Početkom 2017.godine listao sam „Blic“, i jedan naslov mi je privukao pažnju: „SIRENE, ZATVARANJE GAZELE, PRIZEMLJENJE AVIONA“. Sve to zbog uništenja jedne bombe od 500 kg. Na dnu teksta poruka: „pošaljite komentar“. Ne budem lenj pa pošaljem: „Тolika frka oko jedne bombe od 500 kilograma, a šta mi Prahovljani da radimo kada spavamo na hiljadu tona granata u potopljenim brodovima pа kad pukne jedna i krenu lančano ostale, čuće se do Beograda!“ Pošaljem i fotografiju „Šema potopljenih brodova“ kod Prahova.
Mi Prahovljani smo strašno „zeznuti“ (da ne napišem neku drugu reč). Нa istoku nam, pre 50 godina na 56 hektara napraviše fosfo-gipsanu deponiju. "Eliksir" nas spasao crvenog piritnog brda, a od belog (gipsanog) spasavanje je "u toku". Sa severa nas iz Dunava vrebaju Hitlerove granate za uspomenu i sećanje dugo 74 godine, sa zapada nas žedne preko vode prevedoše ovi što sagradiše HE „Đerdap
2“. Uništiše nam put do Kusijaka, odnesoše milione tona peska pa sada na mesto naših lepih vinograda i voćnjaka imamo provaliju. Već decenijama kada hoćemo na Kusijak, koji nam je na
kilometar, moramo okolo 8 kilometara. Ne mogu da nas udostoje i naprave nam samo kilometar puta, na koji su se obavezali pre izgradnje elektrane. Mogli su bar nešto i da nam daju. Priobalje nam je zapušteno, ulice neasfaltirane, sami izgradismo sve: dom kulture, kablovsku, vodovod, kanalizaciju, crkvu, školu, stadion a ovih dana asfaltiranje plaćamo ravnopravno sa ostalim selima jer "ništa nismo bolji od drugih". I zaista ništa nismo bolji već smo najgori. Mi imamo ono što oni nemaju: gips, hiljade tona granata, umesto voćnjaka i vinograda imamo rupu a za Kladovo i Rumuniju idemo preko Samarinovca.
Нема коментара:
Постави коментар