Na obali Dunava, u istočnoj Srbiji, leži Prahovo, mesto čija je sudbina da se, iako malo i zabačeno selo „na kraju sveta“, iznova nađe u središtu velikih istorijskih zbivanja.
Na neki poseban način, Prahovo je kroz vekove bilo tačka susreta Rusije i Srbije, simbol bratstva, savezništva i zajedničke borbe protiv zajedničkog neprijatelja. Ovde su u Prvom srpskom ustanku rame uz rame stajali srpski ustanici i ruski oficiri, u Drugom svetskom ratu, nemačka vojska je kod Prahova vodila žestoke borbe sa Crvenom armijom i bila primorana da potopi čitavu flotilu u Dunavu. Tokom Prvog svetskog rata, upravo je prema Prahovu građen železnički pravac kojim je Srbija želela da se fizički spoji sa Rusijom, preko Dunava, ne samo vojno i politički nego i preko šina, kao deo davne ideje o povezivanju dva bratska naroda, o čemu će biti reči u nekoj od sledećih objava.
Malo je, međutim, poznato da se u Prahovu pre tačno 215 godina — u leto 1810. — odigrala jedna od najznačajnijih i najtežih bitaka Prvog srpskog ustanka. Bila je to bitka koja je odlučila sudbinu istočne Srbije i preokrenula tok turske ofanzive duž Dunava.
Bitka za Prahovo, iako danas gotovo zaboravljena, bila je jedna od najznačajnijih bitaka Prvog srpskog ustanka, i vrhunac vojne i političke saradnje Srbije i Rusije, i ostavila je dubok trag u borbi za oslobođenje od Turaka.
Karađorđe je krajem 1809. tražio pomoć od ruskog vojnog vrha, oslanjajući se na lično poznanstvo sa generalom Isajevim. Odgovor Rusije nije izostao, i to je bila iskra koja je pokrenula dolazak ruskih trupa u istočnu Srbiju. Početkom marta 1810. godine general Isajev prelazi Dunav u blizini Velikog ostrva i osvaja prvo Brzu Palanku, zatim opkoljava Kladovo i dolazi do Prahova. Time počinje prva faza ruske intervencije, ubrzo potom, zbog promena u komandnom lancu, vojska se povlači u Vlašku.
Ali već u junu, na zahtev srpskih ustanika i zbog razvoja situacije na terenu, ruske trupe se ponovo vraćaju u Srbiju, pod komandom grofa Cukata. Oko 4.500 vojnika — pešaka, konjanika i artiljerije — prelazi u Negotinsku Krajinu. Sa njima dolazi i Petar Dobrnjac, koga Cukato imenuje zapovednikom u Kladovu.
Karađorđe šalje u Prahovo oko 3.000 najboljih srpskih boraca iz više nahija da se pridruže ruskim trupama. U toj grupi su se nalazili Hajduk Veljko, Tanasije Čarapić, i drugi iskusni ustanici. Prahovo je u tom trenutku veliko tursko utvrđenje sa više hiljada vojnika.
Bitka za Prahovo počinje 2. avgusta. U teškoj borbi, turske snage trpe velike gubitke, oko 500 mrtvih i 600 ranjenih. Srpsko-ruski gubici iznose 47 poginulih i 72 ranjena.
U krvavoj borbi koja je vođena u Prahovu 2. avgusta poginuo je vojvoda Tanasije Čarapić, komandant Grocke nahije i jedan od najcenjenijih srpskih vojvoda tog vremena. Inače, rođeni brat čuvenog Vase Čarapića. Vidi OVDE.
Pogibija Tanasija Čarapića duboko je potresla srpski logor, ali borbeni duh nije oslabio. Njegovu smrt opisao je u knjizi "Kneževina Srbija" objavljenoj 1876. godine, Milan Đ. Milićević:
Sledećeg dana, 3. avgusta, Turci pokušavaju protivnapad, ali su ponovo odbijeni. Srpsko-ruske snage gube još 37 ljudi, 64 su ranjena. Time je slomljena turska nadmoć na Dunavu. Osmanlije napuštaju Prahovo i Negotin i povlače se u Bregovo, gde se okuplja više od 10.000 boraca.
Opsada Bregova počinje 20. septembra. Već 25. septembra tursko utvrđenje pada. Prema zapisima ruskog istoričara Petrova,
„S padom Bregova, cela istočna Srbija, osim Vidina, bila je očišćena od Turaka.“
Početkom novembra 1810., u Prahovo dolazi i sam Karađorđe, zajedno sa hiljadu najboljih konjanika. Tamo se sastaje sa generalom Zasom i grofom O’Rurkom. Zima je na pomolu, i dogovoreno je povlačenje ruskih jedinica u Vlašku. Do kraja novembra, većina trupa napušta Srbiju, iako su pojedine posade ostale još neko vreme u Negotinu i Kladovu.
 |
| Grof Josif Kornelijus Orurk |
Iako se ovde odlučivala sudbina istočne Srbije, bitka za Prahovo nikada nije dobila mesto koje zaslužuje u istorijskim knjigama i kolektivnom pamćenju. Zajednička borba srpskih ustanika i ruske vojske pokazala je snagu, hrabrost i političku odlučnost srpskog naroda. Ruski komandanti pohvalili su srpsku disciplinu i borbenost, a mnogi ustanici, uključujući Hajduk Veljka, odlikovani su ruskim medaljama za hrabrost
Ali, iako ključna za oslobođenje istočne Srbije od Turaka, u Prahovu nema spomenika, niti svečanih obeležavanja. Ipak, Bitka za Prahovo 1810. ostaje kao svedočanstvo o danima kada su Srbi i Rusi zajedno pisali istoriju kojom mogu da se ponose.
Detaljnije o bici kod Prahova i borbama za oslobođenje istočne Srbije – na ovom linku: https://sloven.org.rs/srb/?p=11292
