У Прахову се данас догодио необичан сусрет мештана са тајанственим странцем.
Непознати човек изазвао је знатижељу и пажњу док је обилазио Прахово и фотографисао. Како неколико мештана сведочи, човек је пришао случајним пролазницима тражећи неке информације о Прахову, али није знао српски језик. Пошто нису могли да комуницирају на српском, на сцену су ступили Праховљани који владају немачким језиком. Испоставило се да је мистериозни посетилац потомак бесерабијског Немца, који је 1940. године био у логору у Прахову, а данас је, 83 године касније његов потомак дошао у Прахово да истражи то место.
Приликом разговора са мештанима Немац је поделио три фотографије које датирају из тог времена. Две фотографије су познате и већ објављене у књизи „Прахово од римског доба до данас“, док је трећа фотографија на којој се види укрцавање бесерабијских Немаца у воз на железничкој станици у Прахову мање позната, и до сада није објављивана у публикацијама о Прахову.
Овај неочекивани сусрет оживео је успомене на прошлост и још једном нас подсетио на богату историју Прахова, као и на важност очувања историјског наслеђа. Прахово, са својом богатом прошлошћу, јесте место које привлачи људе из читавог света.
У наставку можете прочитати текст о немачком логору, објављеном у књизи Велимира Микија Траиловића „Прахово од римског доба до данас".
Логор бесерабијских Немаца у Прахову
На основу договора Немачке и Совјетске Савеза, у периоду август – новембар 1940. године, спроводећи нацистичку идеју о заједништву свих Немаца, дошло је до пресељавања око 150.000 Немаца из Бесерабије и северне Буковине у Немачку. Да би се таква замисао спровела средином 1940. године у Прахову и Земуну су изграђени логори за прихват бесерабијских Немаца, у којима би се, после вишедневног путовања бродовима од Галца до Прахова одмарали, а након неколико дана одмора путовање до Немачке наставили железницом. Била је то највећа планска сеоба народа до тада позната у свету.
Праховски логор је тих дана био мали засебан градић подигнут на слободним праховским пољанама, (утринама), на простору од данашње пољопривредне задруге до железничке станице.
Иако је у Прахову било људи који су могли пружити више детаља о немачком логору, сви разговори на ову тему били су кратки и из њих се није могло чути ништа друго осим сећања на два непријатна догађаја: цепања немачке заставе и убиство немачког стражара. Детаљније описивање логора и његово функционисање на срећу забележили су новинари тадашњег дневног листа „Време“, у коме се између осталог каже: „Логор у Прахову лежи одмах уз железничку станицу Прахово, село удаљено десет минута од пристаништа на Дунаву. Железничком пругом и друмом логор је везан за пристаниште тако да исељеници, који лађом дођу након кратког времена у логорском граду могу да нађу све што им је потребно: топлу постељу, добру храну, одмор и чак и мало забаве. Командант логора је г. Ханс Мајер, врло угледна личност Немачког Рајха. Логор у Прахову много подсећа на логор у Београду. Исте велике дрвене бараке, исти огромни шатори и беспрекоран ред“.
Како се даље описује, логор је лежао на комплексу земљишта од 70.000 м², у коме је све изграђено од чамовине: кревети, столови, столице, ормани за одело, чивилуци. Израдили су их чланови немачких СС група и шездесетак добровољаца регрутованих из редова немачких мањина тадашње Југославије, који су за рад у логору ангажовани без накнаде али уз обезбеђен стан и храну. У центру логора била је постављена краткоталасна радио станица којом се одржавала веза са пристаништем у Галцу и командом у Берлину. Сви путници су приликом укрцавања, као и при искрцавању, лекарски прегледани. Логор је чинило 15 великих дрвених барака припремљених за смештај 5 – 6 хиљада исељеника. У њима 4 или 5 реда постеља, постављених на земљи, са дрвеним подлогама прекривеним сламом, а преко њих топла ћебад. За израду барака утрошено је 100.000 м² дрвета и 200.000 шаторских крила. За припремање хране изграђена је велика кухиња са 14 великих казана у којима је 50 жена спремало и до 3.000 оброка у једном турнусу, сервирана у великом шатору –трпезарији, постављеног уз саму кухињу.
Код избора локације логора највеће тешкоће на почетку је представљало обезбеђивање довољних количина питке воде. Командант логора помиње да се вода свакодневно доносила са даљине од 800 метара, тако да су водоноше дневно прелазиле 20-25 километара. Да би се проблем решио приступило се бушењу артеског бунара. Код дубине од 312 метара се одустало када је постало јасно да воде на том месту нема. Уместо тога на обали Дунава, код "средње" чесме, ископано је пет извора и постављена пумпа, којом се преко површинског цевовода дужине 700 метара питка вода доводила до логора, у количини од 124.000 литара дневно. Вода је највише трошена у кухињи, купатилу са 12 када и на 120 јавних логорских чесми.
На крају репортаже, новинар Влада Сотировић истиче високо исказано гостопримство Праховљана и локалних власти, које су у самом логору ради предусетљивости имале свог сталног представника. Закључак новинара је ипак био преурањен. У лето 1940. године намере фашистичке Немачке према нашој земљи биле су све видљивије. Народ их је после напада на Пољску и сталних бомбардовања Лондона све више осећао. Због тога их присуство Немаца у селу није радовало. Револт је бивао из дана у дан све већи, а њему је највише доприносило вијорење високо подигнуте немачке заставе на јарболу у центру логора. Негодовање Праховљана је расло из дана у дан, што је и натерало председника општине, Димитрија Радуловића „Боболана“, да једног септембарског дана уђе у логор, скине немачку заставу, ножем је по дужини неколико пута расече и баци на земљу. Скидању немачке заставе присуствовао је један број Праховљана, чија сведочења демантују неки наводи да је ''омладина, враћујући се са купања, узвикивала пароле: Доле Хитлер и једног дана запалила заставу'', осим ако се и то није догодило у неком поновљеном случају, али о чему у Прахову нема сведочења. (Божидар Благојевић: Неготин и Крајина, књ. 4, стр. 50).
Међутим, описујући „најтежи ексцес'' који се догодио у праховском логору бесерабијских Немаца, Благојевић наводи „да је један наш војник из непознатих разлога убио немачког стражара''. Ови наводи су по свему судећи тачни, а детаљнијим истраживањем у дугом послератном периоду дошао сам и до починилаца и самих мотива за почињено убиство. Са једним од двојице војника који су, по њиховим тврдњама, тешко повредили а не убили немачког стражара, разговарао сам лично. Описујући тај догађај, један од његових актeра, Предраг Калинуцић је потврдио да је у време постојања немачког логора био мобилисан у јединици старојугословенске војске на Букову, из које је једне ноћи са својим саборцем, Ацом Гареловићем, побегао кући. Обојица су знали да се исте ноћи морају вратити у јединицу. У повратку, на импровизованом дрвеном мостићу код железничке станице, изграђеном ради преласка преко великих баруштина, које се на том месту и данас стварају, у густом мраку их је изненадило присуство немачког стражара. Притиснути обавезом да морају ускочити у воз који својом сиреном већ оглашава улазак у станицу, Аца Гареловић је потегао бајонет и зарио га у леђа стражару, а потом су се у трку дохватили вагонских степеника. Испред станице у Неготину искочили су из воза, како би избегли евентуалну контролу, и упутили се пут Букова, где су заузели своја формацијска места. Сазнање да су Предраг и Аца повредили немачког стражара имали су само чланови њихових породица који то, и поред бројних истрага и дипломатских преписки и притисака, никада нису никоме износили. Тајна је сачувана све до краја Другог светског рата. (Догађај су потврдили и њихови потомци Воја Калинуцић и Драгољуб Гареловић).
Током боравка исељеника у логору приређивани су концерти и другарске вечери којима мештани Прахова нису присуствовали. Једино неформално дружење дешавало се на фудбалском игралишту, у триангли за окретање возова код железничке станице, када је одиграна и прва фудбалска утакмица екипе Праховљана против неког другог противника, а да то није била екипа неког суседног насеља већ припадника другог народа тј. Немаца (фолксдојчера из Баната и исељеника из Бесерабије). Такву прилику наметала је локација игралишта крај самог логора и обострано знање румунског (влашког) језика, јер је највећи број Немаца - волонтера на сталном раду у логору било из Баната. А након Другог светског рата једна од заосталих дрвених барака из немачког логора је до 1962.године служила као свлачионица праховским фудбалерима.
Занимљив податак је да је много година касније један послодавац у Аустрији, пореклом из Баната, који је био добровољац у праховском логору, сећајући се бројних пријатеља из Прахова са задовољством је на својој пољопривредној економији као сезонску радну снагу сваке године на по 9 месеци ангажовао Праховљане, где и данас раде њихове треће генерације.
Нема коментара:
Постави коментар