ВЛАШКА БУНА

У дневним новинама „Борба“ од 19. маја 1953. године објављена је занимљивост из Бора, где су рудари својим новцем желели да изграде фабрику, као приказ новог облика управљања и демократије. 

   Новинар Драган Марковић, као сведок времена, Бор описује као „малену паланку пуну дивљих кестенова, где јутро никада не доноси пролеће, а зеленкасти дим разноси мирис киселине који њени становници осећају и свакодневно удишу. Нигде олисталих воћки, а једини украс рударског насеља је јама у коју свакодневно силазе три рударске смене. Како је чудна та пурпурна руда, а има и злата. Али је сумпор на простору од 20.000 хектара уништио сво зеленило и живот сељака.“ 

У тој паланци новинар је пронашао занимљивог саговорника, сведока прошлих времена: „Французи су топили бакар. Тридесет три године дим из пећи  је разносио сумпор по околини.  Земља је венула, а пшенична поља су постајала пуста. С јутром, сељаци су са трема својих кућа гледали пут дима и проклињали. Једнога дана, у пролеће 1935., дигли су буну. Из околних села: Слатине, Кривеља, Оштреља и Брестовца — вукле су се друмовима колоне сељака наоружаних вилама и секирама. Водио их је неки чича Станоје Миљковић. Имао је њиву на шестом километру. Дошли су пред топионицу, било их је преко 5.000 и тражили да им Французи плате земљу коју уништава сумпор. Ови су то одбили. Уместо договора почело је крвопролиће. Читав пук жандармерије покушао је да ватром угуши буну. Али, гнев је пламтео, људима је пред очима класала пшеница. У потоку, недалеко од рудника, водила се неравноправна борба. Било је мртвих, неки су стрељани тада, неки касније. Дим из Бора и даље уништава њиве”.    

  Свануо је 7. април 1953. године. У Бору је заказан референдум са питањем: „Друже да ли се слажеш да се 300 милиона од нашег новца уложи за изградњу фабрике сумпора?". Гласање је почело у 6 ујутру, кад трећа семена излази из рудника, а трајало је ноћу до 10. Сваки погон имао је своју комисију. 

        Да ли ће се предлог усвојити?  

        Занимљиви су неки детаљи са овог референдума које је записао директор рудника, инжењер Драго Чех: „Срео сам рудара Јанка. Имао је једну ногу у гипсу и ишао је на штакама. Упитао сам га: Куда? На гласање. Због гласа бих ишао и на врх брда!" Не мало њих, скрива се, шета около и гледа да ли га неко посматра. Људи хоће да гласају тајно, има случајева да испуњен листић донесу тек ноћу. 

        За време референдума у граду је владала необична живост. Људи су долазили и из околних села, око 40 километара далеко, да чују шта ће рећи рудари, хоће ли се градити нова фабрика која ће да уклони сумпор и спаси њихова поља. Гласови су се пребројавали, сви су се интересовали за њих, и народни одбор, и занатлије, и јавни тужилац, и грађани — јер свако од њих има у породици рудара. 

        Бор је тога дана с нестрпљењем чекао крај референдума. Само три гласа је било против. Нова фабрика почеће да се зида још ове године. Рудник је за њу одвојио својих 300 милиона из фонда за самостално располагање. Она ће оживети зеленило на пољима, заталасаће се опет пшеница и сељаци више неће боловати. А фабрика ће сваке године нашој привреди давати и преке три милијарде динара. То је достојан споменик Влашкој буни!

        А онда неочекивано сукоб сељака (који раде у Бору) и радника. Логика радника - сељака је да ако се за станове радника у Бору искористи вишак од 50 милиона, а шта добија село? Раднички савет борског рудника је пресудио: 15 милиона за друштвени стандард на селу. Тако је и било. Из тог новца у Злоту је купљена кино-апаратура и почела градња школе, у Слатини се копао артески бунар, у Брестовцу кино-апаратура, у Белој Реци гради се мост. За све ове набавке и градње сељаци су формирали своје одборе и тако лагано ушли у нове самоуправљачке односе као и Раднички савет рудника у Бору, који је ускратио давање 100.000 њихових пара за бициклистичке трке око Србије или чак 900.000 за излете и шетње. О свему сада одлучују Сељачки одбори и Раднички савет рудника. Узалуд су ургенције из Београда, јер ако Раднички савет није донео Одлуку од трошења пара за друге потребе нема ништа!   

                            Тако је то било 1953. године, а како је данас?

Бродом од Београда до Прахова 1958.

Брод полази из Београда за Прахово суботом и уторком. Увек у осам увече. Продорни јаук бродске сирене објављује полазак. Са кеја машу тамне прилике. Кад престане Сава, брод се окреће супротно од Земуна и ведро загази у Дунав. 

Репортажа почиње на постаји Панчево. Она почиње у ходнику уз само машинско одељење. Ту је топло и равномерно клокоће. Дивно место да путници друге класе спавају. Око њих на простртим капутима леже деца. Дивна толеранција I и II капетана. Први капетан је сед и омањи човек, али елегантан и са фотографским апаратом преко рамена. Он је у друштву девојака, које се поносе што је капетан с њима у друштву. Девојке имају кабину и то луксузну на горњем делу брода. Али, заиста шта би оне могле да сањају у утроби дунавске лепотице. Девојке иду до Текије. Оне тамо имају тетку, а тетка нема деце, па ће можда и да презиме. Уче оне приватно гимназију и бележе утиске о мушкарцима.

Скоро је десет. Они који немају кабине састављају у салону прве класе столице и пребројавају овце које прелазе брвно. На тај начин они дођу до драгоценог сна. Неко већ код стошездесете овце не зна за себе, а неко разбијен о гребен брига мора да преброји неколико бескрајних стада узалуд. Кад се успавају наилази строги манипулант а наплаћује казну. Ако се боље погледа, манипулант је у праву. Није салон прве класе за спавање, салон је за седење, вечеру и разоноду. Казна није велика, свега двеста динара. Уз интервенцију милиционара, пратиоца брода, све је уредно исплаћено. Васпитава се наш свет.

Брод такорећи заноћи у Великом Градишту. Тих неколико сати провешће витези округлог стола у пристанишној крчми. Главну реч има плава жена у зеленом џемперу. Она свечано обећава да ће у чарапама играти. Њен каваљер, стручњак за пролазност, уверава је да је нико и ништа ако то не учини. Баш у то време лаганим ходом са забринутим лицем пролази први капетан. Он обилази брод. Девојке је успавао у намери да их фото-камером овековечи тек сутра на палуби кад се у позадини буде видео Голубац, древни порушени град. Моја је кабина Б. Али, мој сустанар није се још увек појавио. Он тражи мене, а ја њега. То исто чини и једна млада жена чије је име Зага и која путује код мужа на градилиште. Она би најрадије легла и стигла што одморнија, јер жене су жене. Оне пазе на први утисак, па макар био у питању и муж. Госпођа Зага има више среће од мене. Њена сапутница, млада инжењерка, долази и отвара луксузну кабину. Присуствујем њиховом упознавању. Оне после тога закључавају кабину и још нешто разговарају. Претпостављам да су се погађале која ће од њих две да спава на спрату. На крају ме затиче код врата моје кабине сапутник коме падају густи бркови на усне и који се смеје на цео овај призор који нам пружа стари брод „БЕОГРАД“. Да не би дошло до расправе причам сапутнику, иако не знам његову професију, како сам тек јуче скинуо гипс са леве ноге. То га је дирнуло и ја сам закључио да је врло добар и нежан човек.

У три ноћу пошли смо из Великог Градишта. Било је дивно јутарње купање на благом ветру. С леве стране лежала је Румунија са местима која нису показивала живот. Скоро једна уз другу, дизале су се до пристојне висине осматрачнице. По јасном сунчаном дану њихови војници су гледали кроз дурбине наш путнички брод.

Нека екскурзија више гимназије из Приштине певала је и играла на првом сунцу. Први капетан се бунио због игре, јер је палуба, уствари кров салона прве класе. Капетан је и даље носио апарат. Девојке су опет биле у његовом друштву и палуба се претворила у шеталиште. Вођа екскурзије ученика осмих разреда више гимназије из Приштине спавао је на састављеним хоклицама, а ђаци су га нешто из пажње, а нешто и ради весеља покривали свим и свачим. Вођа, професор географије, није могао да назебе. Било му је свакако топло под мантилима свих врста. Кад се пробудио, одржао је јаван час о Ђердапу. Мислим да није било потребно кад је казао: Ми се сада налазимо у Ђердапу, јер да се налазимо у Ђердапу било је очито.

Енглескиња, биолог и њена сапутница Американка, у годинама, које више нису за љубав, пиле су из термоса чај. Њима је досађивао неки пијани трговац који је на врло погрешан начин употребљавао неколико немачких речи. Стари господин из салона прве класе, који никоме није досађивао, рече сасвим тихо: Млади господине, видите, овај лудак масира ове странкиње још од синоћ. Целе је ноћи пио и чекао да устану. У подне, за време ручка, пијани трговац је објашњавао како у Румунији „никс музика“, али како у Кладову изинген блех капела пох. Дешавало се да му се изгубе, негде на бочним палубама, али он их је упорно тражио и налазио у прави час. То је све на крају примило комичан карактер, и овај коме је цела ова егзибиција била јасна могао је да се насмеје поштено.

У једном тренутку, негде пред самим Праховом били смо блокирани од бродских службеника. Сви смо морали да останемо неко време ту где смо. Два манипуланта прегледала су по трећи пут карте. Не знам шта ми би, рекао сам: Изволте, прегледајте, то је четврти пут. Манипулант ме строго погледа и још строже рече: Ако треба, прегледаћемо и осам пута. Нисам могао да учиним ни шта боље па одсекох: Врло добро!

Брод је био препун сељака са оближњих постаја. Њихове корпе су се црниле од грожђа и златиле од дуња. Нисам ни приметио да су личности које сам упознао на почетку ишчезле. Није било више витеза округлог стола, ни мог сапутника који је имао добро срце. Сишла је негде и госпођа Зага са инжењерком. Сишла је и плава жена са чарапама које су се црниле од олаја. Нестао је негде и пијани трговац. Први капетан је такође шетао сам без апарата. Много је он девојака испратио на Дунаву, да је бар све снимио, замислите колика би данас била његова колекција.

Кад смо пристали, у Прахову било је благо поподне, на станици је чекала спремна локомотива за путовање кроз Крајину. Имао сам још пола сата времена. Погледао сам на бели брод речне пловидбе. Било ми је жао што је ово спокојно путовање завршено. У самом брегу на једном платоу лепршали су столњаци праховачке крчме.  Попео сам се и сео за један сто. Келнер је донео комад печене овнујине и парадајз. Негде из угла унутарњег дела кафане топли мушки гласови запеваше мало од заноса, а мало и од младих вина, влашку песму: 

Марије, дајка, Марије,

ја знам шта теби треба,

Чарапе са рупицама

да се кроз њих виде

твоји бели листови.

Треба ти кошуља са рупицама

да се кроз њих виде

твоје груди.

Марије, дајка, Марије...

Из радозналости, ушао сам унутра да видим ко пева. Насмешио сам се, певали су лађари са Дунава и радници великог пристаништа. 

 Репортажа објављена у листу „Борба”, 12. октобра 1958. године, аутор текста Слободан Марковић.

 

 

 

Логор бесерабијских Немаца у Прахову

       У Прахову се данас догодио необичан сусрет мештана са тајанственим странцем.

      Непознати човек изазвао је знатижељу и пажњу док је обилазио Прахово и фотографисао. Како неколико мештана сведочи, човек је пришао случајним пролазницима тражећи неке информације о Прахову, али није знао српски језик. Пошто нису могли да комуницирају на српском, на сцену су ступили Праховљани који владају немачким језиком. Испоставило се да је мистериозни посетилац потомак бесерабијског Немца, који је 1940. године био у логору у Прахову, а данас је, 83 године касније његов потомак дошао у Прахово да истражи то место. 

  Приликом разговора са мештанима Немац је поделио три фотографије које датирају из тог времена. Две фотографије су познате и већ објављене у књизи „Прахово од римског доба до данас“, док је трећа фотографија на којој се види укрцавање бесерабијских Немаца у воз на железничкој станици у Прахову мање позната, и до сада није објављивана у публикацијама о Прахову.

 

Овај неочекивани сусрет оживео је успомене на прошлост и још једном нас подсетио на богату историју Прахова, као и на важност очувања историјског наслеђа. Прахово, са својом богатом прошлошћу, јесте место које привлачи људе из читавог света.

У наставку можете прочитати текст о немачком логору, објављеном у књизи Велимира Микија Траиловића „Прахово од римског доба до данас".

                    Логор бесерабијских Немаца у Прахову

       На основу договора Немачке и Совјетске Савеза, у периоду август – новембар 1940. године, спроводећи нацистичку идеју о заједништву свих Немаца, дошло је до пресељавања око 150.000 Немаца из Бесерабије и северне Буковине у Немачку. Да би се таква замисао спровела средином 1940. године у Прахову и Земуну су изграђени логори за прихват бесерабијских Немаца, у којима би се, после вишедневног путовања бродовима од Галца до Прахова одмарали, а након неколико дана одмора путовање до Немачке наставили железницом. Била је то највећа планска сеоба народа до тада позната у свету. 

       Праховски логор је тих дана био мали засебан градић подигнут на слободним праховским пољанама, (утринама), на простору од данашње пољопривредне задруге до железничке станице.

      Иако је у Прахову било људи који су могли пружити више детаља о немачком логору, сви разговори на ову тему били су кратки и из њих се није могло чути ништа друго осим сећања на два непријатна догађаја: цепања немачке заставе и убиство немачког стражара. Детаљније описивање логора и његово функционисање на срећу забележили су новинари тадашњег дневног листа „Време“, у коме се између осталог каже: „Логор у Прахову лежи одмах уз железничку станицу Прахово, село удаљено десет минута од пристаништа на Дунаву. Железничком пругом и друмом логор је везан за пристаниште тако да исељеници, који лађом дођу након кратког времена у логорском граду могу да нађу све што им је потребно: топлу постељу, добру храну, одмор и чак и мало забаве. Командант логора је г. Ханс Мајер, врло угледна личност Немачког Рајха. Логор у Прахову много подсећа на логор у Београду. Исте велике дрвене бараке, исти огромни шатори и беспрекоран ред“.

          Како се даље описује, логор је лежао на комплексу земљишта од 70.000 м², у коме је све изграђено од чамовине: кревети, столови, столице, ормани за одело, чивилуци. Израдили су их чланови немачких СС група и шездесетак добровољаца регрутованих из редова немачких мањина тадашње Југославије, који су за рад у логору ангажовани без накнаде али уз обезбеђен стан и храну. У центру логора била је постављена краткоталасна радио станица којом се одржавала веза са пристаништем у Галцу и командом у Берлину. Сви путници су приликом укрцавања, као и при искрцавању, лекарски прегледани. Логор је чинило 15 великих дрвених барака припремљених за смештај 5 – 6 хиљада исељеника. У њима 4 или 5 реда постеља, постављених на земљи, са дрвеним подлогама прекривеним сламом, а преко њих топла ћебад. За израду барака утрошено је 100.000 м² дрвета и 200.000 шаторских крила. За припремање хране изграђена је велика кухиња са 14 великих казана у којима је 50 жена спремало и до 3.000 оброка у једном турнусу, сервирана у великом шатору –трпезарији, постављеног уз саму кухињу. 

Код избора локације логора највеће тешкоће на почетку је представљало обезбеђивање довољних количина питке воде. Командант логора помиње да се вода свакодневно доносила са даљине од 800 метара, тако да су водоноше дневно прелазиле 20-25 километара. Да би се проблем решио приступило се бушењу артеског бунара. Код дубине од 312 метара се одустало када је постало јасно да воде на том месту нема. Уместо тога на обали Дунава, код "средње" чесме, ископано је пет извора и постављена пумпа, којом се преко површинског цевовода дужине 700 метара питка вода доводила до логора, у количини од 124.000 литара дневно. Вода је највише трошена у кухињи, купатилу са 12 када и на 120 јавних логорских чесми.  

На крају репортаже, новинар Влада Сотировић истиче високо исказано гостопримство Праховљана и локалних власти, које су у самом логору ради предусетљивости имале свог сталног представника. Закључак новинара је ипак био преурањен. У лето 1940. године намере фашистичке Немачке према нашој земљи биле су све видљивије. Народ их је после напада на Пољску и сталних бомбардовања Лондона све више осећао. Због тога их присуство Немаца у селу није радовало. Револт је бивао из дана у дан све већи, а њему је највише доприносило вијорење високо подигнуте немачке заставе на јарболу у центру логора. Негодовање Праховљана је расло из дана у дан, што је и натерало председника општине, Димитрија Радуловића „Боболана“, да једног септембарског дана уђе у логор, скине немачку заставу, ножем је по дужини неколико пута расече и баци на земљу. Скидању немачке заставе присуствовао је један број Праховљана, чија сведочења демантују неки наводи да је ''омладина, враћујући се са купања, узвикивала пароле: Доле Хитлер и једног дана запалила заставу'', осим ако се и то није догодило у неком поновљеном случају, али о чему у Прахову нема сведочења. (Божидар Благојевић: Неготин и Крајина, књ. 4, стр. 50). 

      Међутим, описујући „најтежи ексцес'' који се догодио у праховском логору бесерабијских Немаца, Благојевић наводи „да је један наш војник из непознатих разлога убио немачког стражара''. Ови наводи су по свему судећи тачни, а детаљнијим истраживањем у дугом послератном периоду дошао сам и до починилаца и самих мотива за почињено убиство. Са једним од двојице војника који су, по њиховим тврдњама, тешко повредили а не убили немачког стражара, разговарао сам лично. Описујући тај догађај, један од његових актeра, Предраг Калинуцић је потврдио да је у време постојања немачког логора био мобилисан у јединици старојугословенске војске на Букову, из које је једне ноћи са својим саборцем, Ацом Гареловићем, побегао кући. Обојица су знали да се исте ноћи морају вратити у јединицу. У повратку, на импровизованом дрвеном мостићу код железничке станице, изграђеном ради преласка преко великих баруштина, које се на том месту и данас стварају, у густом мраку их је изненадило присуство немачког стражара. Притиснути обавезом да морају ускочити у воз који својом сиреном већ оглашава улазак у станицу, Аца Гареловић је потегао бајонет и зарио га у леђа стражару, а потом су се у трку дохватили вагонских степеника. Испред станице у Неготину искочили су из воза, како би избегли евентуалну контролу, и упутили се пут Букова, где су заузели своја формацијска места. Сазнање да су Предраг и Аца повредили немачког стражара имали су само чланови њихових породица који то, и поред бројних истрага и дипломатских преписки и притисака, никада нису никоме износили. Тајна је сачувана све до краја Другог светског рата. (Догађај су потврдили и њихови потомци Воја Калинуцић и Драгољуб Гареловић).

      Током боравка исељеника у логору приређивани су концерти и другарске вечери којима мештани Прахова нису присуствовали. Једино неформално дружење дешавало се на фудбалском игралишту, у триангли за окретање возова код железничке станице, када је одиграна и прва фудбалска утакмица екипе Праховљана против неког другог противника, а да то није била екипа неког суседног насеља већ припадника другог народа тј. Немаца (фолксдојчера из Баната и исељеника из Бесерабије). Такву прилику наметала је локација игралишта крај самог логора и обострано знање румунског (влашког) језика, јер је највећи број Немаца - волонтера на сталном раду у логору било из Баната. А након Другог светског рата једна од заосталих дрвених барака из немачког логора је до 1962.године служила као свлачионица праховским фудбалерима.  

     Занимљив податак је да је много година касније један послодавац у Аустрији, пореклом из Баната, који је био добровољац у праховском логору, сећајући се бројних пријатеља из Прахова са задовољством је на својој пољопривредној економији као сезонску радну снагу сваке године на по 9 месеци ангажовао Праховљане, где и данас раде њихове треће генерације.