Прошло је 100 година од објављивања текста у "Ратном дневнику" из Великог рата, и моја намера је да тим поводом чињенице о националном хероју,
какав је био Маринко Илић, отргнем од заборава. То чиним јер то је пример колико се површно сагледавала
наша прошлост и како су запостављени великани. У два „Ратна дневника“ из 1915.године, описујући време у коме се у Великом
рату још увек није догодила ни једна велика битка (август 1914.), истакнуто место заузела је
прича, а касније и епски написана песма о храбром борцу и хероју Маринку Илићу
из Прахова. У његовом родном Прахову се о томе скоро није ништа
знало, а уверен сам, да нема интернета, да се још дуго не би знало.
На једној од
послератних прослава тзв. јулских празника (дана бораца и устанка), један припити
сеоски шерет, несмотрено је узвикнуо: „Живела Србија, живели пали борци!“. Ту
паролу сматрали смо непромишљеном. Али ако се са временске дистанце од више деценија погледа смисао ове
несмотреног усклика, наша је обавеза да неке од храбрих јунака из славне прошлости оживимо,
кроз причу, и подсећања о њима, јер они то свакако заслужују. Маринко Илић треба да још дуго "живи", да се помиње, да га не заборавимо. Управо је Маринково име прво уклесано на споменику жртвама ослободилачких ратова
1912-1918. године, у порти праховске цркве. Све до ових дана веровало се да је то због чина потпоручника
које му је постхумно додељен, јер Маринко је у тренутку своје смрти био
поднаредник.
Истражујући
порекло породица Илић, којих у Прахову више нема, долазимо до сазнања да је
Маринко рођен у Прахову 1892. године. од оца Анђела на основу чега је лако израчунати да је
у 22. години мобилисан као припадник српске војске, првог позива и распоређен у
Шумадијску дивизију. То је све што се могло сазнати. Ако неко зна нешто више нека се
слободно огласи коментаром на блогу а ја у наставку објављујем извод из
„Ратног дневника“ од јула 1915.године:
