24. јун 2024.

DEDA BORA FURNjIGIĆ - DOKUMENTI GOVORE

          Povod za sećanja na deda Boru Furnjigića objavljujem kao revolt na bacanje stare dokumentacije na smetište komunalnog otpada. Na tom smetištu pronašao sam neka dokumenta pa u cilju očuvanja sličnih, koja zapravo govore o životu čoveka na koga se odnose, treba ih sačuvti a nikako bacati. Imamo velike i velelepne građevine i stari nameštaj za koji sigurno možemo naći neki kutak u tim građevinama i u nekom starom ormanu sačuvati dokumentaciju na koju jednostavno možete zapisati: DOKUMENTA NAŠIH PREDAKA.

          Deda Boru sam poznavao lično. Bio je to omanji simpatični starčić, uvek raspoložen, nikada tužan, spreman na šalu i dobre odnose sa komšijama. Spreman da pomogne a nikada da odmogne. Iz njegovih pronađenih (a ne sačuvanih dokumenata) saznao sam nekoliko zanimljivosti:

          Prvo. Nisam znao da je deda Bora odrastao u trgovačkoj prahovskoj porodici. To nam potvrđuje sačuvana menica o zaduženju kod Negotinske zadruga za štednju i kredit br. 83 od 11. aprila 1936. godine. A da je to bila jaka trgovačka porodica potvrđuje i prihvatanje Stanka Džambasovića, nekada vlasnika nekoliko mesara, preko kojih su se snabdevali brodarske kuhinje skoro svih podunavskih zemalja i vlasnika Hotela “Evropa” u Prahovu Pristaništu, gde su se takođe okupljali brodarci, da jamči za porodicu Furnjigić kod eventualnog ne vraćanja kredita.

 

Drugo. Porodica Furnjigić je bila i ozbiljan proizvođač vina i rakija što nam potvrđuje pronađeni Obračun poreze na vino i rakiju Poreske uprave u Negotinu po kojoj se Mladen Furnjigić iz Prahova duži porezom na 3.255 litara vina i 78 litara rakije roda 1960. godine, na što je plaćen porez u iznosu od 36.880 dinara.

Obračun potvrđuje i često osporavanu priču kako Prahovljani nisu bili vrsni proizvođači vina i rakije, što jednostavno nije tačno jer posedujem transportne liste sa poznatih dunavskih paklera, među kojima je i potopljeni pakler “Uskok”, koga su Nemci zaplenili 17.04.1941. godine, a 7.9.1944. godine ga potopili na dno Dunava u Prahovu, iz kojih se može videte da su prahovski vinogradari širom Kraljevine, a kasnije Socijalističke Jugoslavije, odvozili vino i rakiju na pijace, i do Maribora i Ljubljane.  

I na kraju, evo i dokaza ko je 1958. godine gradio prahovsko pristanište. To nam potvrđuje deda Borin ugovor o radu br. 188 od 15.02.1958. godine zaključen sa tada priznatim velikim državnim Preduzećem za vodene puteve “Ivan Milutinović” iz Beograda, koji je, usput budi rečeno, tokom gradnje pristaništa u Prahovu iz Dunava pomoću dve dunavske dizalice ("Soča" i "Sutjeska") izvukao desetak različitih plovila, kako bi obezbedio dovoljan prostor za pristanište i kasnije manevrisanje (boksažu) barži i šlepova do istovarno-utovarnih stanica u samoj luci.

Prema tome, ne bacajte dokumenta vaših predaka, već ih sačuvajte jer svaki od njih čuva priču o ljudima čija su imena ispisana na njima. A ako imate takva dokumenta i dođete do lepih saznanja o vašim precima rado ću ih objaviti na svom blogu.

Архива чланака