ЕКОЛОГИЈА?

Јануар и фебруар ове године протекли су у знаку екологије. Ту тему код мештана Прахова, али и других насеља у низијском делу Неготинске Крајинe, поштујући законску регулативу, започео је нови власник једног дела хемијске индустрије, новоформирани „Еликсир Прахово“.  Избегавајући сећања на пропусте из прошлости током расправе, Праховљани своје еколошке захтеве чине неозбиљним. Да се подсетимо: 

1.     Када је изграђена стара фабрика сумпорне киселине које је, на срећу, отишла у старо гвожђе, да ли нас је икада неко питао шта ми о томе мислимо и да ли је некоме плаћено земљишта на коме се неконтролисано ширила депонија пиритних изгоретина ?

2.   Депонија фосфогипса, лево од пута Прахово-Радујевац, постоји већ 50 година а толико траје опасност од ње. Зашто смо ћутали свих тих 50 година и шта смо за пола века уопште тражили, захтевали или само питали одговорне (будимо искрени), нисмо смели или нисмо хтели ?

3.   Пре неколико година дошао је у ИХП Прахово светски признати мађарски стручњак који је, само за пројекат санације изгоретина, тражио 2 милиона евра;

4.   И на крају, пошто питања има безброј, ако ноћас у ИХП Прахово дође до изненадног избијања амонијака, од кога се умире за неколико минута, шта ћемо урадити?

- Да ли постоји сирена, која ће нас на то упозорити (и из дубоког сна) пробудити ?

- Да ли постоје ветрокази који нам могу показати правац ветра?

- Шта ће те предузети ако сте у својој кући, у колима, на трактору или на улици?

- Да ли је ватрогасна јединица ИХП Прахово (ако још увек постоји) снабдевена млазницама за водене завесе имају ли и другу опрему за спашавање од амонијака ?

- Да ли постоји безбедан евакуациони пут извлачења из зоне опасности итд. итд.

Наши данас најпознатији еколози су то постали тек са одласком у пензију. За екологију су се у прошлости јако мало интересовали јер да јесу не би пропустили ништа од напред наведеног. Ако нисам у праву волео бих да то неко аргументовано демантује (коментаром на блогу).

         Поседујем необориве доказе да је радиактивно зрачење у реону око ИХП Прахово увећано и да је у праховском ђубриву било урана преко границе дозвољеног. Због чега ја имам те доказе, а садашњи еколози о томе немају бар нека сазнања, ако не доказе.

         Где су били, и чиме су се бавили еколози, док су други због екологије страдали и добијали отказе ?

КРИТИКА ДЕЛУЈЕ

            На информативном телевизијском каналу праховског кабловског система, ових дана освануо је натпис:

            „ОБАВЕШТАВАЈУ СЕ мештани да је савет МЗ донео закључак да због боље комуникације са мештанима СВАКОГ ПЕТКА од 18 – 20 часова ПОЗОВЕ МЕШТАНЕ да у канцеларији месне заједнице кажу примедбе и предлоге !“

            Е па драги мештани, тражили сте и добили, сада сте ви на потезу. Чланови савета месне заједнице дежураће неколико недеља, и ако за то време не буде било мештана заинтересованих за "комуникацију", пружена могућност ће се вероватно укинути због наше незаинтересованости.

            Предлажем да уместо на улици, код комшија, фамилије, своје примедбе, предлоге и сугестије кажете тамо где то треба, и где то можда и има неке сврхе.

            А ја на ову (лепу) вест додајем: Обавештавају се мештани који живе и раде у иностранству да своје примедбе, предлоге и сугестије на рад МЗ могу изразити сваког петка од 18 – 20 часова позивом на телефон месне заједнице: (38119) 3524-015.

И ПО БАБУ И ПО СТРИЧЕВИМА

Редовним читаоцима који још увек не знају и чекају резултате избора, могу рећи да су резултати избора за савет МЗ срамни. А објаснићу и зашто. Не само јер су највећем броју мојих пријатеља, како год да су постигнути (регуларно или не) или превише добри или превише лоши. Већ зато што је добрим познаваоцима политичких прилика, када се само погледа састав бирачког одбора, све ЈАСНО. Саставио га је, ни мање ни више, по својој мери,  "победник" ових избора. Победили су они сви скупа, а како су извојевали убедљиву победу за многе је још увек непознаница о којој се селом проносе разне гласине, навелико и нашироко.
За оне који не прате локалну политику, овакав резултат наизглед ником није потребан, али он ипак носи снажну и јасну поруку: Треба онима тамо, повереницима и неповереницима, показати шта је подршка "народа". И показано је јер, 62 % изашлих су за "победника", који другопласираном бежи за чак 64 гласова или са 15 %  изашлих бирача, и чак 85 гласова више од трећег што је 20 % од изашлих на изборе. 

КАНДИДАТИ

Према незваничним информацијама, до 23. априла 2015.године, кандидатуре за чланство у нови савет месне заједнице изборној комисији предало је 20 кандидата. Имена кандитата биће објављена када комисија званично објави изборну листу, за сада претпоставка је да ће се на гласачким листићима,  03. маја, наћи следећа имена:


1.   Абрашевић Властимир

2.   Аврамовић Драгиша „Зека“

3.   Бајовић Татјана

4.   Благојевић Љубиша

5.   Бребуловић Драгиша „Жмига“

6.   Брзуловић Ненад „Ануцој“

7.   Брсановић Драган

8.   Брсановић Ненад

9.  Гргулић Слободан "Грга"

10.   Гугић Богдан

11.  Јеремић Слободан „Гнг“

12.  Калиновић Миле

13.  Кицорановић Миодраг „Стајк“

14.  Савић Снежана

15.  Станчуловић Љубиша „Раја“

16.  Стефановић Миле „Маристанчу“

17.  Трајковић Стефан „Каљинаду“

18.  Флутурецић Драган

19.  Чергановић Драган „Тапи“

20.  Чорикић Звонимир „Звоне Милан“

ИЗБОРНЕ АКТИВНОСТИ

Удружење „Гергина“ из Прахова, које предводи Драгиша Бребуловић „Жмига“, представило је данас, у малој сали Дома културе, свој Изборни програм и планиране предизборне активности чланова свог удружења, до 3. маја 2015.године, за када су заказани избори.

Удружење „Гергина“ ће у изборној трци за нове чланове Савета Месне заједнице представљати:

1.     Бребуловић Драгиша „Жмига“

2.    Аврамовић Драгиша „Зека“

3.    Савић Снежана (из Колоније)

4.    Чорикић Звонимир „Звоне Милан“

5.     Абрашевић Властимир „Абраш“,

6.    проф. Благојевић Љубиша

7.     Трајковић Стефан „алу Каљинаду".

  

Добро осмишљен изборни програм, који је у виду брошуре подељен присутним мештанима, са преко 12 тачака планираних активности, чини предано ангажовање изабраних чланова „Гергине“ у будућем Савету МЗ-це, који ће инсистирати на потпуној јавности у раду, на санацији фекалне станице, детаљном испитивању наплате и прикључивања свих корисника на канализацију, приступање изградњи кишне канализације, подржавање свих активности на пољу заштите животне средине уз истовремено остваривање добре сарадње са „Еликсиром“, решавање питања урушеног старог дома, а посебних шест тачака овог програма посвећено је сарадњи са нашим људима у дијаспори, посебно у Бечу, где има највише наших Праховљана.

ВЕЛОСИПЕДОМ КРОЗ НЕГОТИН

        

Бициклизам је средином прошлог века био најпопуларнији спорт у Прахову. Праховски бицилисти су били познати широм старе Југославије (ОВДЕ), али је непознато да се први сусрет са бициклом у овом крају догодио септембра 1887.године. 
Исто тако, мање је познато да је у Прахову после другог светског рата било свега двадесетак власника бицикала, од којих је на ратном распореду, у формацији курирске службе, било чак њих 14. 
Када знамо да данас свака праховска породица поседује у просеку бар по три бицикла, прича коју преносимо из старог "Велосипедског часописа", скоро да делује невероватно. 

 

ЗАДРУГА ВЕЋА ОД ИХП-а ?

Некада велика Индустрија хемијских производа у Прахову издржавала је (и одржавала) општину Неготин (од Радујевца до Сикола,  од Уровице до Браћевца), пуних 50 година. Иако је смештена између Прахова и Радујевца,  највеће користи од ње имао је град Неготин, а по неку корист имало је и свако од села. Тадашњој политичкој врхушки, оличеној у првим људима ИХП-а, из сеоских средина била је потребна потпора за постављање својих кадрова (посланика, председника општине, секретара комитета, председника извршног савета итд., од којих су неки и данас активни као референти, инспектори, директори.....). Политичке „играрије“ око општинског руководства биле су важније од пословања индустрије.

Но, било како било, у оно време индустрија је учинила да општина Неготин, у великој Југославији, буде сврставана у ред развијених. У њеним погонима радило је (и породице издржавало) преко 3.000 радника. Таква индустрија сада постоји само у сећању јер све што је од ње остало јесу пропали погони, руине зграда, зарђале машине, олупине транспортних трака... У међувремену су неки њени пролазни власници, сумњивог капитала, покушавали да за мале паре дођу до богатства, обећавајући радницима брда и долине, а донели су им штрајкове и блокаду капија индустрије. Сви производни погони физички и даље постоје али их нико (такве) неће. Држава Србија их је због тога недавно ставила на листу стечајних и продаће их за најмање могуће паре.

         А не тако давно, на једну малену земљорадничку задругу (са само три запослена радника), у том истом Прахову, нечија пилећа памет сручила је дрвље и камење због тобожњег уништења "једне тако јаке привреде". За одговорне у задрузи је захтевана робија, али зато за те "јаке привреде" са преко 3.000 запослених радника, нема ни дрвља ни камења, јер по њима када поредите наш задружни дом (са срушеним кровом, на слици) заиста више вреди од  пет-шест урушених фабрика ?

         И на крају, пошто је задружни дом у Прахову сада такође у власништву државе Србије, једно питање: Што и њега не дадоше на продају јер процењен је, веровали или не, на 8,8 милиона динара, што је довољан капитал за почетак изградње кишне канализације у Прахову ?

           

СЕЛУ НА ПОКЛОН

 Пре десет година, 2005. године, дугогодишњи новинар и уредник некадашње Телевизије Зајечар (које данас нажалост више нема), Раде Стојчић, ненајављено је са телевизијском екипом коју су чинила два новинара, два камермана и тонац, дошао у просторије праховске задруге са молбом да им помогнем у снимању емисије „Селу на поклон“, и да за исту пронађем адекватне саговорнике. Емисија је, како ми је објаснио, била финансирана средствима Министарства пољопривреде и бавила се актуелним проблемима села и пољопривреде.
Емисија је снимљена за веома кратко време, пре свега захваљујући добрим саговорницима, па комплетна телевизијска екипа није крила задовољство брзо одрађеним послом и снимљеним материјалом.
  Стојчић ми је на растанку рекао да је позитивно изненађен што код Праховљана, за разлику од сличних насеља у Крајини, нема страха од камера и од јавно изговорене речи. Сигуран сам да је томе допринело и то што је у Прахову још од почетка деведесетих функционисала локална кабловска телевизија.
 Али да ли је то заиста тако и да ли су и после 10 година теме о којима је било речи у емисији и даље актуелне, уверите се сами.