РАДОВИ НА КАНАЛИЗАЦИЈИ ЋЕ МАЛО КАСНИТИ

Ових дана, како незванично сазнајемо, око наставка радова на канализацији у Прахову ушло се у краћа препуцавања и жалбене поступке неких од понуђача радова, конкретно „Водопривреде“ из Неготина. Наиме, ово водопривредно предузеће није задовољно одлуком надлежне општинске комисије да се радови на канализацији уступе извођачу који није са подручја општине Неготин, иако је понудио далеко најповољнију цену, па би у том случају преостало довољно пара и за последњи крак примарног вода канализације од „Стајка“ до „Кокинце“.
Овог текста не би ни било да није у питању нама већ добро позната фирма која је као главни извођач радова на изградњи водовода у Прахову, као подизвођача ангажовала предузеће које ће овог пута, по избору општинске комисије бити главни извођач а не подизвођач радова на праховској канализацији.
Рачунице „Водопривреде“ су јасне. Да је њена понуда прихваћена могла би поново ангажовати истог подизвођача и да притом без ангажовања својих радника и сопствене механизације оствари зараду од близу милион динара.
Тој истој „Водопривреди“ приликом градње водовода Одбор за градњу водовода у Прахову био је принуђен да ускрати право авансних уплата, а МЗ Прахово да купи дизел гориво и складира у резерваре наше задруге (да би га потом запослени у задрузи свакодневно точили искључиво у ангажовну механизацију на изградњи водовода), те тако спречи праксу да се са новцем од нашег водовода рашчишћавају путеви широм општине Неготин или изводе неки други радови код других инвеститора.
Нико не може спречити да понуђачи користе своје право у поступку јавних набавки, то је јасно, али је у овом случају индикативна чињеница да ће ово доста одложити почетак радова на праховској канализацији.

Нова дигитална централа

Прошло је тек два месеца од избора новог Савета МЗ-це Прахово, а ових дана је започета још једна, трећа по реду веома значајна и успешна активност.
Подсећамо вас да је на овом блогу већ било речи о наставку радова на фекалној канализацији у Прахову, што је била прва активност новог Савета, а већ смо у прилици да све Праховљане, како ове у насељу тако и оне у иностранству, обавестимо да је прикупљено неколико понуда потенцијалних извођача радова међу којима има и веома повољних, којима ће се највероватније изградити и последњи крак примарне канализације, деонице од Стајка до краја улице према Кусијаку. Споменута је раније и друга планирана активност, на која се ових дана увелико ради, а то је монтажа посебног котла и система централног грејања којим ће се грејати мала сала и клуб пензионера у Дому културе.
И најзад, ових дана усаглашени су сви потребни предуслови са „Телекомом“ о дигитализацији телефонске мреже у Прахову. То другим речима значи да ће се у Прахову, у једној од просторија у Дому културе, монтирати нова дигитална централа са Неготином повезана оптичким каблом, као и до свих телефона у кућама Праховљана. Тиме више неће постојати двојничке везе, телефонска веза ће бити изванредна, брзина интернета фантастична а посебна погодност је и прикључење на кабловску телевизију Телекома Србије (IP TV) са којим ће бити могућ пријем преко 150 телевизијских канала титлованих на српском језику по цени која данас у Неготину износи само 510,оо динара. Брзина интернет конекције ће бити неупоредива бржа од ове коју данас Праховљани користе преко постојеће аналогне телефонске централе.
А о самом почетку радова и свим другим појединостима моћи ћете да се информишете на овом блогу.

ДС у Прахову 1926.год.

У периоду између два светска рата политички сукоби и превирања била су жешћа него данас. У тим сукобима мишљења било је и физичких насртаја па чак и убистaва, памте се и две политичке жртве. Ако сте заинтересовани да сазнате да ли су се ваши стари бавили или интересовали за политику, и кога су у тој борби подржавали, имате прилике да видите у следећем прилогу.
Прилажемо кандидатску листу чланова Демократске странке из 1926. године, дакле пре равно 90 година, а ускоро приказујемо и кандидатску листу из 1923.године.

Праховски Гласник

У пролеће 1982. године група праховских средњошколаца одлучила је да своје слободно време посвети информисању мештана о свим значајнијим догађајима која су се тих година дешавала у селу. При Културно-уметничком друштву „Браћа Лазаревић“, оформили су информативну секцију која је своју активност усмерила на усмено и писмено информисање грађана.
Усмена саопштења и разне информације уз музику са плоча припремала је група на челу са покојним Милетом Предићем, и исте емитовала путем разгласне станице са 18 звучних места широм насеља, постављених још 1972.године. Друга група, коју је предводила Надица Крацановић (сада Лазић), имала је задатак да припреми двомесечно издање првих праховских новина, под насловом „Праховски гласник“. Први број "Гласника“ из маја 1982.године, може послужити као пример младима данас, да се понекад треба посветити активностима за које постоји склоност иако не доносе новац, јер вам то, осим личне сатисфакције и развоја креативности, може помоћи и у избору будућег занимања. Насловну страницу првог „Праховског гласника“ својим цртежима дизајнирао је тада средњошколац Љубиша Благојевић, данас ликовни уметник и професор ликовне културе у основној школи „Бранко Радичевић“ у Неготину, текст о заштити животне средине написала је и објавила средњошколка Снежана Првујкић (сада Трајковић), лекар Медицинског центра у Неготину, текст о раду разгласне станице написала је као гимназијалка Надица Брсановић (сада Васић), касније новинар РТВ „Крајина“, док су спортску страну уређивали средњошколци Миливоје Шонић, сада тренер ФК „Хајдук Вељко“ у Неготину, и покојни Драган Керојевић „Капи“, тадашњи фудбалер "Дунава".

Фотографије

На захтев неких читалаца овог блога, објављујемо још неколико фотографија КУД-а 'Браћа Лазаревић'...

РТБ Бор продаје сумпорну киселину Прахову

Текст је ОВДЕ

Како гастарбајтер повратник добро послује и у завичају

Текст можете прочитати ОВДЕ

Сећање на КУД ''Браћа Лазаревић''

Када се пре тридесетак година говорило о раду културно-уметничког друштва у Прахову, помињало се да је основано одмах након другог светског рата, тачније 31.3.1946.године, уз помоћ учитеља Драгише Недељковића, виолинисте родом из Кобишнице. Учитељ Недељковић је прву праховску фолклорну дружину одвео на среско такмичење у Зајечар и Књажевац, а међу тадашњим фолклористима помињу се Витомир Крацановић, Љубомир Брзуловић, Магдалена Добривојевић са сестром Елеонором (Њикуцом), Радмила Станчуловић, Драгица Ђурић и други.
Провером усмених казивања сазнаје се да је Драгиша Недељковић у праховску школу дошао из Плавне тек 1949.године, а из архивских списа да је среско такмичење фолклора одржано 1952. и 1953.године, из чега се може закључити да су фолклорна и драмска дружина у Прахову свој рад започеле 1949.године.
Рад Друштва никада није био сталан јер је често долазило до дужих и краћих пауза, а најчешћи разлог за то била је немарност музичара, недостатак ентузијазма и личне одговорности према средини у којој су живели. Сви наведени проблеми су се најчешће решавали материјалном накнадом музичарима. Међутим, мора се признати да је и у тим и таквим условима било запажених успеха на општинским смотрама „Сусрети села“, на „Хомољским мотивима“ у Кучеву и посебно на Балканском фестивалу фолклора у Охриду (1968.г.).
Повремено и периодично окупљање заљубљеника у музику и игру престало је 17. фебруара 1980.године, када је званично оформљено Културно-уметничко друштво „Браћа Лазаревић“, регистровано код надлежних државних институција, од када је започет организован, плански и систематски рад. У периоду од 1980-1990.године Друштво је забележило највећи успех у 40 година свога трајања (1949-1989.г.).
Тих осамдесетих година Друштво је бројало преко 100 чланова и имало близу 200 наступа у свим већим насељима неготинске и кладовске општине. Сваке године у оквиру пограничне сарадње гостовало се у Румунији, у насељима Порцили де фер дој (Острово маре), Патулеле, Извореле и пет година за редом у градићу Внжу Маре. Сваке године гостовало се у Аустрији, у Бечу, а о истом трошку се одлазило до Горње Аустрије, у Дорбирн, Ватенс, Инсбрук, Хал и Херисау у Швајцарској. Од већих градова у Србији гостовало се у Лебану, Аранђеловцу, Београду (Дом гарде и Пионирски град), Новом Саду, Шапцу (радна акција) и на регионалним смотрама фолклора у Зајечару, Мајданпеку, Књажевцу, Кладову и Доњем Милановцу.
Шта је са КУД-ом данас? Велика већина људи покретача и носача терета свега реченог још увек је у Прахову. Али покушаји поновног окупљања су безуспешни јер, кажу, „више нису млади“, заборављајући притом да су баш они били сведоци изванредног наступа фолклора ветерана кога су у то време, кад су они били млади, чинили људи од 60 и 70 година. И још нешто. Све што нам се лепо дешавало одвијало се у старом, руинираном и дотрајалом Задружном дому, у незагрејаним просторијама, уз слабо светло, без тоалета и са лепо украшеним зидовима на којима се поњавама као декорацијом вешто прикривао отпали малтер а завесе биле прикачене на водоводне цеви.
Сада имамо нови дом културе, имамо и централно грејање и позорницу велику као пола старог дома, са три реда завеса, рефлекторе од по хиљаду вати, испод којих нема никога. За нужду се више не мора ићи иза старог дома у кукуруз јер се на сваком ћошку налазе тоалети који сада ником нису потребни, јер се у том новом дому ништа не дешава.
Некада су Прахову недостајали музичари. Данас ту постоје бар два музичка састава, али културно-уметничко друштво више не.
И на крају остају питања:
- Како, када и где је нестао ентузијазам?
- Зашто наша деца не користе материјална добра која смо годинама стварали?

Најављено чишћење Дунава код Прахова

Текст је ОВДЕ

Фудбалски клуб "Дунав"

Фудбалска игра присутна је у Прахову од 1936. године када је група средњошколаца, коју су предводили Ратомир Брзуловић и Бранко Кицорановић, прикупила добровољне прилоге за куповину две праве фудбалске лопте. Тим лоптама, у лето 1936. године, Прахово је добило забаву која траје све до данашњих дана. Од 1947.године фудбал се у Прахову играо у оквиру Фискултурног актива ''Будућност''. Фудбалери Прахова су од оснивања свог клуба представљали једну од квалитетнијих екипа у Крајини што су потврђивали постигнути резултати на такмичењима у организацији Среског одбора Фискултурног савеза Србије у Неготину.
Већ 1952.г. праховска екипа освојила је тадашњи ''Куп Југославије'' за срез неготински победивши у финалној утакмици екипу Рајца са 6:3, иако су Рајчани повели са 3:0. Освајањем тог купа праховској екипи припао је радио апарат и прва права спортска опрема, која се до тада надомештала мајицама офарбаним плавим каменом.
У периоду од 1948-1958. клуб се такмичио под именом ''Прахово'' и са тим називом је 1956.год. освојио прво место у среском такмичењу по групама, што потврђује сачувана оригинална табела из 1956.године.
Са почетком градње фабрике суперфосфата и великог пристаништа на Дунаву, у Прахово долази велики број радника, међу којима је било и фудбалера из београдског ''Вождовачког''. Био је то сасвим добар разлог и природна потреба младих да се у лето 1958. спајањем праховске сеоске екипе и најбољих играча из редова радника градитеља фабрике, формира нови фудбалски клуб ''Трудбеник'', који се такмичио у јединственој лиги неготинског подсавеза, чиме је укинуто такмичење по групама. Новоформирану јединствену лигу чинили су те године: ''Пореч'' из Доњег Милановца, ''Напредак'' из Брзе Паланке, ''Ђердап'' из Кладова, ''Трудбеник'' из Прахова, Радујевац, ''Момчило'' из Рајца, Рогљево и други тим ''Хајдук Вељка'' из Неготина (без права пласмана у виши ранг такмичења). Крајем педестих година фудбал у Крајини није био најважнија споредна ствар на свету и то доказује одлука ''Футбалског потсавеза у Неготину'' да у пропозицијама утврди ''да се утакмице јединствене потсавезне лиге неће играти 11. и 18. октобра 1959.године због бербе винограда".
Због одласка радника "Трудбеника" са праховског градилишта 9. фебруара 1960. клуб је по одлуци фискултурног актива фабрике суперфосфата наставио такмичење под именом "Дунав". У образложењу назива клуба истакнуто је да река Дунав симболизује овај крај, да тај назив не носи ниједна друга екипа, а боја клуба је плава. Међутим, оваквом одлуком ФК ''Дунав'' је постао клуб фабрике, а како је највећи број играча био из Прахова, клуб је и даље наступао на праховском игралишту. Временом се у рад клуба укључивао све већи број радника а комплетно финансирање клуба преузела је фабричка синдикална подружница, при чему је значајну уштеду у такмичењу представљао превоз екипе популарним мини аутобусом ''Калипсо'', који је превозио раднике из околних насеља до фабрике.
Са развојем хемијске индустрије по фазама, растао је и њен спортски колектив. Постало је јасно да фудбалски клуб више и не припада Прахову већ индустрији, што је био разлог да 7. маја 1969.год. промени име у ФК ''Хемичар'' и под тим именом настави такмичење у међуопштинској лиги Зајечар. На игралишту у Прахову ''Хемичар'' је наступао све до јесени 1970.год. када је одлуком управе прешао у Неготин.
Прахово је тако остало без клуба, али не задуго јер је већ у лето 1973. формиран фудбалски клуб ''Омладинац'', који се у првој години такмичења пласирао у међуопштинску лигу Зајечар и под тим именом такмичио се све до 1980.године, када је променио име у ФК ''Прахово''.
Фудбалери Прахова су дуги низ година, у сарадњи са КУД-ом ''Браћа Лазаревић'' учествовали на међународним турнирима клубова страних радника у иностранству, посебно у Аустрији (у Бечу и Инсбруку) као и у суседној Румунији. Са изградњом новог дома културе у Прахову 1989.године, као резултат дугогодишње успешне сарадње културно-уметничког и спортског друштва као посебна друштвена организација конституисан је културно-спортски центар ''Вук Караџић'' у чијем саставу данас делује ФК ''Дунав''- Прахово.
У оквирима КСЦ ''Вук Караџић'' ФК ''Дунав'' је остварио своје најбоље резултате у периоду свог постојања дугом преко 60 година.
Данас се клуб такмичи у првој српској лиги - Исток и спада у ред бољих екипа и ако за противнике има највећи број градских екипа попут Зајечара, Књажевца, Соко Бање, Ниша, Деспотовца, Свилајнца, Трстеника итд.