Све потребне сагласности за градњу
хемијске индустрије, по захтеву инвеститора (РТБ Бор), издате су 31. јануара 1956.године од стране Народног одбора
општине Прахово, у време када је Прахово било седиште општине. Ту одлуку донели су одборници првог сазива народног одбора кога је
чинило 8 одборника из Прахова, 9 из Душановца, 10 из Радујевца и 4 из Самариновца.
Доношење те одлуке није отежавано мерама заштите
и очувању животне средине, са којима се мештани Прахова и Радујевца сусрећу и
данас, већ само тешкоћама спровођења
експропријације најплодних ораница и вербалних сукоба са њиховим власницима.
Али упркос
свим правно-формалним тешкоћама августа 1956. године, вековни мир плодне подунавске равнице замењен је бректањем грађевинских машина под чијим су точковима из
дана у дан нестајале плодне њиве и виногради, а из њих ницале огромне производне хале
фабрика суперфосфата,
криолита, као и складишта сировина и готових производа укупног капацитета 120.000 тона.
Треба рећи да
је код већине грађана градња тако велике индустрије будила наду у лепшу
будућност и бољи животни стандард. О тим очекивањима говори и текст Витомира
Милосављевића, објављен поводом првомајских празника 1957.године у листу „Крајина“, под насловом „Прахово – морско пристаниште“, у коме се
између осталог каже: ''Прахово.
Досад се налазило само на железничким картама Југославије као крај 'слепе'
железничке линије. Данас је Прахово велико градилиште. За
њега зна свак у Југославији. Али кад пристаниште буде завршено
за њега ће знати читава Европа. А када буде завршена и фабрика? Одосмо ми далеко. Каже у шали један мештанин. Још
једна човекова победа. Дунав, та артерија Европе биће умирен код Прахова.
Докови зимовника пркосиће таласима и леду. Кеј ће одолевати налетима воде. Биће
то велико, модерно и лепо пристаниште. Отићиће Праховљани далеко. И не само
Праховљани''.