СПАСОВДАН - СЛАВА ПРАХОВА

Спасовдан је праховска заветина и слава у чијем је обележавању некада активно учествовало сво становништво, од најмлађих до најстаријих. Празник Вазнесења Господњег, или како је у народу уобичајено, Спасовдан, један је од десет празника посвећених Христу. Вазнесење спада у покретне празнике - увек пада у четвртак, четрдесет дана после Васкрса, а десет дана пре Духова.
О Спасовдану се у рану зору одлазило у поље и брало цвеће, са којим би сe ишло у цркву где се посипало по поду. Од цвећа би се клечећи исплетали венци, а после литургије ка записима у пољу кретале би литије. Основнa функција литија је била заштита усева од природних непогода,а тиме и увећање приноса, због чега су се обавезно и носиле у време пре њиховог сазревања. Литије су кретале у поворци коју је некада пратила и музика.
Записи су најчешће постављани поред великих и изражених храстових дрвета, а ако њих није било, онда је то могло бити и било које дрво које би својим високим растом и плодним рађањем симболизовало природно благостање. На том дрвету по доласку литија свештеник по обичају урезује крст и полива га зејтином.
Записа је било у потесима „Арцари“ (ла Костанђин), Жупњаса, Бајрак, Грман, од којих се до данас одржао само запис на брдашцу „Гламија“ на улазу у насеље. Литије су кретале од цркве иза којих је ишла поворка момака и девојака и певала. Код записа би свештеник читао молитву а потом литије обилазиле око записа три пута, након чега би свештеник резао колач неког од праховских домаћина а потом присутни подизали три пута високо ка небу, уз молитву за плодним растом пшенице, кукуруза и других култура.
Код последњег записа, на брежуљку изнад Дунава „ла кољиба пйндарилор“ (кућица чувара поља), одакле се протезао поглед на Дунав, до Михајловца и низводно до Грује у Румунији, људи из литијске поворке су након дугог пешачења обедовали. Тог записа и кућице чувара поља више нема због изградње великог стоваришта нафтиних деривата. Код "старе цркве" литије је дочекивало читаво село, а њихов долазак на почетну позицију, код нове Цркве оглашавао се прангијама.
У време самоуправног социјализма литијама се није ишло до записа већ само унутар црквене порте, обилазећи три пута око цркве и тако се одржавала традиција дуга два века. Такав однос према обележавању Спасовдана не треба да чуди ако се завири у оцену идеолошко-политичког стања у Прахову тога времена, коју је овлашћени известилац 15. априла 1964. године упутио општинским органима где се поименице наводе сви чланова Црквеног одбора (њих 20). Оцењујући ту црквену активност известилац каже: 'Спасовдан организује Црквени одбор и то међусобно се часте и нико у селу не придаје никакву важност'.
Кретање литија обновљено је последњих година, али то данас није светковина какве се радо сећају старији мештани. У поворци за литијама данас нема музике, а дочек литија код нове цркве више не оглашавају прангије. Светковина се завршава скромним ручком и ништа више од тога. Има насеља у Неготинској Крајини која своју славу прослављају према традицији и обичајима својих предака, баш као у "стара добра времена".
Ношење литија је стари хришћански обичај о коме Тихомир Ђорђевић ("Наш народни живот") каже: "да је црква старим религиозним играма дала хришћански карактер", док Милан Милићевић ("Живот Срба Сељака"), исти обичај описује нешто детаљније, и каже: "У тај дан скупе се момци код цркве, узму себи на прси иконе па два и два за барјактаром, а за њима свештеник са јеванђељем, иду од записа до записа, сви господајући у глас: крстоноше Бога моле, Господе помилуј!".
На крају се може закључити да је изузетно лепо што се један од најстаријих црквених обичаја задржао и у Прахову све до данашњих дана, као и у многим другим насељима и градовима у Србији.