Stari bunari: Vrednost koju treba čuvati

U vremenu urbanizacije i modernizacije često zanemarujemo i zaboravljamo vrednosti koje su oblikovale našu istoriju i kulturu. Jedan od takvih zaboravljenih dragulja su stari bunari, čija vrednost nadilazi praktičnu svrhu dobijanja vode i koji obogaćuju našu istorijsku baštinu i kulturno nasleđe.

Istorijska i kulturna vrednost

Stari bunari predstavljaju autentične tragove prošlosti i svedoče o našoj istoriji. Oni su deo našeg kulturnog nasleđa i odražavaju način života i vrednosti naših predaka. Bunari su često bili centralno mesto oko kojeg su se okupljali ljudi, razmenjivale priče i prenosila znanja. Čuvanjem ovih bunara čuvamo i deo naše prošlosti i kulture, i prenosimo ga na buduće generacije.
 

Arhitektonska i estetska lepota

Mnogi stari bunari poseduju jedinstvenu estetsku lepotu. Oni su često ručno izrađeni od prirodnih materijala poput kamena ili drveta, i predstavljaju izraz lokalnog zanatstva. Restauracija ovih bunara bi omogućila da se očuva njihov jedinstveni izgled i da se lepota bunara uklopi u okolinu. Bunari mogu postati i turističke atrakcije, privlačeći posetioce koji žele da istraže našu tradicionalnu arhitekturu i nasleđe.

Lokalna zajednica i identitet

Stari bunari imaju poseban značaj za lokalne zajednice, restauracija bunara može podstaći osećaj pripadnosti i zajedništva među meštanima, i podstaknuti lokalni razvoj i turizam. Bunari mogu biti centri oko kojih se organizuju različite manifestacije i događaji koje čuvaju identitet i jačaju veze unutar lokalne zajednice.

 

Ukratko, stari bunari imaju vrednost koju treba ceniti i čuvati, oni predstavljaju most između prošlosti i budućnosti i svako nastojanje da se sačuvaju može doneti društvenu korist.

Kratki tekst o bunarima u Prahovu, iz knjige Mikija Trailovića "Prahovo od rimskog doba do danas": 

 Sve do pojave prvih bunara Prahovljani su vodu donosili sa tri dunavske česme, a sa prvim iskopanim javnim bunarima, između dva svetska rata, put do obale Dunava je zamenjen odlascima do najbližih javnih bunara u naselju. Kod bunara je bilo omiljeno sastajalište i mesto gde su se razmenjivale sve žive informacije o dešavanjima u selu.

Javnih bunara u naselju ima oko 15, a nosili su naziv po porodicama koje su im bile najbliže, tako da se i danas susrećemo sa bunarima, "fintna la": Brče, Brzu, Bujku, Udrikă, Vasjle, Meićă, Maćij, Marcoj, Bićă, Furnjigă, Sava, Todosășće, Balčanu itd.
Prema kazivanju starijih ljudi, prva dva iskopana bunara u Prahovu zidana su kamenom i to su: "la Furnjigă" (kod Branka Furnjigića) i "la Udrikă" (Jonović), a prvi bunari urađeni betonskim prstenovima su "la Todosesće" (kod Đorđa Marinovića) i "la Brzu" (kod Dragana Nikolića "Danjila"). Pomenuti bunar "la Todosesće" izgradili su 1928. braća Prvujkić (Predrag, Aleksandar i Živojin).

Zanimljiva je priča da sa pojavom betonskih prstenova Prahovljanima u to vreme nije bilo teško da iz prvih dva bunara zidana kamenom, u vreme izgradnje kaldrme u glavnim prahovskim ulicama (1940), izvade kamen i ustupaju ga kao tucanik u zamenu za cement kako bi i njih betonirali. Prema sećanju starijih ljudi, prvi bunari u ataru Prahova kopani su izvan naselja u potesima La Grman, Bajrak, Kostanjn, La Bice (pored puta za Negotin) i svi ti bunari zidani su kamenom, da bi se potom počelo sa kopanjem bunara u samom naselju. Pokretač i organizator kopanja prvih bunara u Prahovu bio je Mihajlo Jonović-Nikolić Pjtpoje, kao jedan od retko zaposlenih ljudi na železnici koji je u to vreme od svojih primanja izdvojio "tadašnjih 100 dinara". Prva voda, kod prvog bunara, proslavljena je uz muziku sa gramofona koji se navijao, a vlasnik gramofona je bio Ljuba Dimitrijevića Cjganu. Po sećanju Vitomira Todosijevića "Todosesće", srednju česmu na Dunavu je 1925. sagradio čuveni majstor Bora Lekić iz Vidrovca, poznat u Krajini kao majstor za takve poslove, tako što je staru (rimsku) česmu preuredio i uvećao joj kapacitet. Rekonstrukcijom stare česme kapacitet nove česme je udvostručen. Sredstva za njenu izradu obezbeđena su od takse na ležarinu brodova u prahovskom pristaništu. Pomoć u radu na srednjoj česmi pružili su svi Prahovljani angažovani od kuluka.