НА ДАНАШЊИ ДАН ПРЕ 29 ГОДИНА

Пре равно 40 година започета је градња дома културе, сигурно највеће инвестиције у Прахову, свих времена. Почело је расправама о новој сеоској амбуланти а стигло се до дома културе са 1.700 квадрата простора. Од локације на плацу старе школе дошло се до локације у самом центру села.
Дом културе је грађен највише средствима грађана, оних који су живели и радили у земљи, а мањим делом и средствима наших људи у дијаспори.
Свечано отварање догодило се на 23. маја 1987.године. Врпцу је пресекао тадашњи председник општине Љубиша Добрић, а програм свечаности трајао је 7 дана. Започели су га чланови КУД "Браћа Лазаревић" са скоро 100 учесника на сцени, другог дана програм су наставили ученици основне школе, а трећег дана приређена је завршна смотра "Сусрета села" са учесницима из великог броја села општине Неготин.  Четвртог дана су нам у гостима били чланови Клуба Југословена "Братство" из Инзбрука који су се представили својим уметничким ансамблом, а петог дана на великој позорници наступили су представом "Камен за под главу" глумци зајечарског позоришта. Чини се да је највеселије било шестог дана када је одржан концерт оркестра  "Дукати" из суседног Самариновца.  

Све се то догодило у јубиларној 200 годишњици  рођења Вука Караџића (1787-1987), због чега је један од најлепших домова културе у тадашњој Србији понео његово име. То име исписано је његовом азбуком од бакра урађеним словима, којих  на улазу дома културе више нема, а нема ни бисте на постаменту, на коме је исклесан Вуков запис из доба Првог српског устанка када је приметио да се: "На Праову познаје да је некад била велика варош".



И чега још више нема? 
Нема културно-уметничког друштва, нема омладинског клуба, нема фестивала влашке музике, нема концерата, нема аматеризма и стваралаштва, нема контакт програма на интерној телевизији. Свега тога је било до маја 1992.године када је у Прахову укинут аматеризам и  културно стваралаштво препуштено "професионалцу" у лику сеоског музичара. Десетак година касније дом културе био је дом некултуре, а интерну телевизију преузели су приватни оператери. Кажу да смо то заслужили, јер сами не умемо да се старамо о ономе што смо умели да створимо.
Основна школа ових дана изузетно леп и добро припремљен програм не може да прикаже у лепом (и празном) дому културе јер нема озвучења. Па некада је у дому културе било и наше "Солтоново" озвучење кога су од свог рада и наступа широм Европе, купили чланови КУД "Браћа Лазаревић". Изгледа да ни њега више нема.