ФИЛМ О ИХП ПРАХОВО

На програму Телевизије Бор у оквиру емисије „Филм на виде(л)о“ емитоване 23. јануара ове године, приказан је „Документарни филм о Индустрији хемијских  производа Прахово“. Из обиља материјала припремљеног поводом 15 година рада  праховске индустрије, гледалац може стећи сазнања о токовима њене градње, развоју, резултатима и оствареним капацитетима производње. Овако лепој и идеализованој слици о ИХП Прахово из доба Титове комунистичке Југославије нажалост недостају неке чињенице, пре свега о несрећно изабраној локацији за тако прљаву технологију. Наиме, због градње хемијске индустрије у Прахову је од 178 власника одузето стотину хектара најбоље земље или тачније 80 њива, 89 винограда и 3 воћњака на првокласном земљишту. Избору локације  погодовала је само околност да је железничка пруга управо ту избијала на обалу Дунава и ништа више од тога. 

          Све потребне сагласности за градњу хемијске индустрије, по захтеву инвеститора (РТБ Бор), издате су 31. јануара 1956.године од стране Народног одбора општине Прахово, у време када је Прахово било седиште општине. Ту одлуку донели су одборници првог сазива народног одбора кога је чинило 8 одборника из Прахова, 9 из Душановца, 10 из Радујевца и 4 из Самариновца. Доношење те одлуке није отежавано мерама заштите и очувању животне средине, са којима се мештани Прахова и Радујевца сусрећу и данас, већ само тешкоћама спровођења експропријације најплодних ораница и вербалних сукоба са њиховим власницима.

          Али упркос свим правно-формалним тешкоћама августа 1956. године, вековни мир плодне подунавске равнице замењен је бректањем грађевинских машина под чијим су точковима из дана у дан нестајале плодне њиве и виногради, а из њих ницале огромне производне хале фабрика суперфосфата, криолита, као и  складишта сировина и готових производа укупног капацитета 120.000 тона.

          Треба рећи да је код већине грађана градња тако велике индустрије будила наду у лепшу будућност и бољи животни стандард. О тим очекивањима говори и текст Витомира Милосављевића, објављен поводом првомајских празника 1957.године у листу „Крајина“, под насловом „Прахово – морско пристаниште“, у коме се између осталог каже: ''Прахово. Досад се налазило само на железничким картама Југославије као крај 'слепе' железничке  линије. Данас је Прахово велико градилиште. За њега зна свак  у Југославији. Али кад пристаниште буде завршено за њега ће знати читава Европа. А када буде завршена и фабрика? Одосмо ми далеко. Каже у шали један мештанин. Још једна човекова победа. Дунав, та артерија Европе биће умирен код Прахова. Докови зимовника пркосиће таласима и леду. Кеј ће одолевати налетима воде. Биће то велико, модерно и лепо пристаниште. Отићиће Праховљани далеко. И не само Праховљани''.