ЧЕТНИЦИ ПОТОПИЛИ НЕМАЧКУ ФЛОТУ ???

Прича о потопљеним бродовима се наставља. Ових дана је веома низак водостај Дунава учинио да потопљени немачки бродови изроне из воде, по тврдњама старијих мештанa никада раније нису били тако добро видљиви и у толиком броју.
Након скоро 30 година истраживачког рада и бројних сведочења Праховљана која сам имао прилику да чујем, мислио сам да се о потопљеним бродовима (до њиховог вађења) нема више много шта сазнати. Наслушао сам се невероватних прича за које није сигурно да ли су производ маште или праве чињенице, прича о ратном плену из Русије, товарима злата, о сијалицама које су и након толико година под водом још увек исправне, о сандуцима најквалитетнијег вискија, наоружању итд., да би се ових дана на сајту Републичке асоцијације за неговање тековина Равногорског покрета појавио текст под насловом:
„Немци флоту потопили због четника“, у коме млади нишки историчар Александар Динчић износи занимљиву тврдњу, на основу свог истраживања, да су на потапање сопствених бродова код Прахова Немци били приморани управо од стране четника, под командом пуковника Велимира Пилетића.
Наведени текст можете прочитати ОВДЕ.
Оно што је мени до сада било познато о пуковнику Пилетићу јесте “званични“ историјски податак да је војска поменутог четничког корпуса доведена до обала Дунава где се наводно распала док је њен командант нестао без трага, па се чак претпостављало да се ставио у службу Руса и да живи негде у Русији.

ПРИЧА О ПОТОПЉЕНИМ БРОДОВИМА

У недељу 13.11.2011.године, у дневнику Радио-Телевизије Србије емитована је кратка репортажа о потопљеним бродовима код Прахова, у којој је између осталог најављено приказивање документарног филма на ту тему, "Тајна Дунавског Вилењака", септембра 2012.године.
Како би читаоци блога били боље упознати са ратном операцијом потапања немачких бродова, одлучио сам да објавим део текста из још увек необјављене монографије Прахова.
Текст можете преузети ОВДЕ.



У петак 4. новембра 2011.године на свечаности којој је присуствовало око 80 мештана Прахова али и највише руководство општине, Др. Влајко Ђорђевић, Бранко Марковић и мр. Милан Уруковић, свечано је отворена мала сала Дома културе. Био је то и повод за приказ једногодишњег рада савета МЗ-це, на чијем је челу сада Богдан Гугић.
Присутнима на свечаности дата је позивница са приказом инвестиционих активности у МЗ Прахово у протеклих годину дана, који је привукао пажњу присутних, а из кога сазнајемо да је у радове на канализацији уложено 3,9 милиона динара, на адаптацији и обнављању мале сале 571 хиљада динара од којих је за нову грејну инсталацију издвојено 300 хиљада (средства МЗ-це), на глетовање, фарбање и археолошку поставку 93.000 (средства Општине) док је у завесе, столице и прибор за ручавање уложено 178.000 (средства грађана). Посебну пажњу привукла је најављена модернизација телефонске мреже у износу од 5,5 милиона динара, што су према већ урађеном пројекту средства „Телекома“.

ПРИМЕР ЗА ПОШТОВАЊЕ

Власта Трандафировић "Гаја" је годинама живео и радио у Аустрији, а када је стекао пензију вратио се са својом супругом у родно Прахово, са намером да ту на миру ужива пензионерске дане. Али не лези враже! Неки од комшија нису губили време па су га врло брзо оптужили да је узурпирао друштвену имовину и да је наводно то разлог због чега је улица која води ка обали Дунава сужена, па људи не могу долазити колима до "паркинга" изнад средње чесме (створеног од грађевинског отпада).
Дозлогрдила Власти стална комшијска оговарања па је одлучио да уплати потребан новчани износ (који није мали) и поднесе захтев Служби за катастар непокретности у Неготину да званично утврди спорну међу.
И шта је утврђено? Утврђено је не само да Гаја није заузео друштвено земљиште, већ да је граница између његове и друштвене имовине негде на средини пута који води ка обали Дунава. Како је Власта већ раније планирао изградњу нове ограде на законски утврђеној међи, због чега је и ангажовао геометре, ту је ограду сада могао поставити на средини спорног пута. Уместо тога, Власта "Гаја" је одлучио да се са новом оградом повуче још један метар од старе ограде, чиме је Прахову и Праховљанима уступио два метра сопственог плаца у дужини од отприлике тридесетак метара, објашњавајући то речима: „Шта ће ми, имам ја довољно плаца...“.
Треба рећи и то да се површина коју Власта великодушно уступа налази на веома атрактивном и лепом месту, са кога се пружа поглед ка Дунаву чак до Михајловца, на преливна поља електране, острво, део влашке низије у Румунији и обронке Карпата.
Сада када је јасно да Власта није узурпирао друштвену имовину, остаје питање: Зашто је поменута улица сужена толико да је недавно ангажована механизација за измештање кишних канализационих цеви једва стигла до дивље депоније изнад средње чесме?