СЕЛО БИЦИКЛИСТИЧКИХ ПРВАКА

Праховљанка Надица Васић недавно је објавила књигу под насловом "Трагови у времену", у којој се између осталог налази и текст "Прахово - село бициклистичких асова", посвећен праховским бициклистима.С обзиром да је тај текст привукао пажњу читалаца, објављујем мало више података на исту тему из необјављене монографије о Прахову.

Бициклизам као спорт је популарност код Крајинаца стекао у периоду између два светска рата. 1931.године у Неготину је формиран „Ауто и мото-бициклистички клуб Хајдук Вељко“. Клуб је 1932.године на соколском стадиону изградио кружну бициклистичку стазу какву у то време није имао ни Београд, где су трке биле приређиване на авалском путу. Тридесетих година прошлог века на стадиону у Неготину организована су бициклистичка такмичења којима је присуствовало и преко 5.000 гледалаца. Ове трке отварала су деца старости до шест година трком на трициклима на стази дугој 100 метара, затим је следила омладинска трка на 3.200 метара, па тзв.„сељака трка“ (такмичара са села) на 10 километара, „међуградска трка“ (такмичара из тимочких градова) на 12 километара и „дамска трка“ на 3.200 метара. Бициклистичка такмичења су се увек завршавала најатрактивнијом међуградском друмском трком на 20 километара.

Доминацију победа у сељачким тркама у том периоду држала су села Михајловац са бициклистом Стојаном Ванкићем, и Душановац са двојицом својих бициклиста, Николом Ђондићем и Боривојем Михајловићем. Прахово су у то време на тркама представљали Сава Николић „Руца“, Живојин Каралић „Бука“, Војислав Јанковић „Вултур“ и Часлав Бируцић „Нака“, најбољи предратни бициклиста у Прахову који је у неким тркама освајао и прва места.  
У Прахову је у периоду после другог светског рата формиран ''Фискултурни актив Будућност'' у оквиру кога је деловало више спортских секција. Највеће успехе и популарност, од бројних спортских дисциплина, у то време имали су бициклисти. Тој популарности су одличним резултатима посебно допринели бициклисти Зоран Ђурић „Ђура“, Бранислав Станчуловић „Кампањола“, Томислав Калинуцић „Кољице“ и Јелка Брандић.
О значају успеха праховских бицилиста тога времена локални лист „Крајина“ је на својим спортским страницма, 1955.године објавио текст под насловом „Село бициклистичких првака“ у коме се између осталог каже: „Прахово може пуним правом носити назив бициклистичког села јер у селу има 450 бицикли што је један 'мали' рекорд. Други рекорд је јединствен у целој земљи, јер село има пет бициклистичких првака“. 

Праховски бициклисти Зоран Ђурић и Бранислав Станчуловић учесници су многих трка широм Југославије, а једна од њих је на «Путевима 14. Корпуса», на којој је Ђурић  био победник (Крајина,1.9.1952.)  што је током своје каријере поновио више пута. Бранислав Станчуловић је посебно упамћен као победник прве трке на бициклистичкој стази новог стадиона у Неготину. Захваљујући својим индивидуалним резултатима Зоран Ђурић и Бранислав Станчуловић су у више наврата наступали и у екипној конкуренцији бранећи боје бициклистичког клуба ''Хајдук Вељко'' из Неготина, али и државне репрезентације заједно са тада најпознатијим бициклистима, Веселином Петровићем и Иваном Левачићем. 

Велике успехе у бројним тркама у женској конкуренцији постигла је и Јелка Брандић, које у то време није имала спортску опрему па је на тркама возила бицикл у сукњи али и тако побеђивала своје противнице, па чак и тадашњу државну првакињу из Осијека, што је у то време представљало изненађење и праву спортску сензацију («Крајина» од 1. августа 1955.г).

Ипак, међу праховским бициклистима највећи појединачни успех постигао је Томислав Калинуцић "Кољице", за трке увек добро припремљен честим тренинг вожњама до Кладова, Зајечара, Салаша и Бора. На тркама је освајао прва и друга места, а најбољи резултат постигао је на ''Контрашком првенству Југославије'' у Ваљеву, 9. октобра 1955.године, када је у трци на 60 километара освојио прво место са предношћу од 20 метара испред водеће групе бициклиста. Тада је постао званични државни шампион у категорији бициклиста – контраша («Крајина» од 14.10.1955.) 

Бициклистички спорт у Прахову педесетих година бележи огромне успехе у тренуцима када ретко ко поседује бицикл као превозно средство, јер је био доста скуп, што потврђује и Тома Калинуцић који ми је испричао да је за куповину доброг бицикла морао за 3.000 динара продати вола. Иако овај спорт спада у ред најстаријих у Србији („Прво српско велосипедско друштво основано 23.12.1884.године), па и у Тимочкој Крајини јер је у Неготину, Бору и Зајечару бициклистичких клубова било још пре другог светског рата, бицикл је још увек био ретко превозно средство. 1924.године је у Београду било само око 120 бицикла и 6 мотоцикла. О бициклима се 1948.године у службама унутрашњих послова и народне одбране водила посебна евиденција из које је поуздано утврђено да их је у Прахову било укупно 14. Има и примера о мобилизацији војних обвезника са бициклом  ради обављања курирских послова, а у време принудног откупа пољопривредних производа ''Месни народни одбор'' у Прахову донео је решења o постављању сеоских курира Петра Карбуникића, Драгутина Џонтића, Саве Николића, Бранка Његројевића, Боривоја Бребуловића и Живојина Каралића који су се на дужност морали јављати са бициклима.

У таквим условима бициклистичке трке су представљале праву атракцију али и спорт у који је морао улагати сам бициклиста. Тренирало се самостално, по лошим макадамским путевима и на дугим релацијама до Бора, Зајечара и Кладова. У случају квара на бициклу следило је дуго пешачење, што је утицало на још бољу физичку припрему.

Бициклизам је у Прахову одувек био популаран спорт, а бициклистичка секција саставни део спортских организација или удружења. Трке на два точка су увек имале поклонике, а посебној популарности бициклизма све до краја деведестих година својим ангажовањем доприносили су и бивши бициклистички асови Бранислав Станчуловић, Зоран Ђурић и Томислав Калинуцић. У другој половини прошлог века није се могао замислити програм обележавања било ког јубилеја или празника у Прахову а да није била организована и  „бициклистичке трка око Прахова“, на стази дугој 4 километра а чији је и старт и циљ био у центру насеља. 

Један од већих бициклистичких успеха постигнут је и на Републичким сеоским олимпијским играма у Аранђеловцу 1984.године, када је праховска екипа освојила прво место. Златне олимпијске медаље тада су освојили Бранислав Станчуловић, Витомир Крацановић, Војислав Лападатовић, Ђорђе Дијановић, Боривоје Деогаревић и Крста Петрикић. У бициклистичкој трци улицама Аранђеловца прва три места освојили су праховски бицилисти, наведеним редоследом, а посебно се пред циљем водила велика борба за прво место на стотину метара испред осталих такмичара из читаве Србије, између Витомира Крацановића и Бранислава Станчуловића у којој је Станчуловић однео победу за само неколико центиметара.