ПРАХОВО
26. јануар 2024.
ПРИЧА О ШКОЛСКОЈ СЛАВИ, СВЕТОМ САВИ
19. јануар 2024.
БОГОЈАВЉЕНСКИ ОБИЧАЈИ У ПРАХОВУ
Богојављенска водица
На Богојављење се у црквама освештава водица за коју се вјерује да има лековита својства. Према веровању, богојављенска водица је добра за труднице које су пренеле термин порођаја.
Жеља тачно у поноћ
Народно веровање је да се у ноћи са 18. на 19. јануар тачно у поноћ зажели жеља када се уочи да се небо отворило. Такође, ваљало би запамтити сан који се сања у овој ноћи јер се верује да је то порука од Бога.
Неудате дјевојке могу да сазнају за кога ће се удати
Веровање је да
неудате дјевојке могу да сазнају за кога ће се удати ако под јастук
ставе огледалце и да ће им се у сну појавити њихов суђени.
Купање у Дунаву за здравље
На Богојављење се купало у реци зарад бољег здравља, а из тог обичаја је проистекла и трка за Богојављенски крст.
Извод из књиге "Прахово од римског доба до данас"
Ако би која жена родила мртво дете обичај је био да се на Богојављање (19. 1.) гола окупа у Дунаву. На ту тему се у Прахову препричава пример Драгиње Мариновић, рођене Марковић из Самариновца, која се након седморо мртворођене деце на Богојављање окупала у Дунаву и потом родила два здрава мушка детета што нам је потврдила њена снаха Добринка Мариновић, рођена Стојкић 1928. године.
У три ноћи по рођењу детета према народном веровању у његову кућу стижу три сестре суђенице „Урсаторљи“, које му одређују судбину до краја живота. Народ верује да је најстарија сестра преља која преде све животне нити и дужину живота детета. Од животних нити треба направити пређу и исту сложити, а то је посао средње сестре суђенице, од чијег слагања зависи како ће се дете провести у животу. Посао најмлађе сестре је заправо она кључна ствар у животу детета, јер она својим маказама пресеца животне нити и прикупљену пређу, и тако одређује оно што је најважније, дужину дететовог живота. Како би се суђенице умилостивиле влашка домаћинства у Прахову, у прве три ноћи, у једној од соба не гасе светло и ту на столу постављају три лепиње са разним слаткишима и три чаше воде. Ако се ујутру најчешће примети да у чашама нема воде то је добар знак да су суђенице долазиле у кућу и одредиле лепу судбину детету, јер су се послужиле. На крају читавог обреда лепиње по обичају, ако је дете мушко, поједу мушки чланови обитељи, а ако је дете женско онда одрасле жене. Због тога се у Прахову често код трагичних догађаја може чути коментар: „Аша је урсат“ (Тако му је суђено).
9. јануар 2024.
KAKO SU NASTALI MOKRANjČEVI DANI
Kada je februara 1956. godine Josip Broz Tito prihvatio predlog da bude pokrovitelj obeležavanja stogodišnjice rodjenja kompozitora Stevana Mokranjca, Negotinac Nikola Račić, latio se olovke i uredniku tadašnjeg dnevnog lista “Borba” poslao pismo, objavljeno 4. aprila 1956. godine, sledeće sadržine:
Poštovani
uredniče,
Dnevna štampa je
objavila da se u našoj zemlji pod pokroviteljstvom druga Tita priprema proslava
stogodišnjice rođenja Stevana Mokranjca da je na plenarnom sastanku Izvršnog
odbora Saveza komunista Jugoslavije formiran odbor za proslavu.
Iz dopisa u
štampi vidi se da će u nizu manifestacija 8. juna u Beogradu biti održana
svečana akademija, čime će zvanično i otpočeti proslava u čitavoj zemlji.
U vezi s tom značajnom proslavom podsetio
bih na neke momente iz Mokranjčevog života. Mokranjac je rođen u Negotinu. Svoja prva
muzička iskustva imao je prilike da primeni u istom gradu, jer je u dva maha,
bio horovodja pevačkog društva “Hajduk Veljko”, koje je osnovao samo godina
dana posle Prvog beogradskog pevačkog društva. Prvi put, sproleća 1872. godine,
kada je u Beogradu napustio šesti razred gimnazije i drugi put 1877/78. godine,
pred odlazak na muzičke studije u Minhenu. Iz protokola pevačkog društva “Hajduk
Veljko” iz tog vremena, koji se sada nalazi u Negotinskom muzeju, vidi se da su
članovi pevačkog društva pravilno ocenili vrednost Stevana Mokranjca, jer su po
njegovom odlasku, priredili nekoliko beseda (zabava) i čist prihod od 240
dinara, ili 20 dukata, poslali Mokranjcu u Minhen, gde se nalazio na studijama.
U Negotinu postoji kuća u kojoj je rodjen Mokranjac. Kuća je stavljena pod zaštitu, ali se ona nalazi u takvom stanju da će se uskoro srušiti ako se hitno ne preduzmu mere za njeno restauriranje.
Zato predlažem sledeće:
- da se stogodišnjica rođenja našeg velikog muzičara obeleži akademijom u Negotinu, na kojoj bi učestvovali naši najrenomiraniji horovi,
- da se do tog vremena izvrše svi potrebni radovi na obnovi kuće Stevana Mokranjca,
- da se u njoj otvori Mokranjčev muzej i
- da se na kuću stavi spomen ploča. Negotin, aprila 1956. Nikola Račić.
Nepuna
dva meseca od objave predloga Nikole Račića u “Borbi” od 21.05.1956., osvanuo je novi naslov: “Restaurira se kuća Stevana
Mokranjca – Priprema se Mokranjčeva proslava u Negotinu – njegovom rodnom mestu”
u čijem se tekstu između ostalog kaže:
- da je u Negotinu
formiran Odbor za proslavu stogodišnjice rođenja Mokranjca,
- da će se polovinom juna
u Negotinu prirediti svečana akademija,
- da će o radu i stvaralaštvu velikog muzičara govoriti Mihajlo Vukdragović,
- da će na negotinskoj
akademiji pevati horovi Radio Beograda i “Hajduk Veljko” iz Negotina, jednog od najstarijih u Srbiji, kojim je dirigovao i Mokranjac,
- da su preduzete mere da
se rodna kuća Stevana Mokranjca zaštiti od propadanja,
- da je za restauraciju
dosta oronule kuće angažovan arhitekta Vlada Vlaisavljević iz Beograda.
Dopisnik “Borbe” Čedomir Nikolić
28. децембар 2023.
ПОСЛЕДЊИ ПОЗДРАВ МИТИ "ПУЈИ"
Јуче је за мене био тужан дан. То је дан када је сахрањен Димитрије Бируцић „Мита Пуја“. Осећам моралну и људску потребу да се свом другу из детињства, члану дечије фудбалске екипе „Спартак“, која је за лоптом јурила на ливади испред његове капије, и изузетно поштеном колеги са посла, док смо заједно радили у Земљорадничкој задрузи Прахово, захвалим за све што је учинио за наше дружење, за задругу у којој смо некада радили и у којој је дуго носио терет њеног пословања. Ускоро излази из штампе моја друга књига ПРАХОВО КРОЗ ВРЕМЕ, која представља збирку монографија Цркве, Школе и Задруге. Доста ми је помогао у расветљавању догађаја из рада задруге и разних анегдота које су се у њој дешавале.
Нажалост
није дочекао читање делова те књиге у којој се на много места помиње његово
име. Мита ми је и код прве књиге, ПРАХОВО ОД РИМСКОГ ДОБА ДО ДАНАС, објављене
2019. године, испричао анегдоту из његове породице, коју овим поводом извлачим
из њеног садржаја и објављујем у целости:
"У
свим поменутим биткама првог и другог балканског рата учествовао је велики број
Праховљана. Највећи број њих се након рата срећно вратило својим кућама а мањи
број такву срећу није имало. Њихова имена уклесана су на споменику палих бораца
балканских ратова у порти праховске цркве, а међу њима је и један од
најпознатијих крајинских трубача тога времена, Марин Бируцић „Пуја“ који је као
врсни музичар био „капелник“ војне музике. На дан његове погибије према
породичном предању, труба са којом је Марин зарађивао за живот на бројним
бојерским весељима у суседној Румунији, окачена на зиду велике собе њихове
куће, запиштала је сама од себе. Породица је слутила да се догодило зло што се
убрзо потврдило телеграмом о Мариновој погибији. Писак трубе, као неживог
предмета, у тренуцима када породица није имала сазнања о страдању свог борца
сигурно да нема објашњење. Као врсни трубач Марин Бируцић је био веома
популаран широм Крајине, па и у суседној Румунији, а његову свирку људи су по
чистоти тонова поредили појем пилета (на влашком језику ''кнта ка пују''), те
се отуда и данас у Прахову породица Бируцић распознаје по надимку 'Пуја' ".
Не могу а да не поменем, и једну другу Митину
страст, то је лов којим се бавио дуго година а истовремено и пионир у стварању и организовању Удружења ловаца Прахова. Када сам писао поглавље о раду и постојању Ловачког
удружења у Прахову, Мита се поново нашао на страницама моје књиге, и то
преносим у целости: "Чланови секције ловаца у Прахову активно учествују у свим планским активностима
Ловачког друштва „Хајдук
Вељко'' у Неготину. У том смислу изузетан резултат остварен је освојањем
ловачког трофеја у ловној сезони 1991. године када је један од активнијих
праховских ловаца, Димитрије Бируцић, одстрелио срндача капиталца вредног
златне медаље са 153,33 поена што је успех значајан не само у Србији већ и
бившој СФРЈ.
Бируцић је све до 2015. године био једини добитник златне медаље од када му се
са истим бројем поена и трофејем придружио још један ловац у Србији. Из разговора са најтрофејнијем праховским ловцем
Димитријем Бируцићем могло се чути низ знимиљивости од којих посебну пажњу
привлачи уловљени трофеј. Срндач са чијим је трофејем Бируцић освојио златну
медаљу устрељен је у праховским шумама крај саме обеле Дунава, надомак
Индустрије хемијских производа, што по његовом мишљењу указује да срндач са
таквим трофејним роговима не припада саставу присутне дивљачи праховског ловног
подручја. Природни услови и све околности указују да је срндач дошао са
Карпатских планина суседне Румуније што је честа појава преласка дивљачи са једне
на другу страну. На препливавање Дунава дивљач је најчешће натерана спасавајући
се од крволочних звери или паса луталица а има примера да читава крда дивљих
свиња препливава Дунав".
Миту ћемо
дуго памтити по његовом простодушном и искреном опхођењу према свим комшијама,
пријатељима, фамилији и другарима са којима је делио време на клупи испред Дома
Културе "Вук Караџић" у Прахову. Једно место на тој клупи за неко време остаје
празно, јер болест са којом се носио годинама га је 25. децембра 2023. године у
јутарњим сатима савладала.
Мито нека
ти је већна слава и лака земља. Почивај у миру.
29. новембар 2023.
Na današnji dan...
Na današnji dan pre tačno 70 godina, na Dan republike 29. novembra 1953. godine, u Prahovu su zasvetlele prve sijalice. Bila je to monofazna mreža koja se uglavnom koristila za osvetljavanje prostorija, a umesto današnjih utičnica u zidu koristile su se dve utičnice iznad sijalica, u koje se najčešće priključivao radio aparat. Radio je tada u prahovskim kućama bio prestižni uređaj koga nije mogao svako da priušti, i oko koga su se okupljale komšije kako bi čule najnovije vesti iz FNRJ i sveta, kao i radi slušanja muzike sa programa radio Bukurešta, posebno je bila omiljena rumunska pevačica Marija Lautarec.
Na isti dan 36 godina kasnije, 29. novembra 1989. godine, svečano je u rad puštena prva kablovska televizija u Srbiji. Grupa entuzijasta upustila se u avanturu gradnje nečega čega je na prostoru Jugoslavije u tom trenutku bilo jedino u Sloveniji. Za izgradnju idejnog rešenja, kao osnove za projekat, angažovan jedan od tada prvih stručnjaka za montažu kablovsko-distributivnih sistema u Jugoslaviji, Đorđe Zavišin, predstavnik beogradske ekspoziture "Gorenja" iz Velenja, a kada je sistem izgrađen (radi umeravanja) angažovan je Živko Tufekdžiev, inženjer iz Metalskog zavoda "Tito" u Skoplju.
Tog dana su prvi put prikazane slike svetskih televizija na četiri različita televizora u prostoriji nekadašnje picerije "Akvis", gde se danas nalazi Klub penzionera u Domu kulture "Vuk Karadžić". Tom prilikom okupilo se stotinak meštana, finansijsera čitavog sistema. Prahovo je tada postalo prvo naselje u Srbiji koje je u potpunosti pokriveno kablovskom mrežom, putem koje su Prahovljani mogli da prate 2 domaća tv kanala (TV Beograd 1 i 2), 4 strana kanala sa satelita "Astra", kao i interni kanal KTV Prahovo, za koga je malo ko verovao da se može emitovati. Taj program je ubrzo postao najgledaniji, a privlačio je pažnju i meštana susednih naselja pa i Negotina, čije je rukovodstvo od kritike i podsmeha kako "Prahovljani gaze blato a gledaju belosvetsku televiziju", ubrzo prešlo na izgradnju sopstvenog kablovskog sistema sa istim izvođačem radova, Telekomunikacionim servisom Rajka Gligića iz Prnjavora u Republici Srpskoj.
Kablovska televizija Prahovo i danas postoji. Njene prostorije su pre nekoliko godina, zahvaljujući sredstvima Stanka Popovića vlasnika kompanije "Elixir", u potpunosti preuređene i studio opremljen najnovijom tehnikom (kamerama, kompjuterima, monitorima, video i tonskim miksetama, pa čak i podnim grejanjem) tako da zaista lepo izgleda.
12. октобар 2023.
RAZGLASNA STANICA
U arhivi Mesne zajednice Prahovo postoji zanimljiv dokument o radu razglasne stanice, koja je 1971. godine puštena u rad i tako zamenila nekadašnje seoske dobošare. Poslednji dobošar bio je Vitomir Burucić “Maku”, a onda je funkciju obaveštavanja građana preuzela razglasna stanica, sa 18 zvučnika ravnomerno raspoređenih po čitavom naselju, sa kojih su se u popodnevnim satima emitovala obaveštenja, muzičke želje, čestitke i pozdravi, a o državnim praznicima himna, koračnice, pesme o Titu, recitali, i prenosile centralne svečanosti i prenosi fudbalskih utakmica preuzetih od Radio Beograda. Posebno je zanimljivo da se u jednom periodu vršio i prenos fudbalske utakmice koja se igrala na prahovskom igralištu. Reporter i komentator bio je Slobodan Todosijević , poznatiji pod nadimkom “Dane Šeki”, koji se toki-voki vezom javljao sa samog igrališta, dok je tehnički realizator u stanici bio Siniša Vojinović “Vasa”. Razglasna stanica zabavljala je građane sve do 29. novembra 1989. godine (Dana Republike), kada je svečano puštena u rad kablovska televizija, sa 4 satelitska i 2 zemaljska programa (TV Beograd 1 i 2), kao i interni televizijski kanal koji je preuzeo ulogu obaveštavanja građana o svim važnim dešavanjima i aktivnostima u naselju.
Tako je maja 1981.godine Skupštini opštine Negotin, Komisiji za prestavke i pritužbe, Đorđe Kostantinović, jedan od dvojice posleratnih prahovskih “intelektualaca”, uputio zahtev kojim traži “da se zabrani rad razglasne stanice, posebno emitovanje pesama sa ploča, a da se rad ograniči samo na najvažnija saopštenja građanima”. U obrazloženju svog zahteva, penzionisani aktivni oficir starojugoslovenske vojske, Đorđe Kostantinović, navodi “da su zvučnici razmešteni po banderama, preko kojih se emitovanjem treštave muzike sa ploča građani obaveštvaju o fudbalskim utakmicama, o bioskopskim predstavama u prahovskom bioskopu “Pobeda”, o zakazanim zorovima birača, i to se ponavlja po 30 puta između muzike, gde snažni džezovi, trube i bubnjevi, toliko trešte da od njih podrhtava vazduh, ljudi koji imaju kuće pored bandere ne mogu se sporazumeti sa ukućanima šta će se i šta raditi. Od toliko treštanja veliki je problem kako sačuvati bubne opne u ušima. Ljudi koji dolaze sa posla i žele da odmaraju, da spavaju, to ne mogu od treštave muzike osim ako stavljaju vatu u uši. Pesme se emituju rafalno, jedna za drugom, subotom i nedeljom po ceo dan, pa kad čovek ide u treću smenu on nije spavao ni trenutak. Na kraju se još spiker i zahvaljuje što su građani imali strpljenja da slušaju takav program”.
Podnosilac zahteva, Đorđe Kostantinović, traži da se razglasna stanica koristi samo u svrhu obaveštavanja građana, kako to radi selo Sićevo kod Niša, gde on živi tri puta godišnje, a ne da se pušta muzika sa ploča. Na kraju Đorđe moli inspekciju “da se ovo smatra kao poverljivo i da se provera obavi inkognito samački ili sa više članova”. U Prahovu, 11.05.1981.
1. октобар 2023.
PRAHOVO "GOSPODAR SVOJE OKOLINE"
24. септембар 2023.
ВЛАШКА БУНА
У дневним новинама „Борба“ од 19. маја 1953. године објављена је занимљивост из Бора, где су рудари својим новцем желели да изграде фабрику, као приказ новог облика управљања и демократије.
Новинар Драган Марковић, као сведок времена, Бор описује као „малену паланку пуну дивљих кестенова, где јутро никада не доноси пролеће, а зеленкасти дим разноси мирис киселине који њени становници осећају и свакодневно удишу. Нигде олисталих воћки, а једини украс рударског насеља је јама у коју свакодневно силазе три рударске смене. Како је чудна та пурпурна руда, а има и злата. Али је сумпор на простору од 20.000 хектара уништио сво зеленило и живот сељака.“