ЗАДРУГА ВЕЋА ОД ИХП-а ?

Некада велика Индустрија хемијских производа у Прахову издржавала је (и одржавала) општину Неготин (од Радујевца до Сикола,  од Уровице до Браћевца), пуних 50 година. Иако је смештена између Прахова и Радујевца,  највеће користи од ње имао је град Неготин, а по неку корист имало је и свако од села. Тадашњој политичкој врхушки, оличеној у првим људима ИХП-а, из сеоских средина била је потребна потпора за постављање својих кадрова (посланика, председника општине, секретара комитета, председника извршног савета итд., од којих су неки и данас активни као референти, инспектори, директори.....). Политичке „играрије“ око општинског руководства биле су важније од пословања индустрије.

Но, било како било, у оно време индустрија је учинила да општина Неготин, у великој Југославији, буде сврставана у ред развијених. У њеним погонима радило је (и породице издржавало) преко 3.000 радника. Таква индустрија сада постоји само у сећању јер све што је од ње остало јесу пропали погони, руине зграда, зарђале машине, олупине транспортних трака... У међувремену су неки њени пролазни власници, сумњивог капитала, покушавали да за мале паре дођу до богатства, обећавајући радницима брда и долине, а донели су им штрајкове и блокаду капија индустрије. Сви производни погони физички и даље постоје али их нико (такве) неће. Држава Србија их је због тога недавно ставила на листу стечајних и продаће их за најмање могуће паре.

         А не тако давно, на једну малену земљорадничку задругу (са само три запослена радника), у том истом Прахову, нечија пилећа памет сручила је дрвље и камење због тобожњег уништења "једне тако јаке привреде". За одговорне у задрузи је захтевана робија, али зато за те "јаке привреде" са преко 3.000 запослених радника, нема ни дрвља ни камења, јер по њима када поредите наш задружни дом (са срушеним кровом, на слици) заиста више вреди од  пет-шест урушених фабрика ?

         И на крају, пошто је задружни дом у Прахову сада такође у власништву државе Србије, једно питање: Што и њега не дадоше на продају јер процењен је, веровали или не, на 8,8 милиона динара, што је довољан капитал за почетак изградње кишне канализације у Прахову ?

           

СЕЛУ НА ПОКЛОН

 Пре десет година, 2005. године, дугогодишњи новинар и уредник некадашње Телевизије Зајечар (које данас нажалост више нема), Раде Стојчић, ненајављено је са телевизијском екипом коју су чинила два новинара, два камермана и тонац, дошао у просторије праховске задруге са молбом да им помогнем у снимању емисије „Селу на поклон“, и да за исту пронађем адекватне саговорнике. Емисија је, како ми је објаснио, била финансирана средствима Министарства пољопривреде и бавила се актуелним проблемима села и пољопривреде.
Емисија је снимљена за веома кратко време, пре свега захваљујући добрим саговорницима, па комплетна телевизијска екипа није крила задовољство брзо одрађеним послом и снимљеним материјалом.
  Стојчић ми је на растанку рекао да је позитивно изненађен што код Праховљана, за разлику од сличних насеља у Крајини, нема страха од камера и од јавно изговорене речи. Сигуран сам да је томе допринело и то што је у Прахову још од почетка деведесетих функционисала локална кабловска телевизија.
 Али да ли је то заиста тако и да ли су и после 10 година теме о којима је било речи у емисији и даље актуелне, уверите се сами.