УЛИЦА ТАНАСИЈА ЧАРАПИЋА?

Када су 1991.године одређивани називи улица у Прахову, начињен је пропуст који, по мом скромном мишљењу, треба исправити. Наиме, ниједна улица тада није добила назив по Танасију Чарапићу, иако је он својим херојским ликом и делом то свакако заслужио. А ево и зашто.
У Прахову се августа и септембра 1810.године одиграла једна од највећих битака Првог српског устанка, у којој су се здружене српско-руске снаге месец дана бориле против Турака, вишевековних поробљивача српског народа. Србе је у том боју предводио Војвода Танасије Чарапић. Њему се касније придружио и Хајдук Вељко, који се у то време по Карађорђевој наредби борио у Соко Бањи.
Треба знати да у ослобођеној Србији (од 1804-1810.г.) Кладово, Брза Паланка и Прахово нису били слободни. У њима су, за разлику од свих насеља у Србији, постојала јака турска утврђења са по три реда ровова. Таквим рововима било је опасано и Прахово, на 500 метара испред насеља, и у њима се налазило преко 3.000 добро наоружаних Турака. Чињеница да у читавој тадашњој ослобођеној Србији постоје три неослобођена насеља сметала је Карађорђу, па су војводе Петар Добрњац и Танасије Чарапић са својом војском послати у Крајину да коначно отерају Турке и ослободе Брзу Паланку, Фетихслам (Кладово) и Прахово. Долазећи из Пореча преко Мироча најпре су ослободили Брзу Паланку, а потом се Петар Добрњац са војском упутио узводно на Кладово и Ада Кале, а Танасије Чарапић низводно ка Прахову. Све време битке садејствовали су и Руси под командом генерала Исајева.
Ту, на праховским рововима у коначном обрачуну за ослобођење Прахова, Турци су тако поражени да су у бегу ка Видину за собом оставили наоружање, топове, па чак и заставе. Али у тој жестокој борби у Прахову живот је, поред многих, изгубио и војвода Танасије Чарапић. Сахрањен је у порти старе Цркве у Прахову (брвнаре), а касније су његове кости измештене у порту поречке Цркве (Доњи Милановац).
Фамилија Чарапић јесте једна од најугледнијих српских породица тога времена. Танасијев брат Васа Чарапић, погинуо је четири године пре њега, са још 54 своја саборца у ноћи 29/30 новембра 1806.године, у крвавим борбама за ослобођење Београда. У тим борбама учествовао је и Танасије, и тада је доживео да му брат Васа издахне на рукама, поручивши му да га сахрани код манастира Раковица, што је Танасије и учинио. Али Васа и Танасије Чарапић нажалост нису једине жртве породице Чарапић. У сечи кнезова 1804.године, од стране Турака погубљен је стриц Васе и Танасија, кнез грочански Марко Чарапић из Белог Потока.
Након погибије Танасија Чарапића 1810. године, Васин син Илија, иначе Карађорђев зет, са само 18 година постављен је за новог грочанског војводу уместо свог стрица. Илија Чарапић је касније био први управитељ Београда. А Танасијеви синови Марко и Ђорђе били су предводници чувене буне против диктатуре кнеза Милоша, познате „Чарапића буне“, који су такође дали своје животе за слободу српског народа.

УРЕЂЕНА МАЛА САЛА ДОМА КУЛТУРЕ

Спонтана иницијатива групе праховских жена за опремање мале сале дома културе брзо је прихваћена од стране великог броја Праховљана, и добровољним прилозима за кратко време прикупљено је 164.000 динара. Тим новцем је, према речима Миодрага Кицорановића „Стајка“, купљен прибор за ручавање за 84 особе, колики је и капацитет мале сале. Средства се и даље прикупљају ради набавке преосталог потребног прибора као и друге опреме, а сви заинтересовани грађани који желе да помогну ову акцију своје прилоге могу понудити неком од чланова савета, који ће им издати уредну признаницу.
Иначе, ове године је у малој сали замењена комплетна столарија, обезбеђено независно централно грејање, зидови су освежени новом бојом а на једном од зидова је, специјалним фото-материјалом, урађена стална поставка фотографија археолошки вредних предмета пронађених на локацији Прахова.



Мала сала је опремљена и новим столовима и столицама, па ће уз топле радијаторе окупљање Праховљана у хладним зимским данима бити много пријатније. Драги Кицорановић и Бранко Стефановић, између осталог потврдили су ми да је сва купљена опрема књиговодствено власништво МЗ, и да сви заинтересовани грађани за коришћење мале сале (са целокупним инвентаром и опремом) могу да се обрате савету МЗ-це са таквим захтевом, и она ће им бити стављена на располагање уз јединствене услове за све потенцијалне кориснике.

ПУТ ДО ЕВРОПСКОГ СЕЛА

Када су неки Праховљани у Бечу најавили да ће Прахово бити ''европско село'', наивно сам поверовао да ће се то заиста и догодити, верујући да Прахово има потенцијала да се та идеја реализује и да смо на том путу у овом тренутку уз Јабуковац (који је већ прешао половину тог пута) међу првима у нашој општини. Међутим, како је на последњој седници Скупштине општине Неготин, одржаној 7. октобра, покренуто питање увођења месног самодоприноса у Самариновцу, чини се да ће Самариновац постати ''европски'' пре Прахова. Jер за разлику од наших мудраца у Савету МЗ, у суседном Самариновцу очигледно знају шта им треба чинити, и прве кораке већ чине.
Моје мишљење је да је месни самодопринос у овом тренутку најбоља опција за бржи развој насеља, јер се из буџета општине без истог не може добити ни динар. Средства месног самодоприноса су део буџета општине која се уплаћују на наменском подрачуну, и онога тренутка када на том подрачуну буду уплаћена прикупљена средства грађана, општина ће за исту намену издвојити исту суму новца. Или простим језиком речено, ако они за пет година прикупе 200.000 евра, општина ће им за исту намену обезбедити још 200.000 евра. Рачуница је проста.
Праховљани међутим немају намеру да уводе самодопринос, већ сматрају да то треба да буду готовинска средства, или како народ каже „паре у кешу“. Али проблем је што је тај кеш у рукама неког сеоског благајника, а не на подрачуну општине Неготин, па тако општина нема увид у то колико смо ми то пара прикупили, те по Закону о самодоприносу нема ни обавезу да учествује у нашим пројектима (када се ми сами финансирамо ''из џепа'', а не са наменског подрачуна буџета општине).
Подсетио бих да је у једном од првих постова на овом блогу из 2009.године, тадашњи председник општине Љубиша Ђорђевић ову тврдњу практично потврдио изјавом објављеној у "Вестима", где се каже:
"Predsednik privremenog organa Ljubiša Đorđević je rekao da će meštanima Prahova pružiti svu logističku podršku, te da će se takođe potruditi da iz različitih fondova obezbedi i finansijsku pomoć ovom projektu.
'Moj cilj je da se na svaki njihov uplaćen 1 evro, obezbede još 2', poručio je on. Projekat naime predviđa tačan iznos uplate samodoprinosa u petogodišnjem periodu za različite projekte infrastrukture, poput obnove kanalizacije, asfaltiranje puteva kao i uređenje groblja."

УШЋЕ ТИМОКА У ДУНАВ

Када се размишља о излету у природу људи нашег краја најчешће помисле на већ позната излетишта: Вратну, Стеванске ливаде, Совинац или обалу Дунава.
У том смислу желим да вам поставим питање: Да ли сте некада били на месту где се Тимок улива у Дунав?
Готово сам сигуран да нисте!
Да будем искрени, до пре неколико месеци до тог места се није ни могло јер се налазило у граничној зони у којој се могло кретати само уз посебну дозволу граничне милиције. Међутим, гранична зона више не постоји и сада се без проблема може доћи до места где се Тимок улива у Дунав. Због лепоте ушћа и природе коју сам  код првог одласка угледао, у другој посети повео сам и пријатеље. Њихов је утисак, као и мој, да је права штета да живимо на десетак километара од тог географски значајног места а да га бар једном не посетимо.
Ушће Тимока у Дунав са надморском висином од 28 метара је најнижа тачка у Србији. Долазак на ушће пружа веома леп поглед на Бугарску, која је (када сте на самом ушћу) удаљена само десетак метара. А поглед на Румунију је, чини се, одатле још лепши, посебан доживљај је сам поглед на Дунав који је од ушћа видљив десетак километара. И најзад, ту се опраштамо од Дунава који, кажу, низводно до Црног мора наставља мирнији ток .
Пут до ушћа Тимока води кроз Србово и пролази кроз прелепе шумовите пределе попут  Мироча или Дели Јована, све до Косног грла, места нижег од корита и нивоа самог Дунава због чега су 1930.године изграђена чак три постројења за црпљење воде из природних каптажа Неготинске низије. Био је то једини могући начин потпуног исушивања великих баруштина око Неготина и "неготинског блата" као остатку некадашњег Влашко-Понтијског мора.