Uloga građana u rešavanju problema

Kada se suočimo sa problemima koji nisu u našoj nadležnosti, često se previše oslanjamo na nadležne institucije i od njih očekujemo da u potpunosti preuzmu odgovornost za njihovo rešavanje. Kao građani, skloni smo da zauzmemo pasivnu ulogu, čekajući da se problemi reše bez našeg učešća. Važno je shvatiti da je takav stav pogrešan, da problemi u našem okruženju zahtevaju našu pažnju, i da ponekad možemo odigrati ključnu ulogu u njihovom rešavanju.

    Sledeća dva primera ilustruju koliko je važno da građani imaju aktivnu ulogu i preuzmu inicijativu u rešavanju problema.

   

1. U noći između 24. i 25. juna 2023. godine, oko 1 posle ponoći, kišne padavine izazvale su nestanak struje u Prahovu. Dežurna ekipa Elektrodistribucije Negotin je, nakon nekoliko neuspešnih pokušaja propuštanja napona u elektromrežu, krenula na teren u potrazi za kvarom. Međutim, izvor problema bio je jedan od stotina izolatora na stubovima elektromreže u Prahovu, pronalaženje tačnog izolatora bilo je izazovno i teško. Prošla je noć, skoro 12 sati bez struje, ali uprkos naporima elektrodistribucije da locira i reši problem, situacija je ostala nepromenjena. Ali onda, dvoje meštana Prahova je primetilo neobično varničenje na jednom od izolatora u samom naselju, dajući im trag koji će ukazati na uzrok problema. Bez oklevanja, odmah su kontaktirali dežurnog u elektrodistribuciji, dogovorili susret s ekipom na terenu, i kvar je uspešno otklonjen.

2. Jedan od problema sa kojim su se suočili stanari Karađorđeve ulice u Prahovu bio je nedostatak betoniranog platoa za kontejnere. Odlučni da pronađu rešenje, nekoliko meštana iz ulica Svetosavska, Karađorđeva i Kanicova, izdvojili su novčana sredstva (preostala od prethodnog asfaltiranja ulica) i time betonirali plato. Nakon toga, suočili su sa novim problemom - polomljenim poklopcem i pohabanim točkom na jednom od kontejnera. Odlučni da i ovaj problem reše, stanari ovih ulica su udružili dodatna sredstva (od po 300 dinara po domaćinstvu), angažovali varioca koji je zavario poklopac na kontejneru, i pripremili kupovinu novog točka. Međutim, čuvši za ovu lepu inicijativu građana, rukovodilac nadležne službe JKP „Badnjevo“ je preko radnika komunala, koji rade na odvoženju smeća, stanarima ovih ulica dostavio rezervni točak, koga su istog dana meštani montirali. 

Ovaj mali gest pokazao je da rešavanje problema nije nemoguće, ali zahteva solidarnost i zajednički trud.

Ovi primeri nas podsećaju da kao građani imamo moć da preuzmemo inicijativu u rešavanju problema. Kada se udružimo i zajedno angažujemo, možemo ostvariti promene koje će unaprediti kvalitet života u našem naselju.

     

Arheološki nalazi otkriveni u Prahovu

Skriven pod zemljom i vekovima zaboravljen, leži drevni rimski grad Akvis.

Akvis, nekada veliko i važno rimsko naselje, prostire se na površini od oko 28 hektara i obuhvata celokupnu teritoriju današnjeg Prahova. Ovaj drevni grad, koji je nekada bio centar trgovine, političke moći i kulturne razmene, skriva nebrojene tajne ispod ulica i zidova Prahova. Zahvaljujući naporima arheologa i istraživača, neke od tih tajni su otkrivene i izložene svetu.

U zbornicima radova "Đerdapske sveske", Arheološkog instituta iz Beograda, objavljivani su impresivni arheološki nalazi iz rimskog doba. Prahovo je jedno od značajnih nalazišta i u tim publikacijama istaknuto je nekoliko izuzetnih eksponata iz Akvisa, koji bacaju novo svetlo na život i kulturu ovog antičkog grada.

Jedan od najimpresivnijih artefakata iz Akvisa je pozlaćena fibula sa zaokruženim hristogramom na kraju stope. Detaljnije o Hristovom monogramu OVDE. Ovaj dragoceni predmet čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu, a izrađen je u tehnici srebrne damaske. Iako tačne okolnosti pronalaska ove fibule u Prahovu nisu poznate, gotovo je sigurno da potiče iz groba oficira rimske vojske, koji je sahranjen u kasnorimskoj nekropoli Akvisa. Ova fibula svedoči o visokom nivou zanatske veštine i bogatstvu koje je postojalo u ovom antičkom naselju.

 

 

 Drugi značajan pronalazak koji je izazvao veliko interesovanje arheologa je dno tanjira sa portretima bračnog para i deteta, napravljeno u tehnici "fondi d'oro". Delimično očuvana osnova tanjira prikazuje ugravirani portret muškarca, žene i deteta sa hrišćanskim natpisom iznad njih "VIVAS IN DEO", što znači "Život u Bogu". Zlatna folija je pažljivo ukrašena srebrnom trakom koja okružuje prikazane figure. Ovakvi ukrasi su bili uobičajeni u rimskom carstvu na ovim prostorima, tokom 3. i 4. veka nove ere. Sa razvojem hrišćanstva motivi sa hrišćanskim temama postaju sve dominantniji, zanimljiva je činjenica da je Akvis bio sedište episkopije već u 4. veku.

Treći zanimljiv eksponat koji je privukao pažnju je ovalna svetiljka sa ručkom u obliku krsta. Ukrasna linija na ramenu svetiljke dodaje mu eleganciju, dok stilizovana zvezda u obliku cveta na disku predstavlja upečatljiv ornament. Prema mišljenju stručnjaka, ova svetiljka predstavlja lokalni proizvod koji je bio pod uticajem sirijsko-palestinskog stila i datira iz 5. veka nove ere.

Treba ovde pomenuti i vredne ženske portrete koji se čuvaju u Muzeju Krajine u Negotinu. Ovi portreti, otkriveni u Prahovu, pružaju uvid u izgled i stil rimskih žena koje su nekada živele u Akvisu. 

Arheološki nalazi otkriveni u Prahovu pružaju dragocen uvid o velikom kulturnom bogatstvu Akvisa i omogućavaju nam da bolje razumemo bogato istorijsko nasleđe ovog podneblja. Nastavak istraživanja i pronalaženje novih artefakata u Prahovu može nam otkriti još više, a Prahovo učiniti zanimljivom destinacijom za ljubitelje arheologije iz čitavog sveta.

 

Stari bunari: Vrednost koju treba čuvati

U vremenu urbanizacije i modernizacije često zanemarujemo i zaboravljamo vrednosti koje su oblikovale našu istoriju i kulturu. Jedan od takvih zaboravljenih dragulja su stari bunari, čija vrednost nadilazi praktičnu svrhu dobijanja vode i koji obogaćuju našu istorijsku baštinu i kulturno nasleđe.

Istorijska i kulturna vrednost

Stari bunari predstavljaju autentične tragove prošlosti i svedoče o našoj istoriji. Oni su deo našeg kulturnog nasleđa i odražavaju način života i vrednosti naših predaka. Bunari su često bili centralno mesto oko kojeg su se okupljali ljudi, razmenjivale priče i prenosila znanja. Čuvanjem ovih bunara čuvamo i deo naše prošlosti i kulture, i prenosimo ga na buduće generacije.
 

Arhitektonska i estetska lepota

Mnogi stari bunari poseduju jedinstvenu estetsku lepotu. Oni su često ručno izrađeni od prirodnih materijala poput kamena ili drveta, i predstavljaju izraz lokalnog zanatstva. Restauracija ovih bunara bi omogućila da se očuva njihov jedinstveni izgled i da se lepota bunara uklopi u okolinu. Bunari mogu postati i turističke atrakcije, privlačeći posetioce koji žele da istraže našu tradicionalnu arhitekturu i nasleđe.

Lokalna zajednica i identitet

Stari bunari imaju poseban značaj za lokalne zajednice, restauracija bunara može podstaći osećaj pripadnosti i zajedništva među meštanima, i podstaknuti lokalni razvoj i turizam. Bunari mogu biti centri oko kojih se organizuju različite manifestacije i događaji koje čuvaju identitet i jačaju veze unutar lokalne zajednice.

 

Ukratko, stari bunari imaju vrednost koju treba ceniti i čuvati, oni predstavljaju most između prošlosti i budućnosti i svako nastojanje da se sačuvaju može doneti društvenu korist.

Kratki tekst o bunarima u Prahovu, iz knjige Mikija Trailovića "Prahovo od rimskog doba do danas": 

 Sve do pojave prvih bunara Prahovljani su vodu donosili sa tri dunavske česme, a sa prvim iskopanim javnim bunarima, između dva svetska rata, put do obale Dunava je zamenjen odlascima do najbližih javnih bunara u naselju. Kod bunara je bilo omiljeno sastajalište i mesto gde su se razmenjivale sve žive informacije o dešavanjima u selu.

Javnih bunara u naselju ima oko 15, a nosili su naziv po porodicama koje su im bile najbliže, tako da se i danas susrećemo sa bunarima, "fintna la": Brče, Brzu, Bujku, Udrikă, Vasjle, Meićă, Maćij, Marcoj, Bićă, Furnjigă, Sava, Todosășće, Balčanu itd.
Prema kazivanju starijih ljudi, prva dva iskopana bunara u Prahovu zidana su kamenom i to su: "la Furnjigă" (kod Branka Furnjigića) i "la Udrikă" (Jonović), a prvi bunari urađeni betonskim prstenovima su "la Todosesće" (kod Đorđa Marinovića) i "la Brzu" (kod Dragana Nikolića "Danjila"). Pomenuti bunar "la Todosesće" izgradili su 1928. braća Prvujkić (Predrag, Aleksandar i Živojin).

Zanimljiva je priča da sa pojavom betonskih prstenova Prahovljanima u to vreme nije bilo teško da iz prvih dva bunara zidana kamenom, u vreme izgradnje kaldrme u glavnim prahovskim ulicama (1940), izvade kamen i ustupaju ga kao tucanik u zamenu za cement kako bi i njih betonirali. Prema sećanju starijih ljudi, prvi bunari u ataru Prahova kopani su izvan naselja u potesima La Grman, Bajrak, Kostanjn, La Bice (pored puta za Negotin) i svi ti bunari zidani su kamenom, da bi se potom počelo sa kopanjem bunara u samom naselju. Pokretač i organizator kopanja prvih bunara u Prahovu bio je Mihajlo Jonović-Nikolić Pjtpoje, kao jedan od retko zaposlenih ljudi na železnici koji je u to vreme od svojih primanja izdvojio "tadašnjih 100 dinara". Prva voda, kod prvog bunara, proslavljena je uz muziku sa gramofona koji se navijao, a vlasnik gramofona je bio Ljuba Dimitrijevića Cjganu. Po sećanju Vitomira Todosijevića "Todosesće", srednju česmu na Dunavu je 1925. sagradio čuveni majstor Bora Lekić iz Vidrovca, poznat u Krajini kao majstor za takve poslove, tako što je staru (rimsku) česmu preuredio i uvećao joj kapacitet. Rekonstrukcijom stare česme kapacitet nove česme je udvostručen. Sredstva za njenu izradu obezbeđena su od takse na ležarinu brodova u prahovskom pristaništu. Pomoć u radu na srednjoj česmi pružili su svi Prahovljani angažovani od kuluka.