УЛИЦА ТАНАСИЈА ЧАРАПИЋА?

Када су 1991.године одређивани називи улица у Прахову, начињен је пропуст који, по мом скромном мишљењу, треба исправити. Наиме, ниједна улица тада није добила назив по Танасију Чарапићу, иако је он својим херојским ликом и делом то свакако заслужио. А ево и зашто.
У Прахову се августа и септембра 1810.године одиграла једна од највећих битака Првог српског устанка, у којој су се здружене српско-руске снаге месец дана бориле против Турака, вишевековних поробљивача српског народа. Србе је у том боју предводио Војвода Танасије Чарапић. Њему се касније придружио и Хајдук Вељко, који се у то време по Карађорђевој наредби борио у Соко Бањи.
Треба знати да у ослобођеној Србији (од 1804-1810.г.) Кладово, Брза Паланка и Прахово нису били слободни. У њима су, за разлику од свих насеља у Србији, постојала јака турска утврђења са по три реда ровова. Таквим рововима било је опасано и Прахово, на 500 метара испред насеља, и у њима се налазило преко 3.000 добро наоружаних Турака. Чињеница да у читавој тадашњој ослобођеној Србији постоје три неослобођена насеља сметала је Карађорђу, па су војводе Петар Добрњац и Танасије Чарапић са својом војском послати у Крајину да коначно отерају Турке и ослободе Брзу Паланку, Фетихслам (Кладово) и Прахово. Долазећи из Пореча преко Мироча најпре су ослободили Брзу Паланку, а потом се Петар Добрњац са војском упутио узводно на Кладово и Ада Кале, а Танасије Чарапић низводно ка Прахову. Све време битке садејствовали су и Руси под командом генерала Исајева.
Ту, на праховским рововима у коначном обрачуну за ослобођење Прахова, Турци су тако поражени да су у бегу ка Видину за собом оставили наоружање, топове, па чак и заставе. Али у тој жестокој борби у Прахову живот је, поред многих, изгубио и војвода Танасије Чарапић. Сахрањен је у порти старе Цркве у Прахову (брвнаре), а касније су његове кости измештене у порту поречке Цркве (Доњи Милановац).
Фамилија Чарапић јесте једна од најугледнијих српских породица тога времена. Танасијев брат Васа Чарапић, погинуо је четири године пре њега, са још 54 своја саборца у ноћи 29/30 новембра 1806.године, у крвавим борбама за ослобођење Београда. У тим борбама учествовао је и Танасије, и тада је доживео да му брат Васа издахне на рукама, поручивши му да га сахрани код манастира Раковица, што је Танасије и учинио. Али Васа и Танасије Чарапић нажалост нису једине жртве породице Чарапић. У сечи кнезова 1804.године, од стране Турака погубљен је стриц Васе и Танасија, кнез грочански Марко Чарапић из Белог Потока.
Након погибије Танасија Чарапића 1810. године, Васин син Илија, иначе Карађорђев зет, са само 18 година постављен је за новог грочанског војводу уместо свог стрица. Илија Чарапић је касније био први управитељ Београда. А Танасијеви синови Марко и Ђорђе били су предводници чувене буне против диктатуре кнеза Милоша, познате „Чарапића буне“, који су такође дали своје животе за слободу српског народа.

УРЕЂЕНА МАЛА САЛА ДОМА КУЛТУРЕ

Спонтана иницијатива групе праховских жена за опремање мале сале дома културе брзо је прихваћена од стране великог броја Праховљана, и добровољним прилозима за кратко време прикупљено је 164.000 динара. Тим новцем је, према речима Миодрага Кицорановића „Стајка“, купљен прибор за ручавање за 84 особе, колики је и капацитет мале сале. Средства се и даље прикупљају ради набавке преосталог потребног прибора као и друге опреме, а сви заинтересовани грађани који желе да помогну ову акцију своје прилоге могу понудити неком од чланова савета, који ће им издати уредну признаницу.
Иначе, ове године је у малој сали замењена комплетна столарија, обезбеђено независно централно грејање, зидови су освежени новом бојом а на једном од зидова је, специјалним фото-материјалом, урађена стална поставка фотографија археолошки вредних предмета пронађених на локацији Прахова.



Мала сала је опремљена и новим столовима и столицама, па ће уз топле радијаторе окупљање Праховљана у хладним зимским данима бити много пријатније. Драги Кицорановић и Бранко Стефановић, између осталог потврдили су ми да је сва купљена опрема књиговодствено власништво МЗ, и да сви заинтересовани грађани за коришћење мале сале (са целокупним инвентаром и опремом) могу да се обрате савету МЗ-це са таквим захтевом, и она ће им бити стављена на располагање уз јединствене услове за све потенцијалне кориснике.

ПУТ ДО ЕВРОПСКОГ СЕЛА

Када су неки Праховљани у Бечу најавили да ће Прахово бити ''европско село'', наивно сам поверовао да ће се то заиста и догодити, верујући да Прахово има потенцијала да се та идеја реализује и да смо на том путу у овом тренутку уз Јабуковац (који је већ прешао половину тог пута) међу првима у нашој општини. Међутим, како је на последњој седници Скупштине општине Неготин, одржаној 7. октобра, покренуто питање увођења месног самодоприноса у Самариновцу, чини се да ће Самариновац постати ''европски'' пре Прахова. Jер за разлику од наших мудраца у Савету МЗ, у суседном Самариновцу очигледно знају шта им треба чинити, и прве кораке већ чине.
Моје мишљење је да је месни самодопринос у овом тренутку најбоља опција за бржи развој насеља, јер се из буџета општине без истог не може добити ни динар. Средства месног самодоприноса су део буџета општине која се уплаћују на наменском подрачуну, и онога тренутка када на том подрачуну буду уплаћена прикупљена средства грађана, општина ће за исту намену издвојити исту суму новца. Или простим језиком речено, ако они за пет година прикупе 200.000 евра, општина ће им за исту намену обезбедити још 200.000 евра. Рачуница је проста.
Праховљани међутим немају намеру да уводе самодопринос, већ сматрају да то треба да буду готовинска средства, или како народ каже „паре у кешу“. Али проблем је што је тај кеш у рукама неког сеоског благајника, а не на подрачуну општине Неготин, па тако општина нема увид у то колико смо ми то пара прикупили, те по Закону о самодоприносу нема ни обавезу да учествује у нашим пројектима (када се ми сами финансирамо ''из џепа'', а не са наменског подрачуна буџета општине).
Подсетио бих да је у једном од првих постова на овом блогу из 2009.године, тадашњи председник општине Љубиша Ђорђевић ову тврдњу практично потврдио изјавом објављеној у "Вестима", где се каже:
"Predsednik privremenog organa Ljubiša Đorđević je rekao da će meštanima Prahova pružiti svu logističku podršku, te da će se takođe potruditi da iz različitih fondova obezbedi i finansijsku pomoć ovom projektu.
'Moj cilj je da se na svaki njihov uplaćen 1 evro, obezbede još 2', poručio je on. Projekat naime predviđa tačan iznos uplate samodoprinosa u petogodišnjem periodu za različite projekte infrastrukture, poput obnove kanalizacije, asfaltiranje puteva kao i uređenje groblja."

УШЋЕ ТИМОКА У ДУНАВ

Када се размишља о излету у природу људи нашег краја најчешће помисле на већ позната излетишта: Вратну, Стеванске ливаде, Совинац или обалу Дунава.
У том смислу желим да вам поставим питање: Да ли сте некада били на месту где се Тимок улива у Дунав?
Готово сам сигуран да нисте!
Да будем искрени, до пре неколико месеци до тог места се није ни могло јер се налазило у граничној зони у којој се могло кретати само уз посебну дозволу граничне милиције. Међутим, гранична зона више не постоји и сада се без проблема може доћи до места где се Тимок улива у Дунав. Због лепоте ушћа и природе коју сам  код првог одласка угледао, у другој посети повео сам и пријатеље. Њихов је утисак, као и мој, да је права штета да живимо на десетак километара од тог географски значајног места а да га бар једном не посетимо.
Ушће Тимока у Дунав са надморском висином од 28 метара је најнижа тачка у Србији. Долазак на ушће пружа веома леп поглед на Бугарску, која је (када сте на самом ушћу) удаљена само десетак метара. А поглед на Румунију је, чини се, одатле још лепши, посебан доживљај је сам поглед на Дунав који је од ушћа видљив десетак километара. И најзад, ту се опраштамо од Дунава који, кажу, низводно до Црног мора наставља мирнији ток .
Пут до ушћа Тимока води кроз Србово и пролази кроз прелепе шумовите пределе попут  Мироча или Дели Јована, све до Косног грла, места нижег од корита и нивоа самог Дунава због чега су 1930.године изграђена чак три постројења за црпљење воде из природних каптажа Неготинске низије. Био је то једини могући начин потпуног исушивања великих баруштина око Неготина и "неготинског блата" као остатку некадашњег Влашко-Понтијског мора.

ДОМ КУЛТУРЕ "ВУК КАРАЏИЋ"

Нови Дом културе у Прахову грађен је у периоду од 1982-1987.године, али је његова градња почела много раније. Трагајући за подацима ко је, када и како одлучио да се уместо реновирања и оправке старог Задружног дома Прахово окрене изградњи новог дома културе, дошао сам до неких занимљивих сазнања. Из записника са зборова бирача из седамдесетих година прошлог века види се да нико у Прахову у то време није размишљао о новом дому културе, већ само о посебној згради амбуланте. Тада је одлучено да се спроведе писмено изјашњавање грађана како би се утврдило да ли се та идеја прихвата, колико су домаћинства спремна да издвоје за финансирање изградње нове амбуланте и на ком месту би она требала бити лоцирана.
По спроведеном изјашњавању постало је јасно да је идеја прихваћена, да је спремност за учешће у финансирању изнад очекивања и да већина грађана сматра да би најпогоднија локација нове амбуланте била у самом центру насеља. Подсетио бих да је Прахово тога времена било на узлазној путањи развоја, стално је истицана потреба за пристојнијим условима за рад месне заједнице, библиотеке, политичких организација, омладинске организације, а у то време је било активно (и веома успешно) културно-уметничко друштво чије су активности превазилазиле локалне оквире, јер се сваке године ишло на гостовања пограничним насељима у Румунији и Бугарској, као и нашим радницима у иностранству (у Аустрији, Швајцарској), па се од пројекта изградње нове амбуланте дошло до идеје изградње много веће зграде у центру насеља у којој би функционисала трговина, угоститељство, политичке организације, удружења грађана, дешавали се културни догађаји (концерти, приредбе, биоскопске представе итд.) али и пружале адмнистративне, информативне, поштанске, здравствене услуге.
Тако је започела изградња Дома културе „Вук Караџић“ у центру насеља, површине од преко 1.500 м², средствима месног самодоприноса кога су Праховљани плаћали 15 година (1975-1990). Изградња је успешно завршена три године пре истека самодоприноса, тј. 23. маја 1987.године. Нови дом је тога дана свечано отворио тадашњи председник општине Неготин, Љубиша Добрић, а свечаност је започела наступом четири фолклорне групе са близу 100 извођача - чланова тада активног КУД „Браћа Лазаревић“ из Прахова.

ШАЗИТОАРЕ ÂН ПРАОВА

Влашка демократска странка је, оглашавајући се преко интерне телевизије Прахово, за недељу 25. септембар најавила одржавање посела („шазитоаре“) у Дому културе „Вук Караџић“, у коме се већ дуго ништа не дешава. Том се догађају нажалост одазвао веома мали број људи, а општа је оцена присутних да је овом, пре свега културном а не политичком догађају, изостало боље информисање Праховљана, с обзиром да праховску интерну телевизију више нико и не гледа. За малобројне посетиоце пријатно изненађење био је наступ (на дуго запостављеној позорници дома културе) глумачке трупе Балкан Нови Покрет, коју предводи Весна Станковић.
Велика је штета што је овај догађај прошао готово незапажено, јер „посело“ је заправо веома добра позоришна представа „Сан о Балкану“ на тему начина живота и обичаја Влаха у Источној Србији, са приказом елемената влашке магије и култа мртвих, праћена препознатљивом музиком „Балканике“.
Управо због свега наведеног, преносим снимак поменуте представе, највише због великог броја Праховљана који о одржавању ове представе нису били обавештени.

УПУТСТВО ЗА ЗАУЗИМАЊЕ ПЛАЦА НА ОБАЛИ ДУНАВA

Када на обалу Дунава испод Прахова дођете из правца праховске луке приметићете да је на самој обали, на песку и у подножју бедема, никло ново насеље. Његови мештани назвали су га ЛЕЊОГРАД и о томе обавестили и његове посетиоце.
Шетајући обалом схватио сам како је треба освојити ако то заиста желите, и управо из тог разлога објављујем конкретно УПУТСТВО .

1. На обалу долазите чешће и добро осмотрите терен а све са циљем да пронађете место које вам се највише свиђа, али се прво добро распитајте да га није већ заузео неко од (бивших или садашњих) председника тимочких општина (Бољевац, Неготин итд.)





2. Када сте се одлучили за погодну локацију, на изабрану локацију најпре разапните шатор, а ако немате шатор послужиће и најлон као на слици;








3. Набавите цемент, склоните најлон, ископајте на брзину мали темељ и простор који сте заузели бетонирајте у виду темеља;





4. Када темељ очврсне довезите и поставите на њега камп кућицу (своју или позајмљену) а онда и њу покријте кровом од дрвене грађе и црепом.




5. Када се након извесног времена комшије, узводно и низводно, навикну на ваше присуство и почну да вас ословљавају са: Комшија!, знајте да сте постали грађанин Лењограда, и тада можете да кренете у озбиљнију градњу зградице од тврдог материјала;


6. А ако су вам апетити већи од тога, поред ваше викендице можете засадити парадајз, паприку, лук, шаргарепу, црни или бели лук и остало поврће, и то вам може бити одлична забава јер ради рекреације у вечерњим сатима можете кофом захватати воду из Дунава до миле воље и заливати ваше поврће.



Скрећемо пажњу да је ово упутство сачињено на основу вишегодишњег искуства људи који су то већ урадили и верујте потпуно је успело, а приноси повртарских производа су већи од очекиваних!
ПОЖУРИТЕ ДОК ЈОШ ИМА СЛОБОДНИХ МЕСТА!
А КАДА ЛЕГАЛИЗАЦИЈА ПОМЕНУТИХ ОБЈЕКАТА ДОЂЕ НА РЕД, БОГ НЕКА ВАМ ЈЕ НА ПОМОЋИ...

НИЗАК ВОДОСТАЈ ДУНАВА

Ових дана је водостај Дунава достигао изузетно низак ниво. У неким дунавским лукама у Румунији и Бугарској усидрени су бродови скоро свих подунавских земаља. У мерној станици Прахово, у којој се водостај мери од 1925.године, на мерној лествици забележен је ниво воде од 90 сантиметара. Неуобичајено низак водостај за ово доба године учинио је, између осталог, да из дунавских вртлога изроне олупине немачких бродова потопљених септембра 1944.године, а на самој обали и остаци римског пристаништа изграђеног у последњој години првог века нове ере.

Постоји податак да је због изузетног значаја пристаништа у римском граду Аквису, на једном од стубова његове источне капије 99.године нове ере била постављена прва Трајанова табла, друга је стоте године била постављена на мосту преко Дунава код Костола, а трећа, она која је данас видљива у Ђердапској клисури код Текије, постављена је 101.године у знак пробијања Трајановог пута кроз Ђердапски теснац.