БИОСКОП У НЕГОТИНУ 1911. ГОДИНЕ /Политика/

                                                                                              

 Ја сумњам да има још које окружне вароши у малој нам Отаџбини, која је сиромашнија у забававама од нашег прослављеног Неготина. А овде нема скоро никакве забаве: немамо позоришта, немамо биоскоп, немамо јавних и корисних предавања, једном речи немамо ништа. Додуше, понекад овај монотони живот прекидамо каквим забаним вечером, које нам приређује Женско Друштво или официрски кор и по некад и концертом који нам приређује војна музика XIII пука, са којега увек одемо задовољни јер њезин капелник г. Венш не жали труда да задовољи своју публику и са овако малим бројем музиканата.

     Али све то није довољно да убијемо ово досадно време у овим дугачким зимским ноћима. И онда није никакво чудо што у оскудици за забавама, морамо да потражимо накнаде у другом нечем, рецимо у пуним чашама. И бар да пијемо оно старо на далеко чувено крајинско вино, које је некада и самом Хајдук Вељку уливало храброст, енергију и истрајност, па ни по јада, него пијемо вино које није поникло на гроздовима винограда, по ближим брдима: Локве, Височке, Балеја, Братујевца и Бадњева, већ пијемо оно вино које данас и сваки сељак „бере“ у свом подруму, уз припомоћ прашкова, шећера и чесме.

    Овај  једнолики живот у Неготину, живот пун мртвила, канда је уочио Властимир Станковић – Бебрџак, бакалин овдашњи, те ти се једнога дана дигне у свет и откупи један мали биоскоп од неког Турчина, Ахмета Ибрахимовића, и дотури у Неготин.

     Жути дугачки плакати „сензационалног“ биоскопа покренули су неготинску публику, и одмах се осетила нека живост. Публика се промешала и почела да се буди из дремежа.

      Напослетку је дошао жељени час. У сали хотела „Београд“ пуно је света, који је с нестрпљењем очекивао тренутак када ће рефлектор биоскопски да покаже на платну живе слике. Бакалин узвикну: „Гаси лампе“, а келнери се попеше на столице и угасише кафанско осветлење, хотелијер Пера Мокрањац, заповедничким тоном добаци публици: „Свак на своје место“. Публика се шћућури на своја седишта, покупи ноге једне до друге, апарат заврча и мутна слика се показа на платну.

-          Петроград у зимскога доба – узвикну онај што пушта слике, и отпоче да тумачи публици сваку даљу радњу. А то је од њега било сасвим паметно, јер су слике тако мутне и нејасне да се ништа не би ни знало шта оне представљају, када не би било тумачења.

-                   Састанак жене с љубавника –продужује даље тумач.

-                   Муж лута по морским обалама.

Отворите више лампу ништа се не виде слике, довикује из публике чика Дина, продавац шиваћих машина.

-                 Така је слика господо, одговара тумач истим тоном, па онда продужује. Сада настају велике ветре, ветар скида женске сукње и жене остају само у гаћицама. У том тренутку неко из публике кресну машину да запали цигару али та светлост од машине толико је утицала на платно, да је слика постала сасвим бледа.

-                Забрањено је господо палити машине за време представе, опомиње публику хотелијер Мокрањац, оштрим тоном. И тек што је он то довршио, пас адвоката Луковића, зграби за гушу пса неког његовог клијента, и тада настаде једна гужва и дављење испод стола, а публика бојећи се да је не здрпе пси за ноге поће живо дизати ноге с патоса.

-                 Муж разбија велико огледало, мирно продужује тумач, и онда настаје сцена у којој се лепо видело да су се потукли муж и жена, а после тога брзо су се измирили. Тумач је тај чин објавио публици тоном, из којег је провиривало као нака радост: „Помирују се господо у љубљењу и грљењу“.

       Последње речи тумачеве чуле су се у оној слици, где два несташна дечка, ватају кроз подрумски прозор пролазнике за ноге: „Фатају људи за ногама кроз прозора. Пали лампе“.

      Келнери се попеше на столице и запалише лампе а ми се разиђосмо задовољни, што смо добили тако леп биоскоп.

                                                                                                                                      Ђ. Ц. Дим.