PRAHOVO "GOSPODAR SVOJE OKOLINE"

Poslednjih godina Prahovo sigurnim koracima grabi ka prerastanju u industrijsko-saobraćajni centar, ne samo opštine Negotin već i istočne Srbije. I do sada se Prahovo u razvojnim planovima opštine Negotin definisalo kao sekundarni centar opštine, ali sa predstojećim proširenjem Luke Prahovo i njenih kapaciteta u jednu od najvećih na donjem Dunavu, sa modernizacijom pruge Zaječar - Prahovo - Prahovo Pristanište (radovi su već izvedeni do Trnavca) i izgradnjom brze saobraćajnice sa četiri saobraćajne trake, tri nadvožnjaka i dva kružna toka, retko će se gde u Srbiji naći takav saobraćajni čvor sa prirodnim ukrštajem rečno-železničko-drumskog saobraćaja.

Na sajtu Opštine Negotin, od poslednjih pet objava tri se odnose na područje katastarske opštine Prahovo, i to:

1. Obaveštenje javnosti da je doneto Rešenje o odobrenju Projekta izgradnje stanice za snabdevanje gorivom, autoperionice i autoradionice za pratećim sadržajima, na kompleksu od čak 16 katastarskih parcela u KO Prahovo;

2. Obaveštenje javnosti o Projektu skladištenja neopasnog otpada na jednoj katastarskoj parceli u poslovnom krugu "Elixira" Prahovo;

3. Obaveštenje javnosti o donošenju Rešenja o Projektu za izgradnju brze saobraćajnice kojom će povezati granični prelaz  Kusjak sa Hemijskom industrijom "Elixir" i Lukom Prahovo, a završava na granici sa KO Radujevac, istim projektom planira se i rekonstrukcija puta Negotin - Radujevac - Prahovo - Samarinovac. 

Pored već pomenutih planova u izgradnji i razvoju Prahova treba pomenuti ranije usvojeni Plan izgradnje Luke na Dunavu (za koji je objavljen tender i čak 12 izvođača preuzelo dokumentaciju), Plan izgradnje gasovoda sa merno-regulacionom stanicom u Prahovu, i najzad, izgradnja hemijsko-tehnološkog parka sa više proizvodnih pogona i pratećom energetskom, transportnom i komunalnom infrastrukturom, u kome je već izgrađeno nekoliko vitalnih objekata poput Spalionice komunalnog otpada iz koje će se čitava Elixir  industrija snabdevati strujom i vodenom parom, a možda će u nekoj doglednoj budućnosti na taj sistem centralnog grejanja prikačiti i samo naselje Prahovo.

Novinar "Zemunskog glasnika" je 1868. godine, u tekstu koji se bavio izmeštanjem Negotina na dunavsku obalu kod Kusjaka, oduševljeno zabeležio: "Najposle Prahovo će, samo ako se tudi varoš naseli, kad - tad izgubiti dosadanji seoski tip, i taj vis (63 m.n.v) iopet mora postati gospodarom cele svoje okoline". 

Moj skroman zaključak je da kada se ove godine asfaltiraju dve glavne ulice, Vuka Karadžića i Kneza Miloša, Prahovo više neće biti samo selo već lepa varoš na Dunavu, na ponos svojih stanovnika!

ВЛАШКА БУНА

У дневним новинама „Борба“ од 19. маја 1953. године објављена је занимљивост из Бора, где су рудари својим новцем желели да изграде фабрику, као приказ новог облика управљања и демократије. 

   Новинар Драган Марковић, као сведок времена, Бор описује као „малену паланку пуну дивљих кестенова, где јутро никада не доноси пролеће, а зеленкасти дим разноси мирис киселине који њени становници осећају и свакодневно удишу. Нигде олисталих воћки, а једини украс рударског насеља је јама у коју свакодневно силазе три рударске смене. Како је чудна та пурпурна руда, а има и злата. Али је сумпор на простору од 20.000 хектара уништио сво зеленило и живот сељака.“ 

У тој паланци новинар је пронашао занимљивог саговорника, сведока прошлих времена: „Французи су топили бакар. Тридесет три године дим из пећи  је разносио сумпор по околини.  Земља је венула, а пшенична поља су постајала пуста. С јутром, сељаци су са трема својих кућа гледали пут дима и проклињали. Једнога дана, у пролеће 1935., дигли су буну. Из околних села: Слатине, Кривеља, Оштреља и Брестовца — вукле су се друмовима колоне сељака наоружаних вилама и секирама. Водио их је неки чича Станоје Миљковић. Имао је њиву на шестом километру. Дошли су пред топионицу, било их је преко 5.000 и тражили да им Французи плате земљу коју уништава сумпор. Ови су то одбили. Уместо договора почело је крвопролиће. Читав пук жандармерије покушао је да ватром угуши буну. Али, гнев је пламтео, људима је пред очима класала пшеница. У потоку, недалеко од рудника, водила се неравноправна борба. Било је мртвих, неки су стрељани тада, неки касније. Дим из Бора и даље уништава њиве”.    

  Свануо је 7. април 1953. године. У Бору је заказан референдум са питањем: „Друже да ли се слажеш да се 300 милиона од нашег новца уложи за изградњу фабрике сумпора?". Гласање је почело у 6 ујутру, кад трећа семена излази из рудника, а трајало је ноћу до 10. Сваки погон имао је своју комисију. 

        Да ли ће се предлог усвојити?  

        Занимљиви су неки детаљи са овог референдума које је записао директор рудника, инжењер Драго Чех: „Срео сам рудара Јанка. Имао је једну ногу у гипсу и ишао је на штакама. Упитао сам га: Куда? На гласање. Због гласа бих ишао и на врх брда!" Не мало њих, скрива се, шета около и гледа да ли га неко посматра. Људи хоће да гласају тајно, има случајева да испуњен листић донесу тек ноћу. 

        За време референдума у граду је владала необична живост. Људи су долазили и из околних села, око 40 километара далеко, да чују шта ће рећи рудари, хоће ли се градити нова фабрика која ће да уклони сумпор и спаси њихова поља. Гласови су се пребројавали, сви су се интересовали за њих, и народни одбор, и занатлије, и јавни тужилац, и грађани — јер свако од њих има у породици рудара. 

        Бор је тога дана с нестрпљењем чекао крај референдума. Само три гласа је било против. Нова фабрика почеће да се зида још ове године. Рудник је за њу одвојио својих 300 милиона из фонда за самостално располагање. Она ће оживети зеленило на пољима, заталасаће се опет пшеница и сељаци више неће боловати. А фабрика ће сваке године нашој привреди давати и преке три милијарде динара. То је достојан споменик Влашкој буни!

        А онда неочекивано сукоб сељака (који раде у Бору) и радника. Логика радника - сељака је да ако се за станове радника у Бору искористи вишак од 50 милиона, а шта добија село? Раднички савет борског рудника је пресудио: 15 милиона за друштвени стандард на селу. Тако је и било. Из тог новца у Злоту је купљена кино-апаратура и почела градња школе, у Слатини се копао артески бунар, у Брестовцу кино-апаратура, у Белој Реци гради се мост. За све ове набавке и градње сељаци су формирали своје одборе и тако лагано ушли у нове самоуправљачке односе као и Раднички савет рудника у Бору, који је ускратио давање 100.000 њихових пара за бициклистичке трке око Србије или чак 900.000 за излете и шетње. О свему сада одлучују Сељачки одбори и Раднички савет рудника. Узалуд су ургенције из Београда, јер ако Раднички савет није донео Одлуку од трошења пара за друге потребе нема ништа!   

                            Тако је то било 1953. године, а како је данас?

Бродом од Београда до Прахова 1958.

Брод полази из Београда за Прахово суботом и уторком. Увек у осам увече. Продорни јаук бродске сирене објављује полазак. Са кеја машу тамне прилике. Кад престане Сава, брод се окреће супротно од Земуна и ведро загази у Дунав. 

Репортажа почиње на постаји Панчево. Она почиње у ходнику уз само машинско одељење. Ту је топло и равномерно клокоће. Дивно место да путници друге класе спавају. Око њих на простртим капутима леже деца. Дивна толеранција I и II капетана. Први капетан је сед и омањи човек, али елегантан и са фотографским апаратом преко рамена. Он је у друштву девојака, које се поносе што је капетан с њима у друштву. Девојке имају кабину и то луксузну на горњем делу брода. Али, заиста шта би оне могле да сањају у утроби дунавске лепотице. Девојке иду до Текије. Оне тамо имају тетку, а тетка нема деце, па ће можда и да презиме. Уче оне приватно гимназију и бележе утиске о мушкарцима.

Скоро је десет. Они који немају кабине састављају у салону прве класе столице и пребројавају овце које прелазе брвно. На тај начин они дођу до драгоценог сна. Неко већ код стошездесете овце не зна за себе, а неко разбијен о гребен брига мора да преброји неколико бескрајних стада узалуд. Кад се успавају наилази строги манипулант а наплаћује казну. Ако се боље погледа, манипулант је у праву. Није салон прве класе за спавање, салон је за седење, вечеру и разоноду. Казна није велика, свега двеста динара. Уз интервенцију милиционара, пратиоца брода, све је уредно исплаћено. Васпитава се наш свет.

Брод такорећи заноћи у Великом Градишту. Тих неколико сати провешће витези округлог стола у пристанишној крчми. Главну реч има плава жена у зеленом џемперу. Она свечано обећава да ће у чарапама играти. Њен каваљер, стручњак за пролазност, уверава је да је нико и ништа ако то не учини. Баш у то време лаганим ходом са забринутим лицем пролази први капетан. Он обилази брод. Девојке је успавао у намери да их фото-камером овековечи тек сутра на палуби кад се у позадини буде видео Голубац, древни порушени град. Моја је кабина Б. Али, мој сустанар није се још увек појавио. Он тражи мене, а ја њега. То исто чини и једна млада жена чије је име Зага и која путује код мужа на градилиште. Она би најрадије легла и стигла што одморнија, јер жене су жене. Оне пазе на први утисак, па макар био у питању и муж. Госпођа Зага има више среће од мене. Њена сапутница, млада инжењерка, долази и отвара луксузну кабину. Присуствујем њиховом упознавању. Оне после тога закључавају кабину и још нешто разговарају. Претпостављам да су се погађале која ће од њих две да спава на спрату. На крају ме затиче код врата моје кабине сапутник коме падају густи бркови на усне и који се смеје на цео овај призор који нам пружа стари брод „БЕОГРАД“. Да не би дошло до расправе причам сапутнику, иако не знам његову професију, како сам тек јуче скинуо гипс са леве ноге. То га је дирнуло и ја сам закључио да је врло добар и нежан човек.

У три ноћу пошли смо из Великог Градишта. Било је дивно јутарње купање на благом ветру. С леве стране лежала је Румунија са местима која нису показивала живот. Скоро једна уз другу, дизале су се до пристојне висине осматрачнице. По јасном сунчаном дану њихови војници су гледали кроз дурбине наш путнички брод.

Нека екскурзија више гимназије из Приштине певала је и играла на првом сунцу. Први капетан се бунио због игре, јер је палуба, уствари кров салона прве класе. Капетан је и даље носио апарат. Девојке су опет биле у његовом друштву и палуба се претворила у шеталиште. Вођа екскурзије ученика осмих разреда више гимназије из Приштине спавао је на састављеним хоклицама, а ђаци су га нешто из пажње, а нешто и ради весеља покривали свим и свачим. Вођа, професор географије, није могао да назебе. Било му је свакако топло под мантилима свих врста. Кад се пробудио, одржао је јаван час о Ђердапу. Мислим да није било потребно кад је казао: Ми се сада налазимо у Ђердапу, јер да се налазимо у Ђердапу било је очито.

Енглескиња, биолог и њена сапутница Американка, у годинама, које више нису за љубав, пиле су из термоса чај. Њима је досађивао неки пијани трговац који је на врло погрешан начин употребљавао неколико немачких речи. Стари господин из салона прве класе, који никоме није досађивао, рече сасвим тихо: Млади господине, видите, овај лудак масира ове странкиње још од синоћ. Целе је ноћи пио и чекао да устану. У подне, за време ручка, пијани трговац је објашњавао како у Румунији „никс музика“, али како у Кладову изинген блех капела пох. Дешавало се да му се изгубе, негде на бочним палубама, али он их је упорно тражио и налазио у прави час. То је све на крају примило комичан карактер, и овај коме је цела ова егзибиција била јасна могао је да се насмеје поштено.

У једном тренутку, негде пред самим Праховом били смо блокирани од бродских службеника. Сви смо морали да останемо неко време ту где смо. Два манипуланта прегледала су по трећи пут карте. Не знам шта ми би, рекао сам: Изволте, прегледајте, то је четврти пут. Манипулант ме строго погледа и још строже рече: Ако треба, прегледаћемо и осам пута. Нисам могао да учиним ни шта боље па одсекох: Врло добро!

Брод је био препун сељака са оближњих постаја. Њихове корпе су се црниле од грожђа и златиле од дуња. Нисам ни приметио да су личности које сам упознао на почетку ишчезле. Није било више витеза округлог стола, ни мог сапутника који је имао добро срце. Сишла је негде и госпођа Зага са инжењерком. Сишла је и плава жена са чарапама које су се црниле од олаја. Нестао је негде и пијани трговац. Први капетан је такође шетао сам без апарата. Много је он девојака испратио на Дунаву, да је бар све снимио, замислите колика би данас била његова колекција.

Кад смо пристали, у Прахову било је благо поподне, на станици је чекала спремна локомотива за путовање кроз Крајину. Имао сам још пола сата времена. Погледао сам на бели брод речне пловидбе. Било ми је жао што је ово спокојно путовање завршено. У самом брегу на једном платоу лепршали су столњаци праховачке крчме.  Попео сам се и сео за један сто. Келнер је донео комад печене овнујине и парадајз. Негде из угла унутарњег дела кафане топли мушки гласови запеваше мало од заноса, а мало и од младих вина, влашку песму: 

Марије, дајка, Марије,

ја знам шта теби треба,

Чарапе са рупицама

да се кроз њих виде

твоји бели листови.

Треба ти кошуља са рупицама

да се кроз њих виде

твоје груди.

Марије, дајка, Марије...

Из радозналости, ушао сам унутра да видим ко пева. Насмешио сам се, певали су лађари са Дунава и радници великог пристаништа. 

 Репортажа објављена у листу „Борба”, 12. октобра 1958. године, аутор текста Слободан Марковић.

 

 

 

Логор бесерабијских Немаца у Прахову

       У Прахову се данас догодио необичан сусрет мештана са тајанственим странцем.

      Непознати човек изазвао је знатижељу и пажњу док је обилазио Прахово и фотографисао. Како неколико мештана сведочи, човек је пришао случајним пролазницима тражећи неке информације о Прахову, али није знао српски језик. Пошто нису могли да комуницирају на српском, на сцену су ступили Праховљани који владају немачким језиком. Испоставило се да је мистериозни посетилац потомак бесерабијског Немца, који је 1940. године био у логору у Прахову, а данас је, 83 године касније његов потомак дошао у Прахово да истражи то место. 

  Приликом разговора са мештанима Немац је поделио три фотографије које датирају из тог времена. Две фотографије су познате и већ објављене у књизи „Прахово од римског доба до данас“, док је трећа фотографија на којој се види укрцавање бесерабијских Немаца у воз на железничкој станици у Прахову мање позната, и до сада није објављивана у публикацијама о Прахову.

 

Овај неочекивани сусрет оживео је успомене на прошлост и још једном нас подсетио на богату историју Прахова, као и на важност очувања историјског наслеђа. Прахово, са својом богатом прошлошћу, јесте место које привлачи људе из читавог света.

У наставку можете прочитати текст о немачком логору, објављеном у књизи Велимира Микија Траиловића „Прахово од римског доба до данас".

                    Логор бесерабијских Немаца у Прахову

       На основу договора Немачке и Совјетске Савеза, у периоду август – новембар 1940. године, спроводећи нацистичку идеју о заједништву свих Немаца, дошло је до пресељавања око 150.000 Немаца из Бесерабије и северне Буковине у Немачку. Да би се таква замисао спровела средином 1940. године у Прахову и Земуну су изграђени логори за прихват бесерабијских Немаца, у којима би се, после вишедневног путовања бродовима од Галца до Прахова одмарали, а након неколико дана одмора путовање до Немачке наставили железницом. Била је то највећа планска сеоба народа до тада позната у свету. 

       Праховски логор је тих дана био мали засебан градић подигнут на слободним праховским пољанама, (утринама), на простору од данашње пољопривредне задруге до железничке станице.

      Иако је у Прахову било људи који су могли пружити више детаља о немачком логору, сви разговори на ову тему били су кратки и из њих се није могло чути ништа друго осим сећања на два непријатна догађаја: цепања немачке заставе и убиство немачког стражара. Детаљније описивање логора и његово функционисање на срећу забележили су новинари тадашњег дневног листа „Време“, у коме се између осталог каже: „Логор у Прахову лежи одмах уз железничку станицу Прахово, село удаљено десет минута од пристаништа на Дунаву. Железничком пругом и друмом логор је везан за пристаниште тако да исељеници, који лађом дођу након кратког времена у логорском граду могу да нађу све што им је потребно: топлу постељу, добру храну, одмор и чак и мало забаве. Командант логора је г. Ханс Мајер, врло угледна личност Немачког Рајха. Логор у Прахову много подсећа на логор у Београду. Исте велике дрвене бараке, исти огромни шатори и беспрекоран ред“.

          Како се даље описује, логор је лежао на комплексу земљишта од 70.000 м², у коме је све изграђено од чамовине: кревети, столови, столице, ормани за одело, чивилуци. Израдили су их чланови немачких СС група и шездесетак добровољаца регрутованих из редова немачких мањина тадашње Југославије, који су за рад у логору ангажовани без накнаде али уз обезбеђен стан и храну. У центру логора била је постављена краткоталасна радио станица којом се одржавала веза са пристаништем у Галцу и командом у Берлину. Сви путници су приликом укрцавања, као и при искрцавању, лекарски прегледани. Логор је чинило 15 великих дрвених барака припремљених за смештај 5 – 6 хиљада исељеника. У њима 4 или 5 реда постеља, постављених на земљи, са дрвеним подлогама прекривеним сламом, а преко њих топла ћебад. За израду барака утрошено је 100.000 м² дрвета и 200.000 шаторских крила. За припремање хране изграђена је велика кухиња са 14 великих казана у којима је 50 жена спремало и до 3.000 оброка у једном турнусу, сервирана у великом шатору –трпезарији, постављеног уз саму кухињу. 

Код избора локације логора највеће тешкоће на почетку је представљало обезбеђивање довољних количина питке воде. Командант логора помиње да се вода свакодневно доносила са даљине од 800 метара, тако да су водоноше дневно прелазиле 20-25 километара. Да би се проблем решио приступило се бушењу артеског бунара. Код дубине од 312 метара се одустало када је постало јасно да воде на том месту нема. Уместо тога на обали Дунава, код "средње" чесме, ископано је пет извора и постављена пумпа, којом се преко површинског цевовода дужине 700 метара питка вода доводила до логора, у количини од 124.000 литара дневно. Вода је највише трошена у кухињи, купатилу са 12 када и на 120 јавних логорских чесми.  

На крају репортаже, новинар Влада Сотировић истиче високо исказано гостопримство Праховљана и локалних власти, које су у самом логору ради предусетљивости имале свог сталног представника. Закључак новинара је ипак био преурањен. У лето 1940. године намере фашистичке Немачке према нашој земљи биле су све видљивије. Народ их је после напада на Пољску и сталних бомбардовања Лондона све више осећао. Због тога их присуство Немаца у селу није радовало. Револт је бивао из дана у дан све већи, а њему је највише доприносило вијорење високо подигнуте немачке заставе на јарболу у центру логора. Негодовање Праховљана је расло из дана у дан, што је и натерало председника општине, Димитрија Радуловића „Боболана“, да једног септембарског дана уђе у логор, скине немачку заставу, ножем је по дужини неколико пута расече и баци на земљу. Скидању немачке заставе присуствовао је један број Праховљана, чија сведочења демантују неки наводи да је ''омладина, враћујући се са купања, узвикивала пароле: Доле Хитлер и једног дана запалила заставу'', осим ако се и то није догодило у неком поновљеном случају, али о чему у Прахову нема сведочења. (Божидар Благојевић: Неготин и Крајина, књ. 4, стр. 50). 

      Међутим, описујући „најтежи ексцес'' који се догодио у праховском логору бесерабијских Немаца, Благојевић наводи „да је један наш војник из непознатих разлога убио немачког стражара''. Ови наводи су по свему судећи тачни, а детаљнијим истраживањем у дугом послератном периоду дошао сам и до починилаца и самих мотива за почињено убиство. Са једним од двојице војника који су, по њиховим тврдњама, тешко повредили а не убили немачког стражара, разговарао сам лично. Описујући тај догађај, један од његових актeра, Предраг Калинуцић је потврдио да је у време постојања немачког логора био мобилисан у јединици старојугословенске војске на Букову, из које је једне ноћи са својим саборцем, Ацом Гареловићем, побегао кући. Обојица су знали да се исте ноћи морају вратити у јединицу. У повратку, на импровизованом дрвеном мостићу код железничке станице, изграђеном ради преласка преко великих баруштина, које се на том месту и данас стварају, у густом мраку их је изненадило присуство немачког стражара. Притиснути обавезом да морају ускочити у воз који својом сиреном већ оглашава улазак у станицу, Аца Гареловић је потегао бајонет и зарио га у леђа стражару, а потом су се у трку дохватили вагонских степеника. Испред станице у Неготину искочили су из воза, како би избегли евентуалну контролу, и упутили се пут Букова, где су заузели своја формацијска места. Сазнање да су Предраг и Аца повредили немачког стражара имали су само чланови њихових породица који то, и поред бројних истрага и дипломатских преписки и притисака, никада нису никоме износили. Тајна је сачувана све до краја Другог светског рата. (Догађај су потврдили и њихови потомци Воја Калинуцић и Драгољуб Гареловић).

      Током боравка исељеника у логору приређивани су концерти и другарске вечери којима мештани Прахова нису присуствовали. Једино неформално дружење дешавало се на фудбалском игралишту, у триангли за окретање возова код железничке станице, када је одиграна и прва фудбалска утакмица екипе Праховљана против неког другог противника, а да то није била екипа неког суседног насеља већ припадника другог народа тј. Немаца (фолксдојчера из Баната и исељеника из Бесерабије). Такву прилику наметала је локација игралишта крај самог логора и обострано знање румунског (влашког) језика, јер је највећи број Немаца - волонтера на сталном раду у логору било из Баната. А након Другог светског рата једна од заосталих дрвених барака из немачког логора је до 1962.године служила као свлачионица праховским фудбалерима.  

     Занимљив податак је да је много година касније један послодавац у Аустрији, пореклом из Баната, који је био добровољац у праховском логору, сећајући се бројних пријатеља из Прахова са задовољством је на својој пољопривредној економији као сезонску радну снагу сваке године на по 9 месеци ангажовао Праховљане, где и данас раде њихове треће генерације. 

Sve je spremno za asfaltiranje glavne ulice

31. jula 2023. godine stigla je lepa vest - započete su pripreme i obavljene predradnje za dugoočekivano asfaltiranje glavne ulice u Prahovu, od škole pa sve do kraja ulice Kneza Miloša prema Kusjaku.

Samo devet dana nakon objavljivanja plana, kompanija "Elixir" i Opština Negotin stavili su svoje potpise na ugovor koji označava početak ovog značajnog projekta. Veliki uspeh je i to što su sredstva prikupljena od stanara glavne ulice prema objavljenom spisku uplatilaca na oglasnoj tabli MZ Prahovo, već 8. avgusta iznosila ukupno 1.100.000 dinara i odmah su, na osnovu Ugovora o donaciji, uplaćena na tekući račun Opštine Negotin.

Iz glavne ulice "dobrovoljne donacije" uplatilo je 28 građana, i to 18 uplata od 400 eura, sedam od 200 eura, dve po 440 dolara i jedna od 100 eura, što u zbiru čini iznos od 8.700 eura ili 1.016.160 dinara (vrednost eura 116,80) i 840 dolara ili 87.780 dinara (vrednost dolara 104,50). Na tekući račun opštine MZ Prahovo uplatila je 1.100.000 dinara, čime je ispunila minimalno učešće za realizaciju ovog projekta.

Mnogi su meštani prepoznali važnost asfaltiranja glavne ulice, ali se, nažalost, nisu svi odazvali pozivu da daju doprinos. Glavna ulica jeste ogledalo Prahova, i svaki njen deo bi trebalo da bude zajednička briga svih nas, ali još više stanara koji u njoj žive. Više od pola veka je glavna ulica bila jedina asfaltirana ulica u naselju, čije je asfaltiranje 1968. i 1982. godine finansirano iz sredstava mesnog samodoprinosa a to su, radi podsećanja, bila sredstva svih građana Prahova a ne samo stanara glavne ulice.  

Kada su zagovornici sistema "dobrovoljnih uplata donacija za asfaltiranje ulica u Prahovu" 2016. godine predstavili svoj plan, obećali su da će sve ulice biti asfaltirane u roku od dve godine (postoji video zapis). Prošlo je sedam godina i mnoge su ulice zasijale asfaltom, ali ostalo je još 3.880 neasfaltiranih metara, i to: Avalska 150 m, Akviska 110 m, Beogradska 120 m. Vlaška 200 m, Dositejeva 60 m, Dunavska 100 m, Đerdapska još 500 m, Železnička 410 m, Karađorđeva još 380 m, Kraljevića Marka 100 m, Kolubarska 110 m, Miročka 140 m, Prvomajska još 80 m, Rimska 110 m, Teslina još 160 m, Trajanova 240 m, 30. septembra još 230 m i Cerska 40 m.

Asfaltiranje glavne ulice predstavlja korak ka normalizaciji saobraćaja i rasterećenju sporednih ulica koje su u poslednje vreme postale dominantne, ali i doprinos lepšem i uređenijem naselju. Dok čekamo da se data obećanja ispune i sve ulice u Prahovu budu asfaltirane, ne zaboravimo da samo zajedničkim naporima možemo ostvariti razvoj koji želimo da vidimo.

 

Uskoro asfaltiranje glavne ulice

U Prahovu će se ove godine pristupiti asfaltiranju glavne ulice. Za tu svrhu Kompanija "Elixir" je već potpisala ugovor o uplati 5 miliona dinara, koliko se očekuje i od budžeta opštine Negotin, dok bi stanari  dve glavne ulice, Vuka Karadžića i Kneza Miloša, trebali uplatiti minimalnih milion dinara.

Prema rečima predsednika Saveta MZ Prahovo, Miodraga Kicoranovića, od stanara glavnih ulica (od centra do škole i od centra prema Kusjaku) se očekuje uplata od 400 eura po domaćinstvu. Odziv je za sada dobar, jer su stanari svesni značaja i vrednosti asfaltiranja glavne ulice u naselju.

S obzirom da su stanari sporednih ulica proteklih godina svojim uplatama učestvovali u asfaltiranju svojih ulica nema razloga da to ne učine i stanari glavnih ulica u Prahovu.

Uloga građana u rešavanju problema

Kada se suočimo sa problemima koji nisu u našoj nadležnosti, često se previše oslanjamo na nadležne institucije i od njih očekujemo da u potpunosti preuzmu odgovornost za njihovo rešavanje. Kao građani, skloni smo da zauzmemo pasivnu ulogu, čekajući da se problemi reše bez našeg učešća. Važno je shvatiti da je takav stav pogrešan, da problemi u našem okruženju zahtevaju našu pažnju, i da ponekad možemo odigrati ključnu ulogu u njihovom rešavanju.

    Sledeća dva primera ilustruju koliko je važno da građani imaju aktivnu ulogu i preuzmu inicijativu u rešavanju problema.

   

1. U noći između 24. i 25. juna 2023. godine, oko 1 posle ponoći, kišne padavine izazvale su nestanak struje u Prahovu. Dežurna ekipa Elektrodistribucije Negotin je, nakon nekoliko neuspešnih pokušaja propuštanja napona u elektromrežu, krenula na teren u potrazi za kvarom. Međutim, izvor problema bio je jedan od stotina izolatora na stubovima elektromreže u Prahovu, pronalaženje tačnog izolatora bilo je izazovno i teško. Prošla je noć, skoro 12 sati bez struje, ali uprkos naporima elektrodistribucije da locira i reši problem, situacija je ostala nepromenjena. Ali onda, dvoje meštana Prahova je primetilo neobično varničenje na jednom od izolatora u samom naselju, dajući im trag koji će ukazati na uzrok problema. Bez oklevanja, odmah su kontaktirali dežurnog u elektrodistribuciji, dogovorili susret s ekipom na terenu, i kvar je uspešno otklonjen.

2. Jedan od problema sa kojim su se suočili stanari Karađorđeve ulice u Prahovu bio je nedostatak betoniranog platoa za kontejnere. Odlučni da pronađu rešenje, nekoliko meštana iz ulica Svetosavska, Karađorđeva i Kanicova, izdvojili su novčana sredstva (preostala od prethodnog asfaltiranja ulica) i time betonirali plato. Nakon toga, suočili su sa novim problemom - polomljenim poklopcem i pohabanim točkom na jednom od kontejnera. Odlučni da i ovaj problem reše, stanari ovih ulica su udružili dodatna sredstva (od po 300 dinara po domaćinstvu), angažovali varioca koji je zavario poklopac na kontejneru, i pripremili kupovinu novog točka. Međutim, čuvši za ovu lepu inicijativu građana, rukovodilac nadležne službe JKP „Badnjevo“ je preko radnika komunala, koji rade na odvoženju smeća, stanarima ovih ulica dostavio rezervni točak, koga su istog dana meštani montirali. 

Ovaj mali gest pokazao je da rešavanje problema nije nemoguće, ali zahteva solidarnost i zajednički trud.

Ovi primeri nas podsećaju da kao građani imamo moć da preuzmemo inicijativu u rešavanju problema. Kada se udružimo i zajedno angažujemo, možemo ostvariti promene koje će unaprediti kvalitet života u našem naselju.

     

Arheološki nalazi otkriveni u Prahovu

Skriven pod zemljom i vekovima zaboravljen, leži drevni rimski grad Akvis.

Akvis, nekada veliko i važno rimsko naselje, prostire se na površini od oko 28 hektara i obuhvata celokupnu teritoriju današnjeg Prahova. Ovaj drevni grad, koji je nekada bio centar trgovine, političke moći i kulturne razmene, skriva nebrojene tajne ispod ulica i zidova Prahova. Zahvaljujući naporima arheologa i istraživača, neke od tih tajni su otkrivene i izložene svetu.

U zbornicima radova "Đerdapske sveske", Arheološkog instituta iz Beograda, objavljivani su impresivni arheološki nalazi iz rimskog doba. Prahovo je jedno od značajnih nalazišta i u tim publikacijama istaknuto je nekoliko izuzetnih eksponata iz Akvisa, koji bacaju novo svetlo na život i kulturu ovog antičkog grada.

Jedan od najimpresivnijih artefakata iz Akvisa je pozlaćena fibula sa zaokruženim hristogramom na kraju stope. Detaljnije o Hristovom monogramu OVDE. Ovaj dragoceni predmet čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu, a izrađen je u tehnici srebrne damaske. Iako tačne okolnosti pronalaska ove fibule u Prahovu nisu poznate, gotovo je sigurno da potiče iz groba oficira rimske vojske, koji je sahranjen u kasnorimskoj nekropoli Akvisa. Ova fibula svedoči o visokom nivou zanatske veštine i bogatstvu koje je postojalo u ovom antičkom naselju.

 

 

 Drugi značajan pronalazak koji je izazvao veliko interesovanje arheologa je dno tanjira sa portretima bračnog para i deteta, napravljeno u tehnici "fondi d'oro". Delimično očuvana osnova tanjira prikazuje ugravirani portret muškarca, žene i deteta sa hrišćanskim natpisom iznad njih "VIVAS IN DEO", što znači "Život u Bogu". Zlatna folija je pažljivo ukrašena srebrnom trakom koja okružuje prikazane figure. Ovakvi ukrasi su bili uobičajeni u rimskom carstvu na ovim prostorima, tokom 3. i 4. veka nove ere. Sa razvojem hrišćanstva motivi sa hrišćanskim temama postaju sve dominantniji, zanimljiva je činjenica da je Akvis bio sedište episkopije već u 4. veku.

Treći zanimljiv eksponat koji je privukao pažnju je ovalna svetiljka sa ručkom u obliku krsta. Ukrasna linija na ramenu svetiljke dodaje mu eleganciju, dok stilizovana zvezda u obliku cveta na disku predstavlja upečatljiv ornament. Prema mišljenju stručnjaka, ova svetiljka predstavlja lokalni proizvod koji je bio pod uticajem sirijsko-palestinskog stila i datira iz 5. veka nove ere.

Treba ovde pomenuti i vredne ženske portrete koji se čuvaju u Muzeju Krajine u Negotinu. Ovi portreti, otkriveni u Prahovu, pružaju uvid u izgled i stil rimskih žena koje su nekada živele u Akvisu. 

Arheološki nalazi otkriveni u Prahovu pružaju dragocen uvid o velikom kulturnom bogatstvu Akvisa i omogućavaju nam da bolje razumemo bogato istorijsko nasleđe ovog podneblja. Nastavak istraživanja i pronalaženje novih artefakata u Prahovu može nam otkriti još više, a Prahovo učiniti zanimljivom destinacijom za ljubitelje arheologije iz čitavog sveta.