ПРАХОВО У ПРАИСТОРИЈИ

Археолози Александар Булатовић, Александар Капуран и Гордан Јањић у својим стручним објавама о праисторијским локалитетима у Неготинској Крајини убрајају чак пет локалитета на ширем подручју Прахова, а три у самом Прахову. То су локалитети: Кусјак Вркаљ, Кусјак Мотел, Кусјак Грла, Идећа, Фабрика суперфосфата и Поред железничке пруге у Прахову. За период бронзаног доба поменути археолози везују два локалитета: Фабрику суперфосфата и Кусјак (Вркаљ). Често помињање локалитета на коме је данас погон за производњу сточне хране (МКФ и ДКФ), који користе Французи, указује да се на том месту некада налазило значајно праисторијско насеље јер је испуњавало неколико важних услова за живот људи тог периода: уздигнута речна тераса, близина реке и постојање јаких извора воде. Из периода старијег гвозденог доба помињу се локалитети: Кусјак Грла и Кусјак Мотел. Из периода старијег па до млађег гвозденог доба одржала су се праисторијска насеља: Фабрика суперфосфата Прахово, Идећа, Кусјак Мотел и Кусјак Грла. Према архолошким предметима (најчешће керамике), може се претпоставити да су у овим насељима живели Келти, тачније келтско племе Пекинзи, а материјал датован из првог века пре нове ере има и елементе који би припадали Дачанима.  

Фабрика суперфосфата (данас фабрика МКФ и ДКФ), као вишеслојно праисторијско насеље позиционирано је на речној тераси изнад десне обале Дунава, низводно од Прахова. Нажалост, старатиграфија праисторијских хоризоната је уништена. Културни слојеви су девастирани земљаним радовима из прошлих епоха. Такође, ни један стамбени објекат није констатован у оквиру осам истражених сонди. Остаци насеља су откривени у време копања темеља за фабрику (1957-1960).

            Прахово, ликалитет Идећа је вишеслојно праисторијско насеље из средњег неолита, старијег енеолита, развијеног/позног енеолита и гвозденог доба, позиционирано је на лесној греди неколико стотина метара југозападно од Прахова. Откривено је почетком 60-их година прошлог века, током изградње локалног пута који води ка Прахову, а убрзо су извршена и археолошка истраживања. О присуству људи у овом праисторијском насељу сведоче бројни налази као делови посуда попут амфора, здела, посуда налик пехарима итд.    
           Локалитет Поред железничке пруге у Прахову, како је уцртано на топографској карти, налази се поред саме пруге, а наспрам железничке станице Прахово. Отуда није јасно који су разлози били да археолози овај локалитет назову тако уопштеним именом ако се има у виду да пруга кроз КО Прахово пролази у дужини од скоро 5 (пет) километара, а локалитет је наспрам саме железничке станице Прахово, па се могао назвати локалитетом Железничка станица Прахово. На овом локалитету су пронађени идентични фрагменти као и на свим осталим налазиштима у Прахову.   

Када се сви локалитети повежу у једну целину може се са сигурношћу закључити да је простор на коме се данас налази Прахово одувек пружао сигурност људима од праисторије па све до данас.

           

Песничка реч гвоздена врата отвара

До прошле године су заинтересовани читаоци на сајту Народне библиотеке Србије могли да пронађу веома драгоцену архиву свих издања "Политике" из периода 1904 -1941. године. Међутим, ако бисте ових дана желели да прочитате неко старо издање "Политике" то не бисте могли, јер је то прошле године онемогућено забраном Привредног суда (види ОВДЕ) и "Политика" је уклоњена са сајта Народне библиотеке у Београду.
С обзиром да сам ја скоро све бројеве прегледао још пре забране, одлучио сам да овом приликом заинтересованим читаоцима блога прикажем једну, за мене, посебну занимљивост.
Мало је познато да је наш чувени песник Војислав Илић неко време био писар и помоћник нашег другог великог књижевника, тада конзула Бранислава Нушића у Приштини. Било је то 25.05.1893. године.
Због некаквих трвења у Београду плате за запослене у свим конзулатима су касниле. Због тога је Војислав Илић предложио Нушићу да му дозволи да се у име конзулата обрати Министарству ради исплате зарада у што краћем року, на шта му је Нушић одговорио да то министар неће желети ни да види.
Писмо које је Војислав Илић послао Министарству, објавила је "Политика"19.04.1929.године, на 8. страни. А какав је био епилог пише на крају новинског чланка.