Bitka za Prahovo, 1810.

Na obali Dunava, u istočnoj Srbiji, leži Prahovo, mesto čija je sudbina da se, iako malo i zabačeno selo „na kraju sveta“, iznova nađe u središtu velikih istorijskih zbivanja.

Na neki poseban način, Prahovo je kroz vekove bilo tačka susreta Rusije i Srbije, simbol bratstva, savezništva i zajedničke borbe protiv zajedničkog neprijatelja. Ovde su u Prvom srpskom ustanku rame uz rame stajali srpski ustanici i ruski oficiri, u Drugom svetskom ratu, nemačka vojska je kod Prahova vodila žestoke borbe sa Crvenom armijom i bila primorana da potopi čitavu flotilu u Dunavu. Tokom Prvog svetskog rata, upravo  je prema Prahovu građen železnički pravac kojim je Srbija želela da se fizički spoji sa Rusijom, preko Dunava, ne samo vojno i politički nego i preko šina, kao deo davne ideje o povezivanju dva bratska naroda, o čemu će biti reči u nekoj od sledećih objava.

Malo je, međutim, poznato da se u Prahovu pre tačno 215 godina — u leto 1810. — odigrala jedna od najznačajnijih i najtežih bitaka Prvog srpskog ustanka. Bila je to bitka koja je odlučila sudbinu istočne Srbije i preokrenula tok turske ofanzive duž Dunava.

Bitka za Prahovo, iako danas gotovo zaboravljena, bila je jedna od najznačajnijih bitaka Prvog srpskog ustanka, i vrhunac vojne i političke saradnje Srbije i Rusije, i ostavila je dubok trag u borbi za oslobođenje od Turaka.
  

Karađorđe je krajem 1809. tražio pomoć od ruskog vojnog vrha, oslanjajući se na lično poznanstvo sa generalom Isajevim. Odgovor Rusije nije izostao,  i to je bila iskra koja je pokrenula dolazak ruskih trupa u istočnu Srbiju. Početkom marta 1810. godine general Isajev prelazi Dunav u blizini Velikog ostrva i osvaja prvo Brzu Palanku, zatim opkoljava Kladovo i dolazi do Prahova. Time počinje prva faza ruske intervencije, ubrzo potom, zbog promena u komandnom lancu, vojska se povlači u Vlašku.

Ali već u junu, na zahtev srpskih ustanika i zbog razvoja situacije na terenu, ruske trupe se ponovo vraćaju u Srbiju, pod komandom grofa Cukata. Oko 4.500 vojnika — pešaka, konjanika i artiljerije — prelazi u Negotinsku Krajinu. Sa njima dolazi i Petar Dobrnjac, koga Cukato imenuje zapovednikom u Kladovu.

Karađorđe šalje u Prahovo oko 3.000 najboljih srpskih boraca iz više nahija da se pridruže ruskim trupama. U toj grupi su se nalazili Hajduk Veljko, Tanasije Čarapić, i drugi iskusni ustanici. Prahovo je u tom trenutku  veliko tursko utvrđenje sa više hiljada vojnika.

Bitka za Prahovo počinje 2. avgusta. U teškoj borbi, turske snage trpe velike gubitke, oko 500 mrtvih i 600 ranjenih. Srpsko-ruski gubici iznose 47 poginulih i 72 ranjena.

U krvavoj borbi koja je vođena u Prahovu 2. avgusta poginuo je vojvoda Tanasije Čarapić, komandant Grocke nahije i jedan od najcenjenijih srpskih vojvoda tog vremena. Inače, rođeni brat čuvenog Vase Čarapića. Vidi OVDE. 

Pogibija Tanasija Čarapića duboko je potresla srpski logor, ali borbeni duh nije oslabio. Njegovu smrt opisao je u knjizi "Kneževina Srbija" objavljenoj 1876. godine, Milan Đ. Milićević: 

 
 
Sledećeg dana, 3. avgusta, Turci pokušavaju protivnapad, ali su ponovo odbijeni. Srpsko-ruske snage gube još 37 ljudi, 64 su ranjena. Time je slomljena turska nadmoć na Dunavu. Osmanlije napuštaju Prahovo i Negotin i povlače se u Bregovo, gde se okuplja više od 10.000 boraca.
Opsada Bregova počinje 20. septembra. Već 25. septembra tursko utvrđenje pada. Prema zapisima ruskog istoričara Petrova,

„S padom Bregova, cela istočna Srbija, osim Vidina, bila je očišćena od Turaka.“

Početkom novembra 1810., u Prahovo dolazi i sam Karađorđe, zajedno sa hiljadu najboljih konjanika. Tamo se sastaje sa generalom Zasom i grofom O’Rurkom. Zima je na pomolu, i dogovoreno je povlačenje ruskih jedinica u Vlašku. Do kraja novembra, većina trupa napušta Srbiju, iako su pojedine posade ostale još neko vreme u Negotinu i Kladovu.

Grof Josif Kornelijus Orurk

Iako se ovde odlučivala sudbina istočne Srbije, bitka za Prahovo nikada nije dobila mesto koje zaslužuje u istorijskim knjigama i kolektivnom pamćenju. Zajednička borba srpskih ustanika i ruske vojske pokazala je snagu, hrabrost i političku odlučnost srpskog naroda. Ruski komandanti pohvalili su srpsku disciplinu i borbenost, a mnogi ustanici, uključujući Hajduk Veljka, odlikovani su ruskim medaljama za hrabrost  

Ali, iako ključna za oslobođenje istočne Srbije od Turaka,  u Prahovu nema spomenika, niti svečanih obeležavanja. Ipak, Bitka za Prahovo 1810. ostaje kao svedočanstvo o danima kada su Srbi i Rusi zajedno pisali istoriju kojom mogu da se ponose.

Detaljnije o bici kod Prahova i borbama za oslobođenje istočne Srbije – na ovom linku: https://sloven.org.rs/srb/?p=11292

Vađenje brodova kod Prahova: Priča bez kraja

Svake godine najavljuje se početak vađenja nemačkih ratnih brodova potopljenih kod Prahova. Prošle godine, kod prahovskog stadiona izgrađena je dvospratna kontejnerska zgrada za smeštaj radnika koji su trebali započeti vađenje brodova u martu ove godine, vidi OVDE.

Ove najave traju još od 1947. godine, kada je "Borba" pisala o vađenju 52 plovila iz Dunava uz pomoć "štapa i kanapa". Kada je u jesen 2012. godine na RTS-u emitovan dokumentarni film "Tajna Dunavskog vilenjaka" tema potopljene nemačke flotile kod Prahova privukla je pažnju gledalaca iz Srbije i čitavog regiona, i tada su već počele i prve najave vadjenja brodova, vidi OVDE. 

Ipak, intenzivne najave vađenja brodova počele su u proleće 2019. godine, i od tada se svake godine ponavlja ista priča - da vađenje brodova samo što nije počelo, što možete videti na nekim od ovih linkova: OVDE, OVDE,  OVDE ili OVDE. Tako je, na primer, prošle godine najavljeno da će radovi početi u martu 2024., a sada je već jul. Najave vađenja brodova kod Prahova sve više podsećaju na neku tursku seriju sa Pinka kojoj se ne nazire kraj, ili na čuvenu repliku Zorana Radmilovića iz "Maratonaca": "U januaru ste rekli lova u aprilu, a od tog obećanja je prošlo godinu dana. Nemoj da me lažete više!" Tako je u Prahovu nastala šala da je vađenje brodova u stvari već počelo, ali se ronioci ne vide jer su pod vodom.

Najnovija vest je da će posao vađenja nemačkih brodova započeti 2025. godine.

Najveće interesovanje za ovu temu bilo je u leto 2022. godine, kada je istorijski nizak vodostaj Dunava otkrio olupine potopljenih brodova, a o čemu su izveštavali svi velike svetski mediji. (OVDE, OVDE, OVDE, OVDE itd.) Tog leta sam ugostio preko 20 svetskih i domaćih novinskih agencija i televizija, prenoseći im saznanja do kojih sam došao iz nemačkih, srpskih, rumunskih i ruskih dokumenata o tome kako su nemački brodovi septembra 1944. godine završili na dnu Dunava kod Prahova. Nikada nisam govorio o tome kada će se ti brodovi vaditi, jer to ne znam, a izgleda ne znaju ni ministri u Vladi Srbije. 

Ono što znam, i o čemu sam govorio, je da su ti brodovi od kuća u Prahovu udaljeni oko 200 metara, a puni su opasnih eksplozivnih naprava. Ako se neka od artiljerijskih granata ili podvodnih mina slučajno aktivira, najugroženije je upravo Prahovo. Ali jedno je ipak sigurno: Ako, ne daj Bože, bude eksplozije, ona će se sigurno čuti i u Negotinu. Jer kada je 1791. godine eksplodirala turska barutana u kladovskoj tvrđavi, eksplozija se čula i u Prahovu, kako su zabeležili hroničari.

Toliko za sada. Na kraju,  OVDE pogledajte sjajne fotografije potopljenih brodova kod Prahova.

DEDA BORA FURNjIGIĆ - DOKUMENTI GOVORE

          Povod za sećanja na deda Boru Furnjigića objavljujem kao revolt na bacanje stare dokumentacije na smetište komunalnog otpada. Na tom smetištu pronašao sam neka dokumenta pa u cilju očuvanja sličnih, koja zapravo govore o životu čoveka na koga se odnose, treba ih sačuvti a nikako bacati. Imamo velike i velelepne građevine i stari nameštaj za koji sigurno možemo naći neki kutak u tim građevinama i u nekom starom ormanu sačuvati dokumentaciju na koju jednostavno možete zapisati: DOKUMENTA NAŠIH PREDAKA.

          Deda Boru sam poznavao lično. Bio je to omanji simpatični starčić, uvek raspoložen, nikada tužan, spreman na šalu i dobre odnose sa komšijama. Spreman da pomogne a nikada da odmogne. Iz njegovih pronađenih (a ne sačuvanih dokumenata) saznao sam nekoliko zanimljivosti:

          Prvo. Nisam znao da je deda Bora odrastao u trgovačkoj prahovskoj porodici. To nam potvrđuje sačuvana menica o zaduženju kod Negotinske zadruga za štednju i kredit br. 83 od 11. aprila 1936. godine. A da je to bila jaka trgovačka porodica potvrđuje i prihvatanje Stanka Džambasovića, nekada vlasnika nekoliko mesara, preko kojih su se snabdevali brodarske kuhinje skoro svih podunavskih zemalja i vlasnika Hotela “Evropa” u Prahovu Pristaništu, gde su se takođe okupljali brodarci, da jamči za porodicu Furnjigić kod eventualnog ne vraćanja kredita.

 

Drugo. Porodica Furnjigić je bila i ozbiljan proizvođač vina i rakija što nam potvrđuje pronađeni Obračun poreze na vino i rakiju Poreske uprave u Negotinu po kojoj se Mladen Furnjigić iz Prahova duži porezom na 3.255 litara vina i 78 litara rakije roda 1960. godine, na što je plaćen porez u iznosu od 36.880 dinara.

Obračun potvrđuje i često osporavanu priču kako Prahovljani nisu bili vrsni proizvođači vina i rakije, što jednostavno nije tačno jer posedujem transportne liste sa poznatih dunavskih paklera, među kojima je i potopljeni pakler “Uskok”, koga su Nemci zaplenili 17.04.1941. godine, a 7.9.1944. godine ga potopili na dno Dunava u Prahovu, iz kojih se može videte da su prahovski vinogradari širom Kraljevine, a kasnije Socijalističke Jugoslavije, odvozili vino i rakiju na pijace, i do Maribora i Ljubljane.  

I na kraju, evo i dokaza ko je 1958. godine gradio prahovsko pristanište. To nam potvrđuje deda Borin ugovor o radu br. 188 od 15.02.1958. godine zaključen sa tada priznatim velikim državnim Preduzećem za vodene puteve “Ivan Milutinović” iz Beograda, koji je, usput budi rečeno, tokom gradnje pristaništa u Prahovu iz Dunava pomoću dve dunavske dizalice ("Soča" i "Sutjeska") izvukao desetak različitih plovila, kako bi obezbedio dovoljan prostor za pristanište i kasnije manevrisanje (boksažu) barži i šlepova do istovarno-utovarnih stanica u samoj luci.

Prema tome, ne bacajte dokumenta vaših predaka, već ih sačuvajte jer svaki od njih čuva priču o ljudima čija su imena ispisana na njima. A ako imate takva dokumenta i dođete do lepih saznanja o vašim precima rado ću ih objaviti na svom blogu.

ПРИЧА О ШКОЛСКОЈ СЛАВИ, СВЕТОМ САВИ

Сваке године 27. јануара цркве су пуне верника, a у школама је посебна радост. Тога дана се у свим школама у Србији, Републици Српској и Црној Гори слави школска слава – Свети Сава. 

Прва помисао о Светом Сави као школској слави јавила се код Срба изван Србије, у фрушкогорском манастиру Кувеждину, тада у Аустроугарској, а прва прослава Светог Саве, као школске славе, приређена је 1812. године у једној основној школи у Земуну, такође у Аустроугарској. Због ратних дешавања у Другом српском устанку следећа прослава Светог Саве, као школске славе, приређена је у Сегедину, данас у Мађарској, 1830. године, где је по први пут певана песма „Ускликнимо с љубављу“. Отпевао је са својим ученицима свештеник Павле Стаматовић. Помислили су тада многи да је Стаматовић аутор те песме, међутим детаљнијим истраживањима утврђено је да је песму спевао непознати калуђер у Манастиру Кувеждин између 1813. - 1815. године, где је Стаматовић чуо, научио и касније отпевао. 

   Свети Сава се све до 1840. године славио само као црквени празник. Како су наши просветари углавном долазили из српских крајева Аустроугарске, што је био случај и са ректором Крагујевачког лицеја (високе школе) Атанасијем Николићем. Атанасије је 5. децембра 1839. године Министарству просвете и црквених дела предложио да његовој школи за заштитника (патрона) одобри „школског просветитеља Србског Светог Саву, пошто сва заведенија имају своју славу“. Када је министар просвете Стефан Стефановић Тенка прочитао поднету молбу одмах је схватио колико је велики значај овог предлога па га је упутио Совјету (српској влади), који га је проследио Намесништву кнеза Михајла. Након консултација 14. јануара 1840. године свим школама у Србији разаслата је одлука: „Да Свети Сава свих школа у отечеству нашем патрон (заштитник) буде“. Прва прослава Светог Саве као школске славе одржана је управо у Крагујевцу где су ученици, професори и свештеници у пратњи грађанства прошетали главном улицом Крагујевца а потом приредили свечани ручак. На тој првој прослави установљен је обичај да се током прославе прикупља прилог за школу и сиромашну децу. Прикупљено је 11 дуката, 11 форинти и 11 чаршијских гроша. Општина Крагујевац је за ту прославу дала једног живог овна и једно буре вина, а у вечерњим часовима на свим школским прозорима приређена је илуминација, истицање „начертанија, у боји изображенија Светог Саве“ иза којих је на сваком прозору упаљено по 12 воштаних свећа. На тој прослави није певана песма „Ускликнимо с љубављу“ јер је то у Србији, након Земуна и Сегедина (Аустроугарска), изведено тек 1843. године у београдској основној школи под вођством учитеља – ђакона Јованике Симоновића од када је постала и званична Химна Светом Сави.

             Пример једне такве прославе забележен је и у "праовској" школи и објављен у „Просветном прегледу“ из 1887. године, када је од 34 добротвора на прослави школске славе Светог Саве, за сиромашну децу прикупљено тадашњих 32 динара и 50 пара. Од прикупљеног новца сиромашној деци су купљене књиге, а најсиромашнијој, школски прибор и по потреби делови одеће и обућа.

 

БОГОЈАВЉЕНСКИ ОБИЧАЈИ У ПРАХОВУ

Богојављенска водица

На Богојављење се у црквама освештава водица за коју се вјерује да има лековита својства. Према веровању, богојављенска водица је добра за труднице које су пренеле термин порођаја.

Жеља тачно у поноћ

Народно веровање је да се у ноћи са 18. на 19. јануар тачно у поноћ зажели жеља када се уочи да се небо отворило. Такође, ваљало би запамтити сан који се сања у овој ноћи јер се верује да је то порука од Бога.

Неудате д‌јевојке могу да сазнају за кога ће се удати

Веровање је да неудате д‌јевојке могу да сазнају за кога ће се удати ако под јастук ставе огледалце и да ће им се у сну појавити њихов суђени.

Купање у Дунаву за здравље

На Богојављење се купало у реци зарад бољег здравља, а из тог обичаја је проистекла и трка за Богојављенски крст. 

Извод из књиге "Прахово од римског доба до данас"

Ако би која жена родила мртво дете обичај је био да се на Богојављање (19. 1.) гола окупа у Дунаву. На ту тему се у Прахову препричава пример Драгиње Мариновић, рођене Марковић из Самариновца, која се након седморо мртворођене деце на Богојављање окупала у Дунаву и потом родила два здрава мушка детета што нам је потврдила њена снаха Добринка Мариновић, рођена Стојкић 1928. године.

У три ноћи по рођењу детета према народном веровању у његову кућу стижу три сестре суђенице „Урсаторљи“, које му одређују судбину до краја живота. Народ верује да је најстарија сестра преља која преде све животне нити и дужину живота детета. Од животних нити треба направити пређу и исту сложити, а то је посао средње сестре суђенице, од чијег слагања зависи како ће се дете провести у животу. Посао најмлађе сестре је заправо она кључна ствар у животу детета, јер она својим маказама пресеца животне нити и прикупљену пређу, и тако одређује оно што је најважније, дужину дететовог живота. Како би се суђенице умилостивиле влашка домаћинства у Прахову, у прве три ноћи, у једној од соба не гасе светло и ту на столу постављају три лепиње са разним слаткишима и три чаше воде. Ако се ујутру најчешће примети да у чашама нема воде то је добар знак да су суђенице долазиле у кућу и одредиле лепу судбину детету, јер су се послужиле. На крају читавог обреда лепиње по обичају, ако је дете мушко, поједу мушки чланови обитељи, а ако је дете женско онда одрасле жене. Због тога се у Прахову често код трагичних догађаја може чути коментар: „Аша је урсат“ (Тако му је суђено).

KAKO SU NASTALI MOKRANjČEVI DANI

   Povodom rodjendana Stevana Stojanovića Mokranjca - 9.1.1856.

Kada je februara 1956. godine Josip Broz Tito prihvatio predlog da bude pokrovitelj obeležavanja stogodišnjice rodjenja kompozitora Stevana Mokranjca, Negotinac Nikola Račić, latio se olovke i uredniku tadašnjeg dnevnog lista “Borba” poslao pismo, objavljeno 4. aprila 1956. godine, sledeće sadržine: 

            Poštovani uredniče,

            Dnevna štampa je objavila da se u našoj zemlji pod pokroviteljstvom druga Tita priprema proslava stogodišnjice rođenja Stevana Mokranjca da je na plenarnom sastanku Izvršnog odbora Saveza komunista Jugoslavije formiran odbor za proslavu.

            Iz dopisa u štampi vidi se da će u nizu manifestacija 8. juna u Beogradu biti održana svečana akademija, čime će zvanično i otpočeti proslava u čitavoj zemlji.

U vezi s tom značajnom proslavom podsetio bih na neke momente iz Mokranjčevog života.  Mokranjac je rođen u Negotinu. Svoja prva muzička iskustva imao je prilike da primeni u istom gradu, jer je u dva maha, bio horovodja pevačkog društva “Hajduk Veljko”, koje je osnovao samo godina dana posle Prvog beogradskog pevačkog društva. Prvi put, sproleća 1872. godine, kada je u Beogradu napustio šesti razred gimnazije i drugi put 1877/78. godine, pred odlazak na muzičke studije u Minhenu. Iz protokola pevačkog društva “Hajduk Veljko” iz tog vremena, koji se sada nalazi u Negotinskom muzeju, vidi se da su članovi pevačkog društva pravilno ocenili vrednost Stevana Mokranjca, jer su po njegovom odlasku, priredili nekoliko beseda (zabava) i čist prihod od 240 dinara, ili 20 dukata, poslali Mokranjcu u Minhen, gde se nalazio na studijama.

U Negotinu postoji kuća u kojoj je rodjen Mokranjac. Kuća je stavljena pod zaštitu, ali se ona nalazi u takvom stanju da će se uskoro srušiti ako se hitno ne preduzmu mere za njeno restauriranje.

Zato predlažem sledeće:

• da se stogodišnjica rođenja našeg velikog muzičara obeleži akademijom u Negotinu, na kojoj bi učestvovali naši najrenomiraniji horovi,
• da se do tog vremena izvrše svi potrebni radovi na obnovi kuće Stevana Mokranjca,
• da se u njoj otvori Mokranjčev muzej i
• da se na kuću stavi spomen ploča.                                                                                                                                                                                               Negotin, aprila 1956. Nikola Račić.      

Nepuna dva meseca od objave predloga Nikole Račića u “Borbi” od  21.05.1956., osvanuo je novi naslov: “Restaurira se kuća Stevana Mokranjca – Priprema se Mokranjčeva proslava u Negotinu – njegovom rodnom mestu” u čijem se tekstu između ostalog kaže:

   - da je u Negotinu formiran Odbor za proslavu stogodišnjice rođenja Mokranjca,
 - da će se polovinom juna u Negotinu prirediti svečana akademija,
 - da će o radu i stvaralaštvu  velikog muzičara govoriti Mihajlo Vukdragović,
 - da će na negotinskoj akademiji pevati   horovi Radio Beograda i “Hajduk Veljko” iz Negotina,  jednog od  najstarijih u Srbiji, kojim je dirigovao i   Mokranjac,
 - da su preduzete mere da se rodna kuća Stevana Mokranjca zaštiti od propadanja, 
 - da je za restauraciju dosta oronule kuće angažovan arhitekta Vlada Vlaisavljević iz Beograda.

           Dopisnik “Borbe” Čedomir Nikolić  

Na današnji dan...

Na današnji dan pre tačno 70 godina, na Dan republike 29. novembra 1953. godine, u Prahovu su zasvetlele prve sijalice. Bila je to monofazna mreža koja se uglavnom koristila za osvetljavanje prostorija, a umesto današnjih utičnica u zidu koristile su se dve utičnice iznad sijalica, u koje se najčešće priključivao radio aparat. Radio je tada u prahovskim kućama bio prestižni uređaj koga nije mogao svako da priušti, i oko koga su se okupljale komšije kako bi čule najnovije vesti iz FNRJ i sveta, kao i radi slušanja muzike sa programa radio Bukurešta, posebno je bila omiljena rumunska pevačica Marija Lautarec.

Na isti dan 36 godina kasnije, 29. novembra 1989. godine, svečano je u rad puštena prva kablovska televizija u Srbiji. Grupa entuzijasta upustila se u avanturu gradnje nečega čega je na prostoru Jugoslavije u tom trenutku bilo jedino u Sloveniji. Za izgradnju idejnog rešenja, kao osnove za projekat, angažovan jedan od tada prvih stručnjaka za montažu kablovsko-distributivnih sistema u Jugoslaviji, Đorđe Zavišin, predstavnik  beogradske ekspoziture "Gorenja" iz Velenja, a kada je sistem izgrađen (radi umeravanja) angažovan je Živko Tufekdžiev, inženjer iz Metalskog zavoda "Tito" u Skoplju.

Tog dana su prvi put prikazane slike svetskih televizija na četiri različita televizora u prostoriji nekadašnje picerije "Akvis", gde se danas nalazi Klub penzionera u Domu kulture "Vuk Karadžić". Tom prilikom okupilo se stotinak meštana, finansijsera čitavog sistema. Prahovo je tada postalo prvo naselje u Srbiji koje je u potpunosti pokriveno kablovskom mrežom, putem koje su Prahovljani mogli da prate 2 domaća tv kanala (TV Beograd 1 i 2), 4 strana kanala sa satelita "Astra", kao i interni kanal KTV Prahovo, za koga je malo ko verovao da se može emitovati. Taj program je ubrzo postao najgledaniji, a privlačio je pažnju i meštana susednih naselja pa i Negotina, čije je rukovodstvo od kritike i podsmeha kako "Prahovljani gaze blato a gledaju belosvetsku televiziju", ubrzo prešlo na izgradnju sopstvenog kablovskog sistema sa istim izvođačem radova, Telekomunikacionim servisom Rajka Gligića iz Prnjavora u Republici Srpskoj.

Kablovska televizija Prahovo i danas postoji. Njene prostorije su pre nekoliko godina, zahvaljujući sredstvima Stanka Popovića vlasnika kompanije "Elixir", u potpunosti preuređene i studio opremljen najnovijom tehnikom (kamerama, kompjuterima, monitorima, video i tonskim miksetama, pa čak i podnim grejanjem) tako da zaista lepo izgleda.

RAZGLASNA STANICA

U arhivi Mesne zajednice Prahovo postoji zanimljiv dokument o radu razglasne stanice, koja je 1971. godine puštena u rad i tako zamenila nekadašnje seoske dobošare. Poslednji dobošar bio je Vitomir Burucić “Maku”, a onda je funkciju obaveštavanja građana preuzela razglasna stanica, sa 18 zvučnika ravnomerno raspoređenih po čitavom naselju, sa kojih su se u popodnevnim satima emitovala obaveštenja, muzičke želje, čestitke i pozdravi, a o državnim praznicima himna, koračnice, pesme o Titu, recitali, i prenosile centralne svečanosti i prenosi fudbalskih utakmica preuzetih od Radio Beograda. Posebno je zanimljivo da se u jednom periodu vršio i prenos fudbalske utakmice koja se igrala na prahovskom igralištu. Reporter i komentator bio je Slobodan Todosijević , poznatiji pod nadimkom “Dane Šeki”, koji se toki-voki vezom javljao sa samog igrališta, dok je tehnički realizator u stanici bio Siniša Vojinović “Vasa”. Razglasna stanica zabavljala je građane sve do 29. novembra 1989. godine (Dana Republike), kada je svečano puštena u rad kablovska televizija, sa 4 satelitska i 2 zemaljska programa (TV Beograd 1 i 2),  kao i interni televizijski kanal koji je preuzeo ulogu obaveštavanja građana o svim važnim dešavanjima i aktivnostima u naselju.

       Međutim, tema ovog teksta jeste rad razglasne stanice. Taj zanimljivi zabavni program razglasne stanice koji su volonterski organizovali prahovski omladinci nažalost nije bio svima drag.

       Tako je maja 1981.godine Skupštini opštine Negotin, Komisiji za prestavke i pritužbe, Đorđe Kostantinović, jedan od dvojice posleratnih prahovskih “intelektualaca”, uputio zahtev kojim traži “da se zabrani rad razglasne stanice, posebno emitovanje pesama sa ploča, a da se rad ograniči samo na najvažnija saopštenja građanima”. U obrazloženju svog zahteva, penzionisani aktivni oficir starojugoslovenske vojske, Đorđe Kostantinović, navodi “da su zvučnici razmešteni po banderama, preko kojih se emitovanjem treštave muzike sa ploča građani obaveštvaju o fudbalskim utakmicama, o bioskopskim predstavama u prahovskom bioskopu “Pobeda”, o zakazanim zorovima birača, i to se ponavlja po 30 puta između muzike, gde snažni džezovi, trube i bubnjevi, toliko trešte da od njih podrhtava vazduh, ljudi koji imaju kuće pored bandere ne mogu se sporazumeti sa ukućanima šta će se i šta raditi. Od toliko treštanja veliki je problem kako sačuvati bubne opne u ušima. Ljudi koji dolaze sa posla i žele da odmaraju, da spavaju, to ne mogu od treštave muzike osim ako stavljaju vatu u uši. Pesme se emituju rafalno, jedna za drugom, subotom i nedeljom po ceo dan, pa kad čovek ide u treću smenu on nije spavao ni trenutak. Na kraju se još spiker i zahvaljuje što su građani imali strpljenja da slušaju takav program”.

  Podnosilac zahteva, Đorđe Kostantinović, traži da se razglasna stanica koristi samo u svrhu obaveštavanja građana, kako to radi selo Sićevo kod Niša, gde on živi tri puta godišnje, a ne da se pušta muzika sa ploča. Na kraju Đorđe moli inspekciju “da se ovo smatra kao poverljivo i da se  provera obavi inkognito samački ili sa više članova”. U Prahovu, 11.05.1981.