ОТВОРЕН ГРАНИЧНИ ПРЕЛАЗ

ПРАХОВО - Гранични прелаз између Србије и Румуније на средини бране Хидроцентрале "Ђердап 2" код Прахова, данас су отворили министри унутрашњих послова две државе, Ивица Дачић и Константин Tрајан Игаш.
Двојица министара после отварања граничног прелаза Кусјак су истакли да ће захваљујући том прелазу бити омогућено лакше комуникација, кретање и сарадања грађана с обе стране Дунава.
Дачић и Игаш изразили су задовољство што је прелаз отворен после низа година, колико су грађани комплетне регије тражили да им се омогући лакши прелаз државне границе. (ТАHJУГ)
Опширније ОВДЕ.

Гранични прелаз "Ђердап II"

Заменик председника Владе Републике Србије и министар унутрашњих послова Ивица Дачић посетиће гранични прелаз "Ђердап II" у среду, 28. децембра.
Дачић ће се у 11 часова састати са министром унутрашњих послова Румуније Константином Трајаном Игашом на граничној линији на средини бране. Након тога Дачић и Трајан Игаш ће на румунском делу територије дати изјаве за медије. (Сајт Владе Републике Србије)
Иначе, данас је Press објавио занимљив коментар Живојина Драгишића, управо на тему граничног прелаза "Ђердап 2". Текст можете прочитати ОВДЕ.

ФЕСТИВАЛ ВЛАШКЕ МУЗИКЕ

Када је у пролеће 1987.године отворен нови дом културе, очекивало се да ће рад праховског културно-уметничког друштва бити још квалитетнији, а убрзо се дошло до идеје да у новој згради дома културе, какву у то време није имао ни Неготин, са великом и малом салом, рестораном, кабловском телевизијом и пространом позорницом, треба да се дешава нешто значајније, по чему би дом културе у Прахову био посебно препознатљив. Од бројних идеја савета културно-спортског центра „Вук Караџић“ најлепшом и најприхватљивијом чинила се организација фестивала влашке музике. Идеја је у почетку наишла на критике и ниподаштавања неких Праховљана који су сматрали да такав фестивал пуно кошта и да то и није никаква манифестација већ обична популаризација “свадбарске музике“.
Упркос томе, фестивал је одржан фебруара 1990.године уз велику помоћ Слободана Домаћиновића, који је својим ауторитетом успео да на једном месту окупи велика имена влашке музике. На фестивалу су између осталих наступили оркестри Слободана Божиновића, Живе Динуловића, "Дукати", "Цимери", Жика Цветковић, Бранкица Букацић, Љубица Болдескић, Милисав Флорић, Душко Опрић, незаборавни трубач Ика Петришоревић и многи други.
На првом фестивалу влашке музике у Прахову било је пуно лепих тренутака, а тренутак за памћење свакако је наступ Слободана Домаћиновића и Слободана Божиновића којима се у једној музичкој нумери придружио и Жива Динуловић, па су тако тројица великана влашке музике након много година поново наступили заједно, управо пред публиком у Прахову.

OПШТИНА ПРАХОВО

Мало је познато да је у време такозваног „комуналног система“ управљања, од 1955-1957.године, Прахово било седиште једне од општина неготинског Среза. Општина је конституисала своју прву скупштину 31. јула 1955. године, а чинили су је 8 одборника из Прахова, 10 из Радујевца, 9 из Душановца и 4 из Самариновца. На истој седници за председника општине изабран је Љубомир Лападатовић из Радујевца, за потпредседника Тома Стојановић из Прахова, док је општинском управом руководио секретар Милош Тодоровић из Неготина. Комуна је бројала 2.000 домаћинстава у којима је живело 8.306 становника са просечним бруто дохотком по становнику од 9.980 динара или 82,9 милиона динара дохотка на нивоу општине, што је нову праховску општину сврставало у ред богатијих општина тога времена.
Новоформирана општина Прахово је већ у првој години постојања, на седници од 31.01.1956.године, по захтеву рударско-топионичарског басена Бор донела одлуку о сагласности за извођење припремних радова на изградњи фабрике суперфосфата и криолита. То је истовремено био и почетак спровођења експропријације земљишта, спроведене код 178 власника парцела у којима је било 80 њива, 89 винограда и 3 воћњака. У многим каснијим рефератима и извештајима помињало се да је „на ледини крај Дунава, никла велика хемијска индустрија“, а истина је заправо била да је одузето земљиште припадало првој класи, осим седам парцела друге класе и три воћњака треће класе. Радови на изградњи фабрике започели су већ августа 1956.године, када је упоредо започела и изградња великог пристаништа на Дунаву и радничког насеља Колонија, као дела пројектованог будућег града Прахова са 15.000 становника, који као што је познато до дана данашњег није изграђен.

ИЗРОНИЛО РИМСКО ПРИСТАНИШТЕ

МИСЛИШ ЛИ ЗЕЛЕНО?

Ових дана актуелна је вест о могућем одласку ИХП Прахово у стечај (детаљније о томе ОВДЕ), што ме је подсетило на један догађај. Прошлог лета, баш у време штрајка радника ИХП Прахово, пролазећи са унуцима аутом поред пружног прелаза на улазу у насеље, приметио сам две велике камион цистерне паркиране на обе железничке пруге према пристаништу и ка ИХП Прахово. У тренутку сам схватио, зауставио ауто и окренуо се. Свакога тренутка воз из пристаништа могао je да наиђе и удари у несавесно паркиране цистерне са по 40 тона амонијака, дакле са 80 тона веома опасне супстанце од чијег испарења настаје бели дим од кога смрт наступа за неколико минута!
На срећу, нисам био једини који је то приметио, и цистерне су већ после неколико минута уклоњене. Нешто касније, у близини рампе угледао сам видно узбуђеног мештанина и питао га шта је са цистернама. Потпуно ван себе, одговорио ми је: "Ма, отерао сам их у ...! Нису нормални! Могу све да нас побију!"
Тог тренутка осетио сам олакшање. Прво зато што су цистерне уклоњене са пруге, и друго, нисам једини, има још људи свесних реалне опасности која нас свакодневно вреба.
Дневни лист „Ало“ је 9. априла 2008.године објавио списак еколошко „опасних фирми“ у Србији, а међу њима је Хемијска индустрија у Прахову сврстана у првих 10. Иако је од тада прошло три и по године, све што је у новинском тексту поменуто још увек је актуелно. А поменуто је:
- да смо потпуно неприпремљени за било коју врсту акцидентних појава,
- да у области заштите животне средине мора да постоји „свето тројство“ које подразумева постојање закона, његову примену у пракси и најзад контрола његовог спровођења. Нажалост закони постоје само на папиру;
- да „ватрогасци не поседују адекватну опрему“ (ИХП Прахово ватрогасну екипу готово да уопште и нема).
Подсетио бих само да у случају акцидентне ситуације, између осталог:
- Грађанство се о опасности обавештава преко система за узбуњивање (сиреном). Колико ја знам сирена у ИХП Прахово не фунционише већ 20 година, јер од када се покварила нико је није поправио;
- Становништво се у случају изненадног избијања амонијака мора затворити у своја купатила и мокрим крпама заптивати прозоре и врата, како би спречили улазак белог дима. Искључује се струја, а Праховљани остају и без воде;
Већина нас који живимо у Прахову друге алтернативе немамо, али често се питам, да се мени деси оно најгоре то у мојим годинама и не би било тако страшно, али шта су крива деца која овде живе или наша деца у иностранству која једва чекају да свако лето проведу у Прахову, потпуно несвесна опасности.
И када о томе размишљам све сам више уверен да је, упркос свих економских тешкоћа, одлазак ИХП-а у стечај, бар у еколошком смислу, најбоље што Праховљанима може да се деси.

Дана 3. децембра 1977. године, у присуству председника СФРЈ Јосипа Броза Тита и председника СР Румуније Николае Чаушеска, свечано су отворени радови на изградњи хидроенергетског и пловидбеног система "Ђердап 2" симбола присних веза пријатељства и сарадње између Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и Социјалистичке Републике Румуније.

ЦРКВА ВАЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕГ

Праховска црква грађена је на садашњој локацији у периоду од 1872. до 1878. године добровољним прилозима мештана у новцу, житу, кукурузу и грађевинском материјалу (камен и греда), а освештана је 1878. године од стране епископа неготинског Евгенија. Црквено звоно, које се и данас користи, поклонили су у време градње београдски трговац Ристо Паранос и праховски сељак Јован Н. Предић. Пре ове цркве у Прахову је постојала стара црква брвнара на старом црквеном плацу, посвећена Светом великомученику Димитрију.
Данашње генерације Праховљана могу се похвалити потпуном реконструкцијом храма последњих неколико година (2008.-2010.г.) што је урађено захваљујући бројним прилозима верника, а посебно значајнијим прилозима Праховљана који живе и раде у иностранству, о чему је већ било речи на овом блогу. Обновљену цркву је пред Крстовдан 26. септембра 2009.године освештао Епископ тимочки господин Јустин, а тада је освештана и новоизграђена чесма у црквеној порти као и место будуће капеле, изграђене за само неколико месеци, прва опела обављена су у њој лета 2010.године.
Мало је међутим познато да је хришћанство на простору данашњег Прахова присутно од својих самих почетака, што нам је својим истраживачким радом потврдио Игуман Филарет Петровић, који о томе пише: „Под царем Трајаном, у граду Децибалуму код данашњег Праова, мученички венац за Христову веру примили су Ахеј и Гаија између 107. и 110.године нове ере“, да би на почетку 4. века нове ере било записано да је у граду Аквеји (данашње Прахово) било седиште хришћанске епископије.
Поред овога, нова сазнања су и подаци о изградњи старе праховске цркве брвнаре, које нам је својим дугогодишњим научним радом „о народном животу Срба“ оставио Тихомир Ђорђевић. Он у једној од својих књига износи податак да је прва црква (брвнара) у Прахову изграђена и освештана 1731.године, управо у периоду када је овим крајевима уместо турске успостављена аустријска власт, што је био период масовне градње православних богомоља у читавој тадашњој Србији. Ово сазнање потврђује податак наведен у турској пореској евиденцији за 1734.годину, у којој се као највећи порески обвезник у Праову наводи „свештеник Преда Данилов, који у парохији има 60 домов у Праови и 70 у Кусијаку“.