба, уствари кров салона прве класе. Капетан је и даље носио апарат. Девојке су опет биле у његовом друштву и палуба се претворила у шеталиште. Вођа екскурзије ученика осмих разреда више гимназије из Приштине спавао је на састављеним хоклицама, а ђаци су га нешто из пажње, а нешто и ради весеља покривали свим и свачим. Вођа, професор географије, није могао да назебе. Било му је свакако топло под мантилима свих врста. Кад се пробудио, одржао је јаван час о Ђердапу. Мислим да није било потребно кад је казао: Ми се сада налазимо у Ђердапу, јер да се налазимо у Ђердапу било је очито.

Енглескиња, биолог и њена сапутница Американка, у годинама, које више нису за љубав, пиле су из термоса чај. Њима је досађивао неки пијани трговац који је на врло погрешан начин употребљавао неколико немачких речи. Стари господин из салона прве класе, који никоме није досађивао, рече сасвим тихо: Млади господине, видите, овај лудак масира ове странкиње још од синоћ. Целе је ноћи пио и чекао да устану. У подне, за време ручка, пијани трговац је објашњавао како у Румунији „никс музика“, али како у Кладову изинген блех капела пох. Дешавало се да му се изгубе, негде на бочним палубама, али он их је упорно тражио и налазио у прави час. То је све на крају примило комичан карактер, и овај коме је цела ова егзибиција била јасна могао је да се насмеје поштено.

У једном тренутку, негде пред самим Праховом били смо блокирани од бродских службеника. Сви смо морали да останемо неко време ту где смо. Два манипуланта прегледала су по трећи пут карте. Не знам шта ми би, рекао сам: Изволте, прегледајте, то је четврти пут. Манипулант ме строго погледа и још строже рече: Ако треба, прегледаћемо и осам пута. Нисам могао да учиним ни шта боље па одсекох: Врло добро!

Брод је био препун сељака са оближњих постаја. Њихове корпе су се црниле од грожђа и златиле од дуња. Нисам ни приметио да су личности које сам упознао на почетку ишчезле. Није било више витеза округлог стола, ни мог сапутника који је имао добро срце. Сишла је негде и госпођа Зага са инжењерком. Сишла је и плава жена са чарапама које су се црниле од олаја. Нестао је негде и пијани трговац. Први капетан је такође шетао сам без апарата. Много је он девојака испратио на Дунаву, да је бар све снимио, замислите колика би данас била његова колекција.

Кад смо пристали, у Прахову било је благо поподне, на станици је чекала спремна локомотива за путовање кроз Крајину. Имао сам још пола сата времена. Погледао сам на бели брод речне пловидбе. Било ми је жао што је ово спокојно путовање завршено. У самом брегу на једном платоу лепршали су столњаци праховачке крчме.  Попео сам се и сео за један сто. Келнер је донео комад печене овнујине и парадајз. Негде из угла унутарњег дела кафане топли мушки гласови запеваше мало од заноса, а мало и од младих вина, влашку песму: 

Марије, дајка, Марије,

ја знам шта теби треба,

Чарапе са рупицама

да се кроз њих виде

твоји бели листови.

Треба ти кошуља са рупицама

да се кроз њих виде

твоје груди.

Марије, дајка, Марије...

Из радозналости, ушао сам унутра да видим ко пева. Насмешио сам се, певали су лађари са Дунава и радници великог пристаништа. 

 Репортажа објављена у листу „Борба”, 12. октобра 1958. године, аутор текста Слободан Марковић.