26. јануар 2024.
ПРИЧА О ШКОЛСКОЈ СЛАВИ, СВЕТОМ САВИ
19. јануар 2024.
БОГОЈАВЉЕНСКИ ОБИЧАЈИ У ПРАХОВУ
Богојављенска водица
На Богојављење се у црквама освештава водица за коју се вјерује да има лековита својства. Према веровању, богојављенска водица је добра за труднице које су пренеле термин порођаја.
Жеља тачно у поноћ
Народно веровање је да се у ноћи са 18. на 19. јануар тачно у поноћ зажели жеља када се уочи да се небо отворило. Такође, ваљало би запамтити сан који се сања у овој ноћи јер се верује да је то порука од Бога.
Неудате дјевојке могу да сазнају за кога ће се удати
Веровање је да
неудате дјевојке могу да сазнају за кога ће се удати ако под јастук
ставе огледалце и да ће им се у сну појавити њихов суђени.
Купање у Дунаву за здравље
На Богојављење се купало у реци зарад бољег здравља, а из тог обичаја је проистекла и трка за Богојављенски крст.
Извод из књиге "Прахово од римског доба до данас"
Ако би која жена родила мртво дете обичај је био да се на Богојављање (19. 1.) гола окупа у Дунаву. На ту тему се у Прахову препричава пример Драгиње Мариновић, рођене Марковић из Самариновца, која се након седморо мртворођене деце на Богојављање окупала у Дунаву и потом родила два здрава мушка детета што нам је потврдила њена снаха Добринка Мариновић, рођена Стојкић 1928. године.
У три ноћи по рођењу детета према народном веровању у његову кућу стижу три сестре суђенице „Урсаторљи“, које му одређују судбину до краја живота. Народ верује да је најстарија сестра преља која преде све животне нити и дужину живота детета. Од животних нити треба направити пређу и исту сложити, а то је посао средње сестре суђенице, од чијег слагања зависи како ће се дете провести у животу. Посао најмлађе сестре је заправо она кључна ствар у животу детета, јер она својим маказама пресеца животне нити и прикупљену пређу, и тако одређује оно што је најважније, дужину дететовог живота. Како би се суђенице умилостивиле влашка домаћинства у Прахову, у прве три ноћи, у једној од соба не гасе светло и ту на столу постављају три лепиње са разним слаткишима и три чаше воде. Ако се ујутру најчешће примети да у чашама нема воде то је добар знак да су суђенице долазиле у кућу и одредиле лепу судбину детету, јер су се послужиле. На крају читавог обреда лепиње по обичају, ако је дете мушко, поједу мушки чланови обитељи, а ако је дете женско онда одрасле жене. Због тога се у Прахову често код трагичних догађаја може чути коментар: „Аша је урсат“ (Тако му је суђено).
9. јануар 2024.
KAKO SU NASTALI MOKRANjČEVI DANI
Kada je februara 1956. godine Josip Broz Tito prihvatio predlog da bude pokrovitelj obeležavanja stogodišnjice rodjenja kompozitora Stevana Mokranjca, Negotinac Nikola Račić, latio se olovke i uredniku tadašnjeg dnevnog lista “Borba” poslao pismo, objavljeno 4. aprila 1956. godine, sledeće sadržine:
Poštovani
uredniče,
Dnevna štampa je
objavila da se u našoj zemlji pod pokroviteljstvom druga Tita priprema proslava
stogodišnjice rođenja Stevana Mokranjca da je na plenarnom sastanku Izvršnog
odbora Saveza komunista Jugoslavije formiran odbor za proslavu.
Iz dopisa u
štampi vidi se da će u nizu manifestacija 8. juna u Beogradu biti održana
svečana akademija, čime će zvanično i otpočeti proslava u čitavoj zemlji.
U vezi s tom značajnom proslavom podsetio
bih na neke momente iz Mokranjčevog života. Mokranjac je rođen u Negotinu. Svoja prva
muzička iskustva imao je prilike da primeni u istom gradu, jer je u dva maha,
bio horovodja pevačkog društva “Hajduk Veljko”, koje je osnovao samo godina
dana posle Prvog beogradskog pevačkog društva. Prvi put, sproleća 1872. godine,
kada je u Beogradu napustio šesti razred gimnazije i drugi put 1877/78. godine,
pred odlazak na muzičke studije u Minhenu. Iz protokola pevačkog društva “Hajduk
Veljko” iz tog vremena, koji se sada nalazi u Negotinskom muzeju, vidi se da su
članovi pevačkog društva pravilno ocenili vrednost Stevana Mokranjca, jer su po
njegovom odlasku, priredili nekoliko beseda (zabava) i čist prihod od 240
dinara, ili 20 dukata, poslali Mokranjcu u Minhen, gde se nalazio na studijama.
U Negotinu postoji kuća u kojoj je rodjen Mokranjac. Kuća je stavljena pod zaštitu, ali se ona nalazi u takvom stanju da će se uskoro srušiti ako se hitno ne preduzmu mere za njeno restauriranje.
Zato predlažem sledeće:
- da se stogodišnjica rođenja našeg velikog muzičara obeleži akademijom u Negotinu, na kojoj bi učestvovali naši najrenomiraniji horovi,
- da se do tog vremena izvrše svi potrebni radovi na obnovi kuće Stevana Mokranjca,
- da se u njoj otvori Mokranjčev muzej i
- da se na kuću stavi spomen ploča. Negotin, aprila 1956. Nikola Račić.
Nepuna
dva meseca od objave predloga Nikole Račića u “Borbi” od 21.05.1956., osvanuo je novi naslov: “Restaurira se kuća Stevana
Mokranjca – Priprema se Mokranjčeva proslava u Negotinu – njegovom rodnom mestu”
u čijem se tekstu između ostalog kaže:
- da je u Negotinu
formiran Odbor za proslavu stogodišnjice rođenja Mokranjca,
- da će se polovinom juna
u Negotinu prirediti svečana akademija,
- da će o radu i stvaralaštvu velikog muzičara govoriti Mihajlo Vukdragović,
- da će na negotinskoj
akademiji pevati horovi Radio Beograda i “Hajduk Veljko” iz Negotina, jednog od najstarijih u Srbiji, kojim je dirigovao i Mokranjac,
- da su preduzete mere da
se rodna kuća Stevana Mokranjca zaštiti od propadanja,
- da je za restauraciju
dosta oronule kuće angažovan arhitekta Vlada Vlaisavljević iz Beograda.
Dopisnik “Borbe” Čedomir Nikolić