У дневним новинама „Борба“ од 19. маја 1953. године објављена је занимљивост из Бора, где су рудари својим новцем желели да изграде фабрику, као приказ новог облика управљања и демократије.
Новинар Драган Марковић, као сведок времена, Бор описује као „малену паланку пуну дивљих кестенова, где јутро никада не доноси пролеће, а зеленкасти дим разноси мирис киселине који њени становници осећају и свакодневно удишу. Нигде олисталих воћки, а једини украс рударског насеља је јама у коју свакодневно силазе три рударске смене. Како је чудна та пурпурна руда, а има и злата. Али је сумпор на простору од 20.000 хектара уништио сво зеленило и живот сељака.“
У тој паланци новинар је пронашао занимљивог саговорника, сведока прошлих времена: „Французи су топили бакар. Тридесет три године дим из пећи је разносио сумпор по околини. Земља је венула, а пшенична поља су постајала пуста. С јутром, сељаци су са трема својих кућа гледали пут дима и проклињали. Једнога дана, у пролеће 1935., дигли су буну. Из околних села: Слатине, Кривеља, Оштреља и Брестовца — вукле су се друмовима колоне сељака наоружаних вилама и секирама. Водио их је неки чича Станоје Миљковић. Имао је њиву на шестом километру. Дошли су пред топионицу, било их је преко 5.000 и тражили да им Французи плате земљу коју уништава сумпор. Ови су то одбили. Уместо договора почело је крвопролиће. Читав пук жандармерије покушао је да ватром угуши буну. Али, гнев је пламтео, људима је пред очима класала пшеница. У потоку, недалеко од рудника, водила се неравноправна борба. Било је мртвих, неки су стрељани тада, неки касније. Дим из Бора и даље уништава њиве”.
Свануо је 7. април 1953. године. У Бору је заказан референдум са питањем: „Друже да ли се слажеш да се 300 милиона од нашег новца уложи за изградњу фабрике сумпора?". Гласање је почело у 6 ујутру, кад трећа семена излази из рудника, а трајало је ноћу до 10. Сваки погон имао је своју комисију.
Да ли ће се предлог усвојити?
Занимљиви су неки детаљи са овог референдума које је записао директор рудника, инжењер Драго Чех: „Срео сам рудара Јанка. Имао је једну ногу у гипсу и ишао је на штакама. Упитао сам га: Куда? На гласање. Због гласа бих ишао и на врх брда!" Не мало њих, скрива се, шета около и гледа да ли га неко посматра. Људи хоће да гласају тајно, има случајева да испуњен листић донесу тек ноћу.
За време референдума у граду је владала необична живост. Људи су долазили и из околних села, око 40 километара далеко, да чују шта ће рећи рудари, хоће ли се градити нова фабрика која ће да уклони сумпор и спаси њихова поља. Гласови су се пребројавали, сви су се интересовали за њих, и народни одбор, и занатлије, и јавни тужилац, и грађани — јер свако од њих има у породици рудара.
Бор је тога дана с нестрпљењем чекао крај референдума. Само три гласа је било против. Нова фабрика почеће да се зида још ове године. Рудник је за њу одвојио својих 300 милиона из фонда за самостално располагање. Она ће оживети зеленило на пољима, заталасаће се опет пшеница и сељаци више неће боловати. А фабрика ће сваке године нашој привреди давати и преке три милијарде динара. То је достојан споменик Влашкој буни!
А онда неочекивано сукоб сељака (који раде у Бору) и радника. Логика радника - сељака је да ако се за станове радника у Бору искористи вишак од 50 милиона, а шта добија село? Раднички савет борског рудника је пресудио: 15 милиона за друштвени стандард на селу. Тако је и било. Из тог новца у Злоту је купљена кино-апаратура и почела градња школе, у Слатини се копао артески бунар, у Брестовцу кино-апаратура, у Белој Реци гради се мост. За све ове набавке и градње сељаци су формирали своје одборе и тако лагано ушли у нове самоуправљачке односе као и Раднички савет рудника у Бору, који је ускратио давање 100.000 њихових пара за бициклистичке трке око Србије или чак 900.000 за излете и шетње. О свему сада одлучују Сељачки одбори и Раднички савет рудника. Узалуд су ургенције из Београда, јер ако Раднички савет није донео Одлуку од трошења пара за друге потребе нема ништа!
Тако је то било 1953. године, а како је данас?
Нема коментара:
Постави коментар