"Победа" 5. новембар 1937.г

Кад стигнете у Прахово нико вас неће упутати да разгледате околину или неку знаменитост у овом селу, него ће вам објаснити да би требало посетити и написати нешто о Ђорђу Бируцићу, човеку који умало што није сахрањен жив 1915. године у Тетову.

Њега није тешко пронаћи. Сви га у селу знају. Сматрају га да је мало сулуд. Такав је остао од оног дана кад је успео да побегне из мртвачког сандука у мртвачници.    

Ђорђе у селу познаје свакога и врло често прича с пуно смисла. Кад дође неки странац Ђорђе га, да би се упознао с њим, засипа бујицом речи и питања, како се зове, одакле је, шта ради и каквим је послом дошао у Прахово.

Ђорђе не ради ништа. Једино што у једној овдашњој кафани по неки пут сече дрва и ту добија храну и стан.

Ђорђе је врло развијен и на око леп младић. Он вам не може одговорити колико има година. Пре десет година говорио је како има 30 година, а то исто и данас каже. Уопште не зна да рачуна. Многи с њим збијају шале. Често га питају баш рачуницу.

У сабирању само повећава по једну цифру без обзира на број који се додаје.

Али Ђорђе прича врло трезвено о томе како га умало нису живог сахранили.

Њему не би нико веровао да се у Прахову не налази један болничар и неколико људи, који су били сведоци свега оног што се Ђорђу догодило.

Ђорђе се 1915. године разболео од тифуса у Тетову. Сместили су га у болницу. У то време многи су боловали од тифуса и сваког дана је по неколико њих сахрањивано од ове болести.

Једног дана Ђорђе је имао велику температуру. Кад је она престала он је малаксао. Кад је дежурни болничар дошао да обиђе болеснике приметио је да је Ђорђе непомичан и изгледао је као мртав. Болничар је јавио лекару да је Ђорђе умро.

Лекар је погледао и констатовао смрт јер га је болничар већ раније известио  да је Ђорђе мртав. Одмах после тога Ђорђа су стрпали у мртвачки сандук. Он није ништа осећао. Био је у несвесном стању. Било је јутро. Ускоро је дошао свештеник да изврши опело.

Ђорђе се још налазио у несвести. Одједном, кад је свештеник завршио с опелом, на највеће запрепашћење присутних Ђорђе је устао из мртвачког сандука и почео да бежи. Тако се Ђорђе „повампирио“.

Од тог дана Ђорђе није потпуно нормалан можда је то последица болести, а можда и страха.                

БИОСКОП У НЕГОТИНУ 1911. ГОДИНЕ /Политика/

                                                                                              

 Ја сумњам да има још које окружне вароши у малој нам Отаџбини, која је сиромашнија у забававама од нашег прослављеног Неготина. А овде нема скоро никакве забаве: немамо позоришта, немамо биоскоп, немамо јавних и корисних предавања, једном речи немамо ништа. Додуше, понекад овај монотони живот прекидамо каквим забаним вечером, које нам приређује Женско Друштво или официрски кор и по некад и концертом који нам приређује војна музика XIII пука, са којега увек одемо задовољни јер њезин капелник г. Венш не жали труда да задовољи своју публику и са овако малим бројем музиканата.

     Али све то није довољно да убијемо ово досадно време у овим дугачким зимским ноћима. И онда није никакво чудо што у оскудици за забавама, морамо да потражимо накнаде у другом нечем, рецимо у пуним чашама. И бар да пијемо оно старо на далеко чувено крајинско вино, које је некада и самом Хајдук Вељку уливало храброст, енергију и истрајност, па ни по јада, него пијемо вино које није поникло на гроздовима винограда, по ближим брдима: Локве, Височке, Балеја, Братујевца и Бадњева, већ пијемо оно вино које данас и сваки сељак „бере“ у свом подруму, уз припомоћ прашкова, шећера и чесме.

    Овај  једнолики живот у Неготину, живот пун мртвила, канда је уочио Властимир Станковић – Бебрџак, бакалин овдашњи, те ти се једнога дана дигне у свет и откупи један мали биоскоп од неког Турчина, Ахмета Ибрахимовића, и дотури у Неготин.

     Жути дугачки плакати „сензационалног“ биоскопа покренули су неготинску публику, и одмах се осетила нека живост. Публика се промешала и почела да се буди из дремежа.

      Напослетку је дошао жељени час. У сали хотела „Београд“ пуно је света, који је с нестрпљењем очекивао тренутак када ће рефлектор биоскопски да покаже на платну живе слике. Бакалин узвикну: „Гаси лампе“, а келнери се попеше на столице и угасише кафанско осветлење, хотелијер Пера Мокрањац, заповедничким тоном добаци публици: „Свак на своје место“. Публика се шћућури на своја седишта, покупи ноге једне до друге, апарат заврча и мутна слика се показа на платну.

-          Петроград у зимскога доба – узвикну онај што пушта слике, и отпоче да тумачи публици сваку даљу радњу. А то је од њега било сасвим паметно, јер су слике тако мутне и нејасне да се ништа не би ни знало шта оне представљају, када не би било тумачења.

-                   Састанак жене с љубавника –продужује даље тумач.

-                   Муж лута по морским обалама.

Отворите више лампу ништа се не виде слике, довикује из публике чика Дина, продавац шиваћих машина.

-                 Така је слика господо, одговара тумач истим тоном, па онда продужује. Сада настају велике ветре, ветар скида женске сукње и жене остају само у гаћицама. У том тренутку неко из публике кресну машину да запали цигару али та светлост од машине толико је утицала на платно, да је слика постала сасвим бледа.

-                Забрањено је господо палити машине за време представе, опомиње публику хотелијер Мокрањац, оштрим тоном. И тек што је он то довршио, пас адвоката Луковића, зграби за гушу пса неког његовог клијента, и тада настаде једна гужва и дављење испод стола, а публика бојећи се да је не здрпе пси за ноге поће живо дизати ноге с патоса.

-                 Муж разбија велико огледало, мирно продужује тумач, и онда настаје сцена у којој се лепо видело да су се потукли муж и жена, а после тога брзо су се измирили. Тумач је тај чин објавио публици тоном, из којег је провиривало као нака радост: „Помирују се господо у љубљењу и грљењу“.

       Последње речи тумачеве чуле су се у оној слици, где два несташна дечка, ватају кроз подрумски прозор пролазнике за ноге: „Фатају људи за ногама кроз прозора. Пали лампе“.

      Келнери се попеше на столице и запалише лампе а ми се разиђосмо задовољни, што смо добили тако леп биоскоп.

                                                                                                                                      Ђ. Ц. Дим.