Povod za sećanja na deda Boru Furnjigića objavljujem kao revolt na bacanje stare dokumentacije na smetište komunalnog otpada. Na tom smetištu pronašao sam neka dokumenta pa u cilju očuvanja sličnih, koja zapravo govore o životu čoveka na koga se odnose, treba ih sačuvti a nikako bacati. Imamo velike i velelepne građevine i stari nameštaj za koji sigurno možemo naći neki kutak u tim građevinama i u nekom starom ormanu sačuvati dokumentaciju na koju jednostavno možete zapisati: DOKUMENTA NAŠIH PREDAKA.
Deda Boru sam poznavao lično. Bio je
to omanji simpatični starčić, uvek raspoložen, nikada tužan, spreman na šalu i dobre
odnose sa komšijama. Spreman da pomogne a nikada da odmogne. Iz njegovih
pronađenih (a ne sačuvanih dokumenata) saznao sam nekoliko zanimljivosti:
Prvo. Nisam znao da je deda Bora
odrastao u trgovačkoj prahovskoj porodici. To nam potvrđuje sačuvana menica o
zaduženju kod Negotinske zadruga za štednju i kredit br. 83 od 11. aprila 1936.
godine. A da je to bila jaka trgovačka porodica potvrđuje i prihvatanje
Stanka Džambasovića, nekada vlasnika nekoliko mesara, preko kojih su se
snabdevali brodarske kuhinje skoro svih podunavskih zemalja i vlasnika Hotela “Evropa”
u Prahovu Pristaništu, gde su se takođe okupljali brodarci, da jamči za
porodicu Furnjigić kod eventualnog ne vraćanja kredita.
Drugo. Porodica Furnjigić je bila i ozbiljan proizvođač
vina i rakija što nam potvrđuje pronađeni Obračun poreze na vino i rakiju
Poreske uprave u Negotinu po kojoj se Mladen Furnjigić iz Prahova duži porezom
na 3.255 litara vina i 78 litara rakije roda 1960. godine, na što je plaćen porez u iznosu od 36.880 dinara.
Obračun potvrđuje i često osporavanu priču kako
Prahovljani nisu bili vrsni proizvođači vina i rakije, što jednostavno nije
tačno jer posedujem transportne liste sa poznatih dunavskih paklera, među
kojima je i potopljeni pakler “Uskok”, koga su Nemci zaplenili 17.04.1941.
godine, a 7.9.1944. godine ga potopili na dno Dunava u Prahovu, iz kojih se može
videte da su prahovski vinogradari širom Kraljevine, a kasnije Socijalističke
Jugoslavije, odvozili vino i rakiju na pijace, i do Maribora i Ljubljane.
I na kraju, evo i dokaza ko je 1958. godine gradio
prahovsko pristanište. To nam potvrđuje deda Borin ugovor o radu br. 188 od 15.02.1958.
godine zaključen sa tada priznatim velikim državnim Preduzećem za vodene puteve
“Ivan Milutinović” iz Beograda, koji je, usput budi rečeno, tokom gradnje
pristaništa u Prahovu iz Dunava pomoću dve dunavske dizalice ("Soča" i "Sutjeska")
izvukao desetak različitih plovila, kako bi obezbedio dovoljan prostor za pristanište i kasnije
manevrisanje (boksažu) barži i šlepova do istovarno-utovarnih stanica u samoj luci.
Prema tome, ne bacajte dokumenta vaših predaka, već ih
sačuvajte jer svaki od njih čuva priču o ljudima čija su imena ispisana na
njima. A ako imate takva dokumenta i dođete do lepih saznanja o vašim
precima rado ću ih objaviti na svom blogu.
