RAZGLASNA STANICA

U arhivi Mesne zajednice Prahovo postoji zanimljiv dokument o radu razglasne stanice, koja je 1971. godine puštena u rad i tako zamenila nekadašnje seoske dobošare. Poslednji dobošar bio je Vitomir Burucić “Maku”, a onda je funkciju obaveštavanja građana preuzela razglasna stanica, sa 18 zvučnika ravnomerno raspoređenih po čitavom naselju, sa kojih su se u popodnevnim satima emitovala obaveštenja, muzičke želje, čestitke i pozdravi, a o državnim praznicima himna, koračnice, pesme o Titu, recitali, i prenosile centralne svečanosti i prenosi fudbalskih utakmica preuzetih od Radio Beograda. Posebno je zanimljivo da se u jednom periodu vršio i prenos fudbalske utakmice koja se igrala na prahovskom igralištu. Reporter i komentator bio je Slobodan Todosijević , poznatiji pod nadimkom “Dane Šeki”, koji se toki-voki vezom javljao sa samog igrališta, dok je tehnički realizator u stanici bio Siniša Vojinović “Vasa”. Razglasna stanica zabavljala je građane sve do 29. novembra 1989. godine (Dana Republike), kada je svečano puštena u rad kablovska televizija, sa 4 satelitska i 2 zemaljska programa (TV Beograd 1 i 2),  kao i interni televizijski kanal koji je preuzeo ulogu obaveštavanja građana o svim važnim dešavanjima i aktivnostima u naselju.

       Međutim, tema ovog teksta jeste rad razglasne stanice. Taj zanimljivi zabavni program razglasne stanice koji su volonterski organizovali prahovski omladinci nažalost nije bio svima drag.

       Tako je maja 1981.godine Skupštini opštine Negotin, Komisiji za prestavke i pritužbe, Đorđe Kostantinović, jedan od dvojice posleratnih prahovskih “intelektualaca”, uputio zahtev kojim traži “da se zabrani rad razglasne stanice, posebno emitovanje pesama sa ploča, a da se rad ograniči samo na najvažnija saopštenja građanima”. U obrazloženju svog zahteva, penzionisani aktivni oficir starojugoslovenske vojske, Đorđe Kostantinović, navodi “da su zvučnici razmešteni po banderama, preko kojih se emitovanjem treštave muzike sa ploča građani obaveštvaju o fudbalskim utakmicama, o bioskopskim predstavama u prahovskom bioskopu “Pobeda”, o zakazanim zorovima birača, i to se ponavlja po 30 puta između muzike, gde snažni džezovi, trube i bubnjevi, toliko trešte da od njih podrhtava vazduh, ljudi koji imaju kuće pored bandere ne mogu se sporazumeti sa ukućanima šta će se i šta raditi. Od toliko treštanja veliki je problem kako sačuvati bubne opne u ušima. Ljudi koji dolaze sa posla i žele da odmaraju, da spavaju, to ne mogu od treštave muzike osim ako stavljaju vatu u uši. Pesme se emituju rafalno, jedna za drugom, subotom i nedeljom po ceo dan, pa kad čovek ide u treću smenu on nije spavao ni trenutak. Na kraju se još spiker i zahvaljuje što su građani imali strpljenja da slušaju takav program”.

  Podnosilac zahteva, Đorđe Kostantinović, traži da se razglasna stanica koristi samo u svrhu obaveštavanja građana, kako to radi selo Sićevo kod Niša, gde on živi tri puta godišnje, a ne da se pušta muzika sa ploča. Na kraju Đorđe moli inspekciju “da se ovo smatra kao poverljivo i da se  provera obavi inkognito samački ili sa više članova”. U Prahovu, 11.05.1981.